Da li ste znali? 

Izazov dubine: Nepoznati svet

20160131173414237

Godinama je sanjao da zaroni do dna Marijanskog rova, najdubljeg mesta u okeanu. Ali da bi to ostvario, istraživač i filmski reditelj Džejms Kameron morao je da osmisli i sagradi sopstveno plovilo, futurističku podmornicu Deepsea Challenger . Posle sedam godina planiranja, konstruisanja i testiranja preostalo je samo pitanje da li ta podmornica može da izdrži strahovit pritisak na dubini od 11.000 metara. Kako se dvomesečna ekspedicija bližila kraju, odgovor na to pitanje bio je presudan da Kameron sačuva živu glavu.

Bližila se sezona oluja i nije ostalo mnogo vremena. Uzburkano more stalno je sprečavalo Džejmsa Kamerona da zaroni do tačke „Čelindžer Dip“, najdublje tačke u Marijanskom rovu, oko 11 kilometara ispod površine. Čim su se talasi neznatno primirili, kapetan broda dao je zeleno svetlo. Kameron se ukrcao u kapsulu, a za njim je jedan član posade čvrsto zabravio poklopac težak 180 kilograma. Ekskluzivno za National Geographic Kameron opisuje napetost i uzbuđenje tokom ovog epohalnog zaranjanja do dna.

5.15h ujutro, 26. mart 2012.
GPS: 11°22′ severno, 142°35′ istočno
(ZSZ od Guama, Zapadni Pacifik)

Pred zoru se spuštam u mračno, tamno more. Moja podmornica Deepsea Challenger ljulja se i zanosi dok se visoki talasi valjaju oko mene. Posle dva-tri sata isprekidanog sna svi smo budni još od ponoći. Drži nas adrenalin, još jednom proveravamo sve u vezi s podmornicom. Ovo su najteži uslovi u kojima sam do sada ronio na ovoj ekspediciji. Na monitoru kroz spoljne kamere vidim dvojicu ronilaca pored moje tesne pilotske kabine kako trpe besomučne udare moćnih talasa dok se trude da podmornicu nameste u odgovarajući položaj za zaranjanje.

Pilotska komora zapravo je čelična lopta prečnika 109 centimetara, a ja sam se spakovao u nju kao orah u ljusku. Sedim izdignutih kolena, kao da sam na podu, glave povijene zbog zakrivljenog plafona kapsule. Biću zguren u tom položaju sledećih osam sati. Bosim nogama se oslanjam na čelični poklopac težak 180 kilograma. Bukvalno sam zatvoren. Često me pitaju da li se u kapsuli osećam klaustrofobično. Meni je fino i udobno. Ispred sebe imam četiri monitora – na tri su slike sa spoljnih kamera, a četvrti je osetljiv na dodir i služi mi za rukovanje instrumentima.

Podmornica je drečavozelena i spušta se u talase pomoću brodske dizalice, nalik na uspravni torpedo ustremljen ka središtu Zemlje. Stiskam dugme i pomeram svoju spoljnu 3-D kameru, zakačenu na vrh šipke duge 1,8 metara, gledam prednju stranu podmornice. Ronioci se spremaju da otkače veliku plutaču koja je do sada bila pričvršćena za podmornicu da bi je držala na površini vode.

Godinama sam razmišlajo ovom trenutku i priznajem da me je proteklih nedelja povremeno hvatala jeza kad bih pomislio šta sve može da krene po zlu. Ali sada sam iznenađujuće miran. Obavijen sam podmornicom, ja sam deo nje i ona je deo mene, a baš to sam sanjao i priželjkivao. Kao jedan od konstruktora, iz prve ruke znam sve njene funkcije, prednosti i mane. Posle višenedeljne obuke, rutinski stiskam određene dugmiće i prekidače, bez razmišljanja. U ovom času ne strepim, već sam odlučan da obavim ono zbog čega smo došli i unapred se radujem kao dete.

Idemo. Udahnem, uključim mikrofon. „Dobro. Spreman sam da zaronim. Puštaj, puštaj!”

Vođa ronilaca izvlači uže i oslobađa plutaču. Podmornica tone kao kamen i već posle nekoliko sekundi ronioci se pretvaraju u igračkice koje vidim negde daleko gore, na ustalasanoj površini. Sve su manji i nestaju sa vidika, oko mene je mrak. Bacam pogled na instrumente, tonem brzinom od oko 150 metara u minutu. Celog života sam sanjao, sedam godina konstruisao podmornicu, mesecima je mukotrpno sklapao, naporno i uzbudljivo putovao dovde i konačno se spuštam ka tački „Čelindžer Dip”, najdubljoj podmorskoj tački na svetu.

5.50 h, DUBINA: 3.810 m, BRZINA: 1,8 m/s

loading...

Stižem do dubine na kojoj leži „Titanik” za samo 35 minuta, zaranjam četiri puta brže od ruske podmornice „Mir” koju smo koristili 1995. godine da snimimo čuvenu olupinu za potrebe filma. U to vreme činilo mi se da „Titanik” leži na najdubljem zamislivom mestu i odlazak do njega bio je kao da putujem na Mesec. Lakonski odmahujem dok tonem još dublje, kao da se šetkam po dvorištu ispred svoje kuće. Petnaest minuta kasnije prolazim 4.760 metara, dubinu na kojoj leži ratni brod „Bizmark”. Kad sam 2002. godine istraživao njegovu olupinu, jedan od reflektora na našoj podmornici „Mir” raspao se silovito kao granata. Tad sam prvi put video kako izgleda podvodna implozija na velikoj dubini. Ukoliko sada popusti kapsula moje podmornice, ja to neću ni osetiti. Prekid filma, kraj. Ali to se neće desiti. Tri godine smo planirali, konstruisali i pravili ovo malo čelično plovilo. Imam poverenja u inženjere koju su ga sklopili.

Vidim da je spoljna temperatura 1,7 stepeni Celzijusa, za razliku od 30 stepeni na površini okeana. Moja pilotska kapsula se ubrzano hladi, unutrašnjost je puna kapljica kondenzovane vlage. Moja bosa stopala su priljubljena za čelični poklopac kapsule i ledena su. U ovako skučenom prostoru treba mi nekoliko minuta da navučem vunene čarape i obujem nepromočive čizme. Stavljam zimsku kapu da zaštitim glavu od hladnog, vlažnog čelika koji me pritiska odozgo i – u redu, priznajem – da bih više izgledao kao istraživač. Napolju u mraku jedini primetni znaci pokreta su čestice planktona koje klize naviše kroz snopove reflektora, kao da se vozim kolima kroz snežnu mećavu.

6.33 h, DUBINA: 7.070 m, BRZINA: 1,4 m/s

Upravo sam stigao do najveće radne dubine do koje se uopšte spušta neka podmornica sa ljudskom posadom, i to samo kineska „Điaolong”. Pre nekoliko minuta sam prošao maksimalne dubine do kojih su se spuštale ruske podmornice klase „Mir”, francuski „Nautilus” i japanski „Šinkai 6500”. Idem dublje nego što ijedna druga postojeća podmornica sa ljudskom posadom može. A sve te ostale podmornice sagrađene su državnim novcem svojih zemalja. Naš mali zeleni torpedo je privatni projekat, sagrađen u predgrađu Sidneja u Australiji, u iznajmljenom prostoru smeštenom između prodavnice vodoinstalaterskih delova i nekog skladišta drvenarije. Članovi naše ekipe, od kojih većina nikada ranije nije pravila podmornicu, došli su iz Kanade, Kine, Sjedinjenih Država, Australije i Francuske. Na ovom projektu strastveno su radili sanjari iz celog sveta koji veruju da će učiniti nešto nemoguće.

Danas ćemo videti da li to možemo.

6.46 h, DUBINA: 8.230 m, BRZINA: 1,3 m/s

Upravo sam oborio dosadašnji lični rekord u dubini postignut u Novobritanskom rovu, kod Papue Nove Gvineje, pre tri nedelje. Deluje mi neverovatno da ima još čitavih 2.740 metara do dna. Vreme se oteglo. Ponovo sam proverio sve tehničke parametre i trenutno nemam šta drugo da radim tokom dugog, nečujnog poniranja kroz limb, već da razmišljam i pratim brojke koje pokazuju sve veću dubinu. Povremeno zašišti ventil kroz koji ulazi kiseonik i to je jedini zvuk koji čujem. Bacam pogled na svoja stopala oslonjena na poklopac i zamišljam kolika sila pritiska spolja deluje na njega. Kad bi se na kapsuli sada otvorila neka pukotina, mlaz vode bi uleteo snažno kao laser, probijajući sve ispred sebe – uključujući i mene. Zamišljam kakav bi to osećaj bio. Da li bi bolelo? Ima li takvo pitanje ikakvog smisla ako si živ još samo sekund ili dva?

7.43 h, DUBINA: 10.850 m, BRZINA: 0,26 m/s 

Prošao je još jedan sat, podmornica je usporila u ovih poslednjih 2.740 metara. Odbacio sam deo balasta, čeličnih kugli koje je držao elektromagnet da bi podmornica bila teža i brže tonula. Sada sam gotovo „neutralan”, ni lak ni težak, tonem vrlo sporo, koristeći samo pogon podmornice. Instrumenti pokazuju da je dno 46 metara ispod mene. Kamere snimaju, reflektori su upereni nadole. Držim kontrolor potiska, napeto iščekujem i posmatram ekrane na kojima još nema ničega.

Trideset metara… dvadeset sedam…dvadeset četiri… trebalo bi sada da već ugledam nešto. Dvadeset jedan… osamnaest… Najzad, opažam avetinjski odblesak dna. Izgleda ravno i ujednačeno, kao ljuska jajeta. Bez detalja, bez ikakvih znakova da se proceni razdaljina. Još više usporavam, aktiviram blagi vertikalni potisak. Pet sekundi kasnije vidim da sam time izazvao jedva primetno lelujanje na morskom dnu, stvarajući talasiće na beskrajnom sivom ništavilu nalik na naboranu svilenu tkaninu.

Još nisam siguran da li je dno od čvrstog materijala. Nakratko sklanjam ruku sa kontrole potiska i okrećem jedan reflektor osvetljavajući okolni pejzaž. Voda je bistra kao suza, daleko se vidi. Nema ničega. Dno je sasvim bezlično, njegova glavna karakteristika je da nema karakteristika, oblika ni reljefa. Viđao sam razna duboka okeanska dna tokom više od 80 podmorničkih poduhvata u životu. Ali nijedno ne liči na ovo. Nijedno.

7.46 h, DUBINA: 10.898,5 m, BRZINA: 0 m/s

Spuštam podmornicu i prilazim do samog dna. Kroz isturenu kameru na šipci vidim da je nosač podmornice utonuo desetak centimetara u dno i tu stao. Stigao sam. Zaranjanje je trajalo dva i po sata. Oblak peskovitog mulja, najsitnijeg koji sam ikada video, diže se i uvija kao svilenkasta puzavica nalik na dim cigarete i lebdi, gotovo nepokretno. Tada se začu glas koji dolazi 11 kilometara iznad mene: „Deepsea Challenger, ovde površina. Provera veze.” Glas je prigušen, ali sablasno razgovetan. Naši proračuni govorili su da na ovolikoj dubini nećemo moći da ostvarimo glasovnu komunikaciju.

Pogledam dubinomer i uključim mikrofon. „Površino, ovde Deepsea Challenger. Ja sam na dnu. Dubina je 10.898,5 metara… svi sistemi rade, sve je u redu.” Tek sada mi pada na pamet da sam mogao da pripremim nešto za pamćenje, u stilu onog „ovo je mali korak za čoveka”. Bar ću da zadržim ovu mornaričku zimsku kapu za uspomenu.

Treba da prođe mnogo sekundi dok moja poruka brzinom zvuka stigne do površine, a onda da se meni dole vrati odgovor. „Primljeno.” Bivši mornarički oficir s druge strane veze više se drži suvih činjenica nego ja. Vojnička obuka. Ali mogu da ih zamislim kako tapšu i skaču od sreće. Znam da je moja žena Suzi pomno pratila ekrane i sada je odahnula. Osećam da je ekipa ponosna na svoje dostignuće. Većina ljudi koja je gradila podmornicu sada je gore u kontrolnoj sobi i ne može da veruju šta je postigla. Podmornica je opipljiv plod njihove mašte, znanja i volje. U nju je ugrađen taj kolektivni duh. Na neki način, svi oni su sada ovde dole, sa mnom.

Deset hiljada osamsto devedeset osam i po. Dođavola, zaokružiću na 11.000 metara kad budem o tome pričao po žurkama. Sledeće što čujem jeste sasvim neočekivani glas. „Samo polako, dušo”, kaže mi Suzi, radarski mi šaljući izraz svoje ljubavi na najzabačenije mesto na planeti. Na zvuk njenog glasa moja dva sveta se sudaraju na neobičan, ali predivan način. Suzi me je podržavala kroz celu ovu ekspediciju, prikrivala svoje bojazni i 100 odsto bila uz mene. Znam da je to bio test za njene živce.

Vreme je da se radi. Isplanirali smo da na dnu provedem samo pet sati i imam još mnogo posla. Okrećem podmornicu i pomoću kamera osmatram svet u koji sam dospeo. Dno je ravno i bezoblično na sve strane. Vanzemaljski limb. Uključujem hidrauliku, otvaram bočnu pregradu iz koje izlazi hvataljka da uzimanje uzoraka sedimenta. Ako se sve ovo raspadne za deset minuta, bar ću obezbediti neki mulj za naučnike.

Nikad mi nije bilo dovoljno samo da se napravi podmornica koja će oboriti svetski rekord u dubini. Uvek mi je bila važna i naučna strana priče. Nema svrhe istraživati najmanje poznat predeo na planeti ako pritom ne beležite podatke i ne uzimate uzorke.

Kad su uzorci ubačeni, odvajam koji trenutak da snimim krupni plan roleksovog dubinskog ronilačkog ručnog sata jer je ta švajcarska kompanija naš partner u ovoj ekspediciji. Taj sat i dalje kuca iako je na hvataljci bio izložen pritisku od 1.147 kilograma po kvadratnom centimetru. Davno, 1960. godine,  poručnik Don Volš i Žak Pikar u okviru američkog mornaričkog projekta velikim batiskafom „Trst” zaronili su do iste ove dubine, kao jedini ljudi koji su to do sada izveli. I oni su tada nosili posebno napravljeni roleks sat koji je takođe izdržao pritisak.

Ali ne ide baš sve kako treba. Čim sam snimio sat, uočavam žućkaste klobučiće ulja kako lebde u vodi pred okom moje kamere. Hidraulični sistem curi. Posle nekoliko minuta hvataljka prestaje da funkcioniše, kao i pregrada sa priborom za uzorkovanje. Pošto više ne mogu da uzimam uzorke, a kamere mi normalno rade, nastavljam da dalje razgledam.

9.10 h, DUBINA: 10.897 m, BRZINA: 0,26 m/s

Kratkim potiskom krećem ka severu, lebdeći iznad sedimentnih basena, kako ih zovu geolozi. Dno izgleda kao neki beskrajan, prazan parking po kome je napadao prvi sneg. Na dnu nisam video ništa živo, osim povremenih sićušnih amfipoda nalik na pahuljice koje prolete kroz vidokrug. Uskoro ću stići do „zida” Marijanskog rova, za koji na osnovu naših sonarnih snimaka znam da nije pravi zid, već blaga uzbrdica. Nadam se da ću naići na neke isturene stene oko kojih možda ima života.

Do sada sam sve ovo gledao kroz kamere visoke rezolucije. Sećam se šta sam obećao sebi pred zaranjanje i odlučujem da spustim podmornicu na dno. Nema šanse da dođem na najdublje mesto u okeanu, a da ga ne osmotrim svojim rođenim očima. Treba mi nekoliko minuta da odmaknem opremu koja mi zaklanja pogled i izvijem se u položaj iz koga mogu da gledam napolje direktno kroz prozorsko okno. Dva-tri minuta zurim u nepomični prizor onostranog sveta, izvan svakog ljudskog iskustva. Ljudske oči su ovoliku dubinu videle samo jednom pre mene. Ali Volš i Pikar su se spustili 37 kilometara zapadno odavde, u drugu oblast koja se sada zove Vitjaz Dip. Ovo mesto ovde niko do sada nije video.

Sva ostala duboka okeanska dna koja sam video, čak i tako duboka kao u Novobritanskom rovu na 8.230 metara, izbrazdana su tragovima crva, sa mnogo morskih krastavaca i sličnih životinja. Ovde nema bukvalno nikakvih tragova života. Površina dna je netaknuta, ko zna otkad. Znam da nije potpuno sterilna – skoro sigurno ćemo otkriti nove vrste mikroorganizama u uzorcima taloga koje sam uzeo. Ali ne mogu da se otmem utisku da sam zaronio negde izvan granica samog života. Osećam strahopoštovanje, svestan sam kakvu privilegiju imam što sam ovde prisutan kao očevidac tog praiskonskog sveta.

Neki od naučnika iz naše ekipe smatraju da je život nastao u ovom mračnom bezdanu pre otprilike četiri milijarde godina pod uticajem blage, ali stabilne hemijske energije iz tečnosti oslobođenih trenjem među tektonskim pločama. Mračna podvodna ravnica ovde se nalazi hiljadama godina, videli je mi ili ne. Osećam se sićušno i skrušeno pred veličinom prostora koji ne poznajemo, kako ovde dole tako i gore u svemirskoj tmini. Svestan sam koliko je malena sveća koju sam ovde upalio na nekoliko minuta i koliko toga još ostaje da se istraži na planeti.

10.25 h, DUBINA: 10.877 m, BRZINA: 0,26 m/s 

Stigao sam do severne padine i polako klizim uzbrdo iznad njenih talasastih obronaka. Sada sam oko kilometar i po od mesta na koje sam se spustio. Još ne vidim nikakve stene. Tokom putovanja duž ravnice na dnu Marijanskog rova uočio sam i fotografisao dva znaka eventualnog života: želatinastu grudvu veličine dečje pesnice koja leži na dnu i neku tamnu brazdu dugu oko metar i po koja je možda bila dom neke vrste podzemnih crva.

Obe pojave su čudne i ne liče ni na šta što sam video tokom svojih dugogodišnjih podvodnih istraživanja. Snimio sam jasne, oštre fotografije, pa neka naučnici tumače šta je to. Neke od baterija su mi na izmaku, kompas počinje da pravi probleme, a sonar se potpuno pokvario. Uz to, otkazala su mi dva od tri bočna potiskivača, podmornica je spora i teško je kontrolišem. Ogroman dubinski pritisak uzima svoj danak. Guram dalje, svestan da nemam mnogo vremena, ali se nadam da ću naići na strmije podvodne litice, nalik na one koje sam video u Novobritanskom rovu, oko kojih ima sasvim drugačijih živih vrsta od onih na dnu rova.

Najednom, osećam da se podmornica zanosi udesno. Gledam ekran i vidim da mi je i poslednji potisni klip otkazao. Sada mogu samo da se vrtim u krug. Ne mogu da uzimam uzorke i više ne mogu da se krećem i razgledam, pa više nema valjanih razloga za dalji ostanak. Na dnu sam oko tri sata, što je znatno manje od planiranih pet. Bezvoljno pozivam ekipu na površini i javljam da sam spreman da izronim.

10.30 h, DUBINA: 10.877 metara, UBRZAVAM DO 3 m/s 

U trenutku kad treba da pritisneš prekidač za odbacivanje utega, uvek malo zastaneš. Ako se tegovi ne otkače, nećeš se vratiti kući. Tačka. Godinama sam osmišljavao mehanizam za odbacivanje tegova, inženjeri su ga pažljivo napravili i detaljno testirali, što ga čini najpouzdanijim sistemom u celoj podmornici. Ali kad treba da pritisneš to dugme, uvek se zapitaš… Nema odugovlačenja i premišljanja. Pritiskam prekidač.

Klik. Čuje se poznato tuuuk, znak da su dva tega od 243 kilograma skliznula iz svojih ležišta i propala ka dnu okeana. Podmornica se trese i okeansko dno najednom nestaje u večnom mraku. Brzina se povećava, zarobljeni mulj u mlazevima curi iz pregrade za uzorke, poput leda koji je ispadao iz hladnih komora rakete „Saturn 5” prilikom njenog lansiranja na Mesec. Sav se tresem dok podmornica drmusavo šiba uvis. Krećem se brže od tri metra u sekundi, najbrže što je ova podmornica išla do sada, izroniću na površinu za manje od sat i po. Pomišljam kako podvodni pritisak slabi nalik na pitona koji je obmotao svoj plen, ali u nemogućnosti da ga smrvi polako odustaje i popušta stisak. Obuzima me olakšanje dok na ekranu pratim brojeve kako se polako, ali sigurno smanjuju. Vraćam se u svet sunca, vazduha i Suzinih poljubaca.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: National geographic)

loading...

Related posts

Leave a Comment