Da li je predviđanje moguće i u kojoj meri?

ss-predictions-sociocast
Foto: venturebeat.com

Pošto je ovo jedan od onih dana kad će svi nešto da se prisećaju prošlosti, a pošto su na časak odustali od omiljenog srpskog hobija predviđanja, hajde da i o tome nešto Sir Karl Raimund Popper – večna inspiracija prozborimo na malo drugačiji način.)

Prošlost nam se čini dostupna preko dokumenata i sećanja; o budućnosti u najboljem slučaju imamo nejasnu slutnju ili intuiciju. Ima li šta besmislenije od te prozaične istine sa stanovišta fundamentalne fizike, gde je sve vremenski simetrično i gde kada okrenemo smer vremena (zamenimo t sa –t u svim formulama!) sve ostaje potpuno isto?

Drugim rečima, budućnost bi morala biti isto onoliko fiksirana i “zatvorena” koliko i prošlost; i obrnuto – prošlost bi nužno trebalo da budepodjednako neizvesna i “otvorena” kao i budućnost. Kako se sa tim suočiti? Jedan izlaz leži u poricanju vremena. Najspektakularnije poricanje vremena u esejistici je svakako epitomno Borhesovo; u kosmologiji Gedelovo; u umetničkoj prozi Lavkraftovo.

Sva ona vuku korene od jednostavnog argumenta poznoantičkog filozofa Seksta Empirika koji je sugerisao da ništa ne postoji osim sadašnjosti, jer je prošlost već nestala, a budućnost još nije. Samo jedan korak je od tog poricanja do onog stava koji obeležava nauku od Njutna naovamo, a to je da svi empirijski podaci koje sakupimo marljivim eksperimentalnim i posmatračkim radom pripadaju sadašnjosti, a do saznanja o prošlosti dolazimo retrodikcijom, na isti način kao što i do saznanja o budućnosti dolazimo predikcijom (za koji – odslikavajući vremensku asimetriju samog jezika! – imamo lepu reč predviđanje).

Čoveku na ulici koga bismo suočili sa ovim pogledom na stvari mogla bi se ideja da se nauka uglavnom bavi predviđanjem činiti u najmanju ruku čudnom, ako već ne potpuno nesuvislom. Zar nismo navikli da je predviđanje nešto neizvesno i varljivo, u najboljem slučaju povezano sa često nepouzdanom vremenskom prognozom, a u najgorem sa vračarama, vidovnjacima, “političkim analitičarima” i drugim obično beskrupuloznim prevarantima? Tih se predrasuda, međutim, moramo otresti ako želimo da steknemo ma i ovlašnu sliku o načinu na koji se nauka razvija.

Prvi nužni korak jeste da napravimo razliku na kojoj je ser Karl Poper naročito insistirao, između predviđanja i proročanstva (prediction vs. prophecy); samo ovo drugo je kvazinaučno i obično neozbiljno. Sa druge strane, predviđanje je osnovni, svakodnevni posao gotovo svakog naučnika; predviđanje ishoda eksperimenata je najsuštinskiji, centralni zadatak nauke – jer kako drugačije znati da li su naša teorijska objašnjenja fenomena dobra, ako ne proverom njihovih predviđanja? Međutim, ono zanimljivije pitanje kome se obično ne poklanja dovoljno pažnje prethodi svemu tome, a ono glasi: da li je sam svet predvidljiv?

Prisetimo se početka kontroverze. Njutn je uveo paradigmu “svemira kao časovnika” (clockwork universe) da bi slikovito predstavio viziju mehaničkog univerzuma kojim upravljaju jednostavni principi međudejstva prostih čestica.

Kosmos je poput ogromnog bilijarskog stola: proste sile deluju na sve sastavne delove, intuitivno lako razumljive interakcije opisane Njutnovim zakonima mehanike određuju evoluciju čitavog sistema do najsitnijeg detalja. Ruđer Bošković je, tri četvrti veka docnije, otišao korak dalje i tvrdio da se takav univerzum mora, ultimativno, izvesti iz jedinstvenog zakona sile (u svojoj “Teoriji prirodne filozofije”, objavljenoj originalno 1758. godine u Beču, a potom 1763. u Veneciji), koji će na velikim rastojanjima reprodukovati Njutnov zakon opšte gravitacije, dok bi na veoma malim rastojanjima trebalo da objasni fenomene koje gravitacija sama ne objašnjava, poput postojanja makroskopskih čvrstih tela iz našeg svakodnevnog iskustva.

Četiri decenije nakon Boškovića, markiz Pjer-Simon de Laplas, polihistor i kratkotrajni Napoleonov ministar policije (!), pisao je kako bi neko biće (“demon”) koje bi posedovalo informacije o položajima i brzinama svih čestica u svemiru u jednom trenutku bilo u stanju ne samo da rekonstruiše čitavu prošlu istoriju svemira do najsitnijih detalja, već i da potpuno pouzdano predskaže njegovu buduću istoriju sa savršenom tačnošću i bez ikakve mogućnosti pogreške.

Drugim rečima, u klasičnom njutnovskom svetu, sva informacija kako o prošlosti, tako i o budućnosti sadržana je u sadašnjosti “i nema ništa novo pod suncem”.

loading...

Takođe, nema principijelnih prepreka da se ova informacija sakupi; Laplas je bio svestan, naravno, da je to poduhvat koji nema nikakvih izgleda na praktičnu realizaciju. Kao ozbiljan naučnik, međutim, shvatao je važnost tog misaonog eksperimenta za utvrđivanje determinizma kao ključne odlike klasičnog pogleda na svet.

Zato je ova vrsta mehanicističkog pogleda na svet ostala i zabeležena u istoriji filozofskih i naučnih ideja kao laplasovski determinizam. Laplas se ne smatra uzalud ocem nebeske mehanike, te najpreciznije od svih naučnih disciplina koja je omogućila da se, na primer, predvide buduća pomračenja Sunca i Meseca na isti način i istim metodama kojima se rekonstruišu prošla pomračenja, bila ona u doba Talesa iz Mileta ili u doba dinosaura.

Naravno, najvažnija naučna revolucija XX veka – ona povezana sa imenima Planka, Bora, Ajnštajna, Hajzenberga i Šredingera – nas je naučila da svet nije odista uređen po Njutnovim mehaničkim zakonima (čak i ako im dodamo obe teorije relativnosti), već po sasvim drugačijim, i znatno manje intuitivnim načelima – onima kvantne mehanike.

Kvantna mehanika je, paradoksalno, u isti mah i više i manje deterministička od klasične fizike. Više je deterministička zato što njen osnovni entitet – Šredingerova talasna funkcija – sadrži determinističku evoluciju u samoj srži svoje definicije; manje je deterministička zato što pokazuje da svim merljivim stvarima, dakle svim stvarima sa kojima možemo uspostaviti nekakav empirijski odnos, upravlja verovatnoća i to putem jednostavnog Bornovog pravila za dobijanje verovatnoće ma kog pojedinačnog ishoda bilo kog merenja ili ogleda.

Potonja suštinska uloga verovatnoće i naša nemogućnost da ikada preskočimo taj epistemički zid oličena je u slavnim Hajzenbergovim relacijama neodređenosti koje nas zauvek sprečavaju da istovremeno saznamo obadve različite fizičke veličine koje u kvantnomehaničkom svetu stoje u izvesnom odnosu, poput položaja i brzine čestice. Savremeni zagovornici indeterminizma, odnosno “otvorene” budućnosti se obično okreću baš kvantnoj mehanici kao onoj temeljnoj disciplini koja ukazuje da je materijalni svet suštinski nepredvidljiv.

Ta je tema, međutim, suviše velika da bismo je ovde razmatrali. Stoga ćemo se ograničiti na klasični svet, svet našeg svakodnevnog iskustva i postaviti pitanje predvidljivosti u njemu.

Poper je, kao što danas gotovo svako zna, insistirao da se atribut “naučni” može primeniti samo na iskaze koji su opovrgljivi. Stoga on nije prihvatao bilo kakvu metafizičku definiciju determinizma, već je definisao nešto što je zvao naučni determinizam kao tvrdnju da se ma koji događaj može racionalno predvideti, sa željenim stepenom preciznosti, ako imamo dovoljno precizan opis prošlih događaja kao i poznavanje svih zakona prirode.

Ali, Poper se nije samo zadovoljio time da je ova tvrdnja opovrgljiva – on je tvrdio da je ona uistinu i opovrgnuta savremenim naučnim znanjem! A pri dokazivanju te začuđujuće tvrdnje on se uopšte nije pozivao na kvantnu mehaniku i neodređenost koja se obično povezuje sa Hajzenbergovim principom! Upravo zbog ove svoje neočekivane osobine, Poperov dokaz dobija osvežavajući značaj i van striktno naučnog konteksta i zaslužuje da ga ovde ukratko razmotrimo.

Demoni su do sredine XX veka definitivno izašli iz mode. U Poperovoj verziji predviđanje postaje problem proračuna od strane neke složene mašine, “predviđača” (engl. predictor) kako ju je Poper zvao. Poperov dokaz se tada svodi na dokazivanje iskaza da nijedan predviđač ne može predvideti rezultat sopstvenih predviđanja.

Očigledno je da već tu naslućujemo trag samo-referencije, te “zlatne niti” koja izvire iz Ser Karl, godinu dana pre smrti, vedar kao i obično Zenona Elejca, a potom spaja Don Kihota, Baha, Gedela, Borhesa, Eshera i tolike druge kulturne ikone.

Poper nam najpre sugeriše da zamislimo dva identična predviđača od koji svaki ima moć Laplasovog demona. Ovaj uslov implicira da su oba predviđača otelovljenja determinističke Njutnove fizike i kao posledica toga, oni su savršeno predvidljivi spolja. Sada zamislimo da je zadatak postavljen pred svakog od ovih predviđača da predvide neko konkretno buduće stanje drugog predviđača, i neka to bude isto stanje u oba slučaja. Ovaj drugi uslov implicira da se zadatak stavljen pred predviđače može interpretirati kao zadatak samo-predviđanja.

U skladu sa svojom definicijom mehanizovanih Laplasovih demona, oni svakako moraju biti u stanju da zadatak izvrše. Međutim, pošto su po pretpostavci identični, oni moraju prolaziti kroz isti niz stanja; tako, na primer, ako je zadatak predviđača A da predvidi stanje u kome će predviđač B otštampati rezultat svog zadatka (koji je identičan sa upravo opisanim predviđačkim zadatkom, uz inverziju oznaka “A” i “B”), tada predviđač A ne može završiti svoj proračun pre nego što predviđač B uistinu dosegne to stanje. A to, teško je ne složiti se, i nije baš neko predviđanje vredno pomena; više je nalik na onu dosetku koju je Nils Bor citirao (verovatno u šali) kao “drevnu dansku poslovicu”, a koja glasi: “Predviđanje je uvek teško, a posebno kad se radi o budućnosti!”

Ovo ima za rezultat da je samo-predviđanje, odnosno predviđanje iznutra nemoguće za mašinu, čak i ako je ona obdarena savršenim laplasovskim uvidom! Za Popera, ovo takođe znači da naučni determinizam ne može biti istinit, zato što sada predviđač, u nedostatku znanja o sopstvenim budućim akcijama, ne može izračunati efekte tih akcija na svoje okruženje.

Samim tim, čak i ako su dati početni uslovi tog okruženja, njegova buduća stanja ne mogu biti izračunata već samo posmatrana a posteriori. Grubo govoreći, ponovo imamo posla sa zenonovskim beskonačnim regresom: da bi predvideo stanje sveta, predviđač mora predvideti sopstveno stanje koje utiče na svet, a to znanje menja njegova predviđanja, koja opet menjaju svet, te je njemu potrebno novo predviđanje, i tako u beskonačnost. Baš kao Ahil i kornjača.

Jesmo li onda poraženi? Ako je predviđanje suštinski zadatak nauke, a u isti mah je potpuno tačno predviđanje nemoguće, nije li onda zadatak nauke bezizgledan? Ne nužno, mada se iluzija izvesnog i savršeno pouzdanog saznanja koja je bodrila umove poput Njutna, Lajbnica, Boškovića ili viktorijanskih naučnika, nepovratno raspršila. Savremena je nauka – nakon relativnosti, kvantne fizike, “Moderne sinteze” i Poperove evolucione epistemologije -neizvesna, provizorna, u neprekidnom fluksu.

Na mnogim mestima je statistička verifikacija ili neka “efektivna”, pomalo zamućena, kratkovida slika najbolje što možemo postići. Nauka definitivno nije za one koji traže apsolutne i konačne istine (crkve, banke ili političke stranke tu nude daleko “sjajnije” perspektive!), niti za one slabog srca, nespremne sa suočenjem sa problemima koji se čine nereševim. Srećom, ljudski duh je takav da najteža pitanja često privlače najbolje umove.

Ako to nije dovoljno, treba se podsetiti reči još jednog velikana savremene filozofije, Pola Fajerabenda kojima nas podstiče da se radujemo toj večnoj nepouzdanosti: “Nauka je u biti anarhistički poduhvat: teorijski anarhizam je humanitarniji i verovatniji u pogledu podsticanja napretka nego njegove alternative zakona-i-reda.”

Kao i mnoge druge posledice naučnog pogleda na svet, i ova suštinska nepredvidljivost, čak i onog pojednostavljenog klasičnog sveta, ima kako uznemirujuću, tako i očaravajuću stranu. Ono što nam se činilo udobnim i komfornim materijalnim domom za naše duhovne poduhvate rastvorilo se u nepreglednu i zastrašujuće kompleksnu mrežu uzroka i posledica, koje se ne možemo ni nadati da sagledamo iz naše veoma ograničene ljudske perspektive. Izazov budućnosti jeste upravo suočenje sa tom otvorenom i često zastrašujućom perspektivom.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: B92)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.