Arheološko čudo: Podzemni grad Kapadokija

derinkuyu-podzemni-grad-turska-6

Na 200 kilometara severoistočno od Ankare, glavnog grada Turske, nalazi se oblast Kapadokija, monumentalni kompleks čudnovate lepote, nastao u 6. veku pre nove ere u belom kamenu, odnosno belom vulkanskom pepelu, znanom kao tuf, koji se milenijumima, uz pomoć vode i vetra, menjao i postao ono što je danas – unikat, čudo prirode.

Hrišćani, narod bez vojske, tražeći utočište od rimskih progona našli su ga pod kamenim svodovima Kapadokije gde su izgradili 36 podzemnih gradova i 600 crkava. Te neobične građevine od kamena dobile su ime vilenjački dimnjaci, a sam naziv Kapadokija na persijskom znači “zemlja lepih konja”. Koliko je ova oblast bila na ceni govori i istorijska činjenica da su u rimsko vreme porezi na izvoz robe proizvedene u Kapadokiji bili vrtoglavo visoki.

Ka ovom prirodnom čudu putujemo iz grada Konje, predvorja Kapadokije. Predeo je brdovit, ogoleo, pasivan. Međutim, kako se približavamo cilju postaje pitomiji. Između poleglih stena ugnjezdila se varošica Urgup. „Stigli smo u Kapadokiju! Budite spremni da vidite čuda neviđena!”, najavljuje vodič.

Prvo što se primeti je jedinstven pejzaž kroz koji krivuda asfaltni put. Nigde sela, zaseoka ni kuće – samo gola brda, gromade nepravilnih oblika i visoke glatke stene neobičnih oblika. Pojedine su „istačkane“ bezbrojnim šupljinama – ulazima u pećine izdubljenim u lavi. U onim nižim smeštene su crkve i kapele. Ispod litica žive monasi i askete. Manji otvori su golubarnici.

28-MALA

Ptice, jedino društvo usamljenika, su i pismonoše i hraniteljke pošto kaluđeri jedu njihova jaja. Monah koji se odluči za život u samoći sebi izdubi ćeliju i plete merdevine. Hranu (zrnevlja, med i hleb) dobija jednom nedeljno. Ukoliko ga zadesi smrt – ulaz u ćeliju bude zazidan.

Pre desetak godina u turističku posetu Kapadokiji stigao je jedan američki turista. Oduševljen lepotom cele oblasti Gereme odlučio je da tu ostane doživotno. Jednog dana je poželeo da Kapadokiju vidi ‘iz ptičije perspektive’. Balon, zaključio je i vratio se u Ameriku po prvi, a kad je interesovanje turista poraslo – nabavio je još. I uveo pravilo da se za sve hrabre koji se podignu na određenu visinu otvori boca šampanjca! Da li od vina ili lepote, tek jedinstvena vožnja iznad okamenjene doline je doživljaj koji se pamti.

U pećinama grada Gereme, koja je proglašena svetskom kulturnom baštinom i pod zaštitom je UNESKO, nalazi se 570 hrišćanskih crkava. U utrobi stena i pod svodom ukrašenim freskama, razgledamo crkvu po imenu Zmija. Crkve Jabuka, Kopča i Kapali visoko su u stenama. Najbolje freske su u Skrivenoj crkvi, otkrivenoj 1956. godine.

Paša Ba, dolina ljubavi

Put vijuga i provlači se između stena sa neobičnim stanovima. Imaju samo ulaznu stranu. Vrata, prozori, stepenice, ukopani su u tuf (lavu).

Pašina dolina je nizija sa bezbroj formacija visokih preko 30 metara koje narod naziva “dimnjaci”. Svi imaju isti izgled, očarana sam veličanstvenim prizorom. Razlika u letnjoj i zimskoj temperaturi je: od +40C leti do –20C zimi! Stene su meke, pucaju, krune se, kiše i sneg speru višak i gromade postepeno postaju džinovske figure fantastičnog oblika. Mnogi od ovih dimnjaka su dvorogi, trorogi (kao tročlane porodice), ima ih u grupi od pet, dvanaest, dvadeset, a tu su i retki “individualaci”. Zbog gotovo iskonskog mira u kojem se može čuti samo cvrkut, ovo mesto nazivaju i Dolina ljubavi.

loading...

Teško je napustiti Paša Ba, u sećanju ostaje doživotno. Sa tom slikom čudesnog i lepog vraćamo se i prolazimo pored zaseoka, naselja u stenama, čudesnih hotela!

Jedan od najluksuznijih i najskupljih, takođe ukopan u lavi, ima izgled pećine sa hrapavim prozorima i zemljanim podom. Ko ga odabere boraviće u “pećinskoj sobi”, kao kod Kamenka i Kremenka! A gostiju ima mnoštvo, svakodnevno stižu sa svih strana sveta!

Stručnjaci kažu da je oblast Zelve jedna od najlepših tačaka Kapadokije. Stešnjena u procepu između krečnjačkih stena sa bezbrojnim pećinama, odajama, stanovima i crkvama, oduvek je bila najsigurnije mesto za skrivanje hrišćana od najezde rimskih i arapskih osvajača. Uzana staza krivuda između dva visoka brda sa ukopanim svetilištima i ranohrišćanskim freskama. Na centralnom delu je crkva. Na vrhu zvonika je i krst i polumesec, što govori da su na ovom mestu živeli i hrišćani i muslimani. Zajedno i u miru. Hrišćani su proterani iz Turske, a muslimani ostali sve do 1950. godine. Ućhisar je visoka špicasta gromada i prirodno utvrđenje nad anadolskom ravnicom. Nekada ovim predelom niko nije mogao proći neprimećen zbog nadzora nad putem koji je povezivao Tursku sa Istokom. Trgovci su plaćali harač, a posebno su kontrolisani karavani, važne karike na čuvenom Putu svile.

Kajmakli, grad ispod zemlje

Do 1964. godine nije se znalo da u oblasti Kapadokije postoji podzemni grad. Posle jednog od potresa produbile su se pukotine i meštani su primetili da se na njihovom dnu nalazi nešto neobično. Obavestili su arheologe koji su ustanovili da ispod zemlje leži grad po imenu Kajmakli.

Grad potiče iz doba Hetita i smatra se da je nastao 1190. godine na površini od 2 kvadratna kilometra. Kasnije je otkriveno još 8 podzemnih nivoa, a samo prva četiri za posetioce. Kroz stenu su prokopana dva hodnika, uzana i niska kao u najteskobnijem rudniku. “Ako se neko od vas plaši, neka ne ide, jer kasnije odustajanja nema”, upozorava nas vodič. Manji broj kreće za njim, veći se vraća u kafe!

Čkiljavo svetlo sijalice obasjava leđa onog ispred mene. On mi je glavni orijentir. Kad se sagne, čučne ili sedne i rukama odbacuje – znam šta mi je činiti. No, sve muke su nagrađene kad prođemo ogromni poklopac (ulaz-izlaz) od kamena, prvi od brojnih atrakcija podzemnog grada. Njegov prečnik je 1,70m. Težak 500 kg, sa unutrašnje strane ima udubljenje u kome je osovina i na taj način se točak pokreće. Vrata se ne mogu otvoriti sa spoljašnje strane!

U ovim hodnicima, koji liče na krtičnjak, ljudi su se krili od osvajača. Izdubili su ventilacione otvore za dovod vazduha i odvod za dim i otpadne vode i izgradili čitav niz soba, bolnicu, apoteku, odaje za decu, privatne sobe… Kada se dođe do centra prostor se širi, slede kuhinja, pekara, crkva, odaja gde se pravilo pivo… Narod Kajmakli grada imao je razvijen sistem zakona i koristio ovaj grad-sklonište samo za vreme ataka osvajača. Čim bi opasnost prošla, stanovnici su izlazili na površinu i nastavljali život.

Hodžina poruka

Put do Soganli prolazi kroz presečena brda. Sa unutrašnje strane rascepljenih stena su gvozdena vrata iza kojih su magacini za voće, povrće ili vina. Bez obzira na spoljašnje vremenske prilike u “zemljanim frižiderima” je uvek od 20 do 24C.

Stižemo u selo sa nekoliko kuća, a dvadesetak žena sa lutkicama odevenim u jarke boje piskavim glasovima dozivaju kupce. U blizini je naselje Bošnjaka koji su došli posle aneksije Bosne od Austrougarske monarhije. Neobično je da većina stanovnika čuva jezik pređašnje domovine i da se još može čuti arhaičan srpski. Zainteresovani da sretnemo nekog od njih zaustavljamo se ispred džamije. Na zaključanim vratima na belom papiru je poruka od hodže, ispisana na srpskom jeziku: ”Dobio sina, ot’š’o u bolnicu – dođi sutra”.

MISTIČNA IGRA DERVIŠA

U Konji, industrijskom i univerzitetskom centru, očuvano je staro jezgro, blješte nove četvrti i dugački bulevari. Jedan od njih nosi ime “Bulevar Alije Izetbegovića”, a zanimljivo je da su dve njegove žene bile iz ovog grada.

U starom jezgru grada, koji datira iz 3 veka p.n.e. još uvek egzistiraju stari zanati, grnčri, voskari, užari, a tik uz njih su prodavnice sa najsavremenijom tehničkom robom. Turisti koji svakodnevno dolaze iz svih krajeva sveta posećuju Konju da bi obišli džamiju i školu Mevlana i videli jedinstveni Derviški ples.

Sa nestrpljenjem i radoznalošću ulazimo u kompleks. Centralni deo krasi orijentalna građevina, muzej-mauzolej Mevlana, osnivača ovog reda. Blješti zlato sa zidova, kristalni lusteri i lampe. Na uzdignutom postolju je zlatni sarkofag optočen draguljima. Sve je toliko lepo da dugo ne mogu da se odvojim, ne od blistavo raskošne lepote, već od vrhunskog dara umetnika. Podno sarkofaga je desetak vernika, i mladih i onih u poznim godinama. Plašim se da im naše prisustvo smeta, ali shvatam da u svojoj predanosti ne primećuju nikog.

Molitve su upućene Dželedin al Rumiju, poznatom kao Mevlana koji je bio poznati islamski filozof i pravnik. Sa 37 godina upoznaje lutajućeg derviša Šemsi Tebriza i taj susret predstavlja prekretnicu u njegovom životu. Napušta nauku ubeđen da može mnogo više da nauči od Tebriza i postaje teolog, pesnik i mistik. U svojim govorima i knjigama ističe učenost i mudrost, tajne spiritizma i misticizma i znanje prenosi sledbenicima, odnosno dervišima, čiji je red i osnovao. Rumi, o kome se zna i na Istoku i na Zapadu, umro je 1273, a njegovoj sahrani prisustvovale su hiljade stanovnika, i muslimani, hrišćani i Jevreji.

Ulazimo u prostoriju sa podijumom zastrtim ćilimom na kojem bosonogi derviši stoje jedan uz drugog sa rukama prekrštenim na ramenima. U tišini slušaju Šeika i stihove iz kurana. Kada završi – prilaze mu, ljube ruku i on im daje pristanak za početak igre. Započinje muzika, derviši stoje u krugu sa desnom rukom gore i levom ka dole, što predstavlja komunikaciju neba i zemlje, i zatvorenih očiju započinju ples semu. Glava im je zabačena, neprestano se okreću i kruže podijumom, a igra traje satima u toku koje derviši doživljavaju jednu vrstu religioznog zanosa, transa. Predsednik Turske Ataturk ukinuo je ovaj red, ali derviški ples je i danas, u nekim islamskim zemljama, velika atrakcija za turiste.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Novosti)
loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.