Izgubljena dimenzija – klizanje kroz vreme

Dana 25. oktobra 1593. godine, pred palatom španskog vicekralja Meksika, u Sjudad Meksiku, oficir koji je došao na redovnu smenu straže bio je zapanjen videvši na stražarskom mestu nepoznatog vojnika u različitoj uniformi od ostalih i sa drugačijim naoružanjem.Uljez je odmah uhapšen i odveden na ispitivanje, tokom kojeg je uporno ponavljao da se zove Gil Perez i da je u službi don Gomeza Dasmarineza, guvernera Manile. Kako se stvorio u Meksiku, nije umeo da objasni.
Perez je ispričao da je bio na noćnoj straži pred guvernerovom palatom u Manili, kada je stigla vest da je don Gomez te noći ubijen. Pred zoru je, kako tvrdi, zadremao, i kada se probudio – našao se u Sjudad Meksiku. Posle takve priče, naravno, stranca su bacili u tamnicu, s obzirom da je Manila od Meksika udaljena hiljadama milja. Ni specijalne komisije, uz prisustvo vicekralja, narednih dana nisu uspele da nateraju Gila Pereza da kaže nešto manje neverovatno od onoga što su prethodno već čuli od njega.

Posle dva meseca, međutim, stigao je brod iz Manile i kada je vicekralj čuo vest o ubistvu guvernera, odveo je oficira iz Manile u tamnicu gde je ovaj, na opšte zaprepašćenje, odmah prepoznao svog vojnika i začudio se otkuda on tamo. Ispričao je da je Perez iščezao pre dva meseca, upravo u noći kada je ubijen don Gomez. Vojnik se sa svojim zapovednikom vratio kući, a slučaj je ostao nerazjašnjen do naših dana.

Ovakvih i sličnih svedočanstava, koja dovode u pitanje naše shvatanje vremena i prostora je zaista mnogo, i istraživači su fenomen nazvali ‘klizanjem kroz vreme’. Ono se manifestuje u različitim oblicima – nekada su to neobjašnjivi nestanci ljudi koji se nakon dužeg vremena, godinu dana pa i više, iznenada pojave isti kao kada su nestali i nesvesni koliko su odsustvovali, drugi put ‘izleti’ u prošlost ili budućnost, a veoma često i svojevrsni paradoksi sa ponavljanjem događaja ili situacija koje su se kratko vreme pre toga desile, a da ne predstavljaju poznato osećanje ‘već viđenog’, jer ih doživljava više osoba u isti mah. Evo nekoliko zanimljivih slučajeva takve vrste.

IZGUBLJENI MINUTI

U jesen 1994. godine, Sju i njen mladić Džim vozili su se poznatim putem prema Folbruku, u Kaliforniji, prilazeći mu sa juga Mišn Roudom. ‘Bio je petak uveče, i ja sam se čudila da, od kada smo skrenuli na taj put nismo susreli nijedno vozilo, čak ni iz suprotnog pravca’, ispričala je Sju. ‘Folbruk je, istina, mali grad, ali je put inače prometan. Znam da je bilo 18h i 24′, jer sam upravo gledala u narandžasti displej na stereo uređaju, kada su kola iznenada stala i svetla se ugasila.

Bila sam zbunjena i pomislila sam da smo ostali bez goriva, mada sam znala da smo napunili rezervoar do kraja. Krećući se po inerciji, kola su se zabila u gomilu smeća koja se nekako stvorila ispred nas.

Džim je pitao šta se to događa, ali nisam znala da mu odgovorim. Imala sam osećaj kao da sam se trgla iz nekakvog dremeža. On je izašao iz kola, došao do moje strane i ja sam se prebacila na sedište suvozača. Čim je seo i okrenuo ključ – motor je startovao i mi smo otišli, a smeće je nestalo kao da ga nije ni bilo. Kako smo odmicali, bila sam sve više sigurna da se nešto čudno desilo, jer je na satu sada bilo 18h i 36’. Dvanaest minuta je prošlo, ne znam kako, jer čitav događaj, i pored najbolje volje da ga ‘produžim’, nije mogao da traje više od minut i po maksimalno!’

Veoma čudno iskustvo ‘izgubljenog vremena’, po svemu sudeći sa odlaskom u prošlost, doživeo je Džon iz Stouk-on-Trenta u Engleskoj kao dečak, kada je sa svojim prijateljem jednog dana bio na putu za školu. Krenuli su oko 13h i 30′ i zastali kod jedne građevine, gledajući zidare kako rade.

U tom času, kada su prišli bliže, primetili su nedaleko jednu manju kućicu iz koje je izašla stara gospođa i pozvala ih na limunadu. Ušli su, i kako tvrdi Džon, nisu se zadržali više od nekoliko minuta, nakon čega su produžili put do škole. Ali, na njihovo iznenađenje, bilo je već četiri popodne kada su stigli i škola se zatvarala, mada im od kuće do nje, sa zadržavanjem, nije trebalo više od 20 minuta.
Još čudnije je bilo to što su Džon i njegov drug narednog dana na istom putu, kod iste novogradnje, uzalud tražili kućicu u kojoj su pili limunadu – ni njoj, ni staroj ljubaznoj gospođi nije bilo ni traga, ni glasa! Jedino objašnjenje, čini se, jeste da su dečaci na neki način dospeli u vreme kada je zaista postojala takva kuća na tom mestu, i dok su u njoj, odnosno u prošlosti, proveli nekoliko minuta, u ‘stvarnom’ svetu prošlo je više od dva sata.

ISPRED GRADA BUDUĆNOSTI

Kod ‘proklizavanja’ kroz vreme, dešavaju se ne samo odlasci u prošlost, nego i susreti sa budućim događajima i prizorima. Engleski publicista Džoana Forman zabeležila je jedno takvo iskustvo britanske porodice koja se, po vedrom i prijatnom danu, vozila autoputem kroz Nemačku.

Odjednom, ugledali su neobično vozilo koje im je dolazilo u susret suprotnom trakom i nešto većom brzinom od njihove. Začudili su se obliku kola – bila su duga i cilindrična, sa četiri okrugla prozora na bočnoj strani. S druge strane prozora videli su četiri iznenađena i zaplašena lica, baš kao što su bila i njihova! Na čudnovatom vozilu nisu uočili točkove, niti su čuli buku motora – kao da je bila u pitanju vizija prevoznog sredstva iz daleke budućnosti. I obrnuto, možemo pretpostaviti koliko su se putnici u njemu iznenadili kada su videli ‘prastari’ automobil kako im dolazi u susret!? Kao kada bi mi danas na putu sreli kočiju iz starog Egipta!

loading...

Dejzi i njen prijatelj Rik nikada neće zaboraviti septembar 2004. godine, kada su skoro zalutali u nekakav čudesan grad iz budućnosti ili, možda iz nekog od paralelnih svetova… Par se vozio u Rikovom starom kamionetu, kada se iznenada motor ugasio i oni su se našli na nepoznatom, pustom drumu usred noći. ‘Bili smo okruženi sa obe strane poljima kukuruza koja su se pružala nadaleko’, ispričala je Dejzi. ‘Rik je očajnički pokušavao da pokrene kamionet, ali nikako nije uspevao. Onda smo odlučili da pešačimo do najbližeg grada koji je morao biti udaljen oko dve milje, da nađemo telefon i pozovemo u pomoć prijatelja kod kojeg smo krenuli.

Hodali smo i hodali, ali grada nije bilo na vidiku’. Ipak, posle izvesnog vremena, kada ih je već obuzeo očaj, na strmini obližnjeg brda videli su blistavo svetlo koje je sijalo, kako im se činilo, pravo na njih. Popeli su se do vrha, i onda videli prizor koji im je oduzeo dah.

‘S druge strane brda oboje smo ugledali ono što se može opisati samo kao grad iz budućnosti, sa svetlima koja su dolazila sa svakog od prozora na masivnim, metalnim kulama. Usred tog futurističkog grada bila je velika, srebrna kupola’, rekla je Dejzi. ‘Buljila sam kao skamenjena, dok me Rik nije gurnuo laktom u rebra, što me je povratilo iz transa. Pokazao je na nebo.

Iznad grada je lebdelo na stotine letelica. Jedna je krenula prema nama zapanjujućom brzinom. Rik i ja smo bili toliko prestrašeni da smo strčali dole i pojurili prema kamionetu. Nisam uopšte bacala pogled unazad, ali sam čitavim putem imala osećaj da me neko posmatra. Kada smo prišli kamionu, on je startovao bez problema i pobegli smo najbrže što smo mogli, u suprotnom pravcu. Nikada se tamo nismo vratili, niti govorili nekome o tome do danas’.

 

OPET SE PONAVLJA

Postoje priče koje dovode u pitanje naše shvatanje o vremenu i realnosti, jer se čini da ono ne teče onako kako smo navikli, pravolinijski, nego se ponekad vraća u ‘rikverc’ i čini osobe koje to dožive dezorijentisanim i zbunjenim. Upravo to se dogodilo i Glenu 1991. godine dok je studirao u Novoj Škotskoj.

Ono što je počelo kao rutinsko putovanje autobusom kući, u posetu roditeljima, pretvorilo se u svojevrsnu distorziju vremena i prostora. ‘Seo sam na zadnje sedište u autobusu i nikoga nije bilo oko mene’, seća se Glen. ‘Napred, odmah iza vozača, sedela je jedna porodica. Ništa se posebno nije događalo, dok se nismo približili gradu u kojem stanuju moji roditelji. Gledao sam kroz prozor i video fabriku ‘Mišelin’ guma kada smo pored nje prošli uzbrdo.

U trenutku kada je autobus stigao do vrha uzbrdice, iz nekog nepoznatog razloga učinilo mi se da u vozilu ima mnogo ljudi koji mi se smeju. Upravo tada autobus se našao oko jedne milje nazad, na autoputu! Gledao sam kako se ponovo vozimo pored fabrike guma i to me je uplašilo, a primetio sam da je porodica koja je sedela napred i sve vreme glasno razgovarala, sada bila u potpunoj tišini. Kada smo stali, prišao sam vozaču i rekao mu šta mislim da se dogodilo. On je izgledao veoma nervozno i samo je promrmljao: ‘Stvari kao te se događaju!’

Iskustvo o ponavljanju događaja imala je i Ejula Vajt iz Alabame, u vreme kada je bila mlada devojka, 20-tih godina prošlog veka. ‘U tim danima’, pričala je Ejula, ‘Alabama je još uvek bila vrsta ruralne zabiti.

Retko gde je bilo struje, a konji i kočije bili su jedino transportno sredstvo za većinu. Sećam se da je bio sunčan letnji dan. Rano tog jutra našla sam se sa drugim ženama ispred verande Hokinsove farmerske kuće, da oljuštimo nekoliko korpi oraha i graška. Pogledale smo i videle kako se gospodin Hokins približava na konju. Prebačen preko sedla, ispred njega, bio je beli platneni džak za brašno, a ljuljajući se na levom ramenu, nalazila se braon torba sa namirnicama.

Gledale smo kako je dojahao do kapije i stao tamo, čekajući da mu neko otvori. Jedan od momaka dotrčao je do kapije i otvorio je, a tada je pred očima svih nas, žena i dece, gospodin Hokins nestao! Samo je iščezao, iznenada! Mi smo sedele trenutak ili dva bez daha, a onda smo prestrašene počele da vrištimo. Posle nekoliko minuta, još uvek drhteći i zbunjene, nastavile smo posao. Gospođa Hokins postavila je jednog od dečaka blizu kapije.

Posle nekih pola sata ponovo smo videle gospodina Hokinsa kako jaše, sa istim belim džakom napred i braon torbom na levom ramenu. Dojahao je do kapije bez zvuka i stao, ali niko nije imao hrabrosti da mu otvori. Bile smo sleđene i samo gledale u njega. Najzad, na naše olakšanje, gospodin Hokins je progovorio: ‘Dobro, hoće li neko da mi otvori kapiju?’

Rajan Braton seća se događaja kada je imao osam godina i sa prijateljem sedeo u svom dvorištu, dok su deca vozila bicikle sporednim putem uz brdo i niz brdo. ‘Kola su došla i zaustavila se ispred kuće’, kaže Rajan. ‘Iz njih je izašlo dete i potrčalo galameći, kako to obično deca njegovih godina čine.

Tada je stigla devojčica, vozeći bicikli sporednim putem. Posle nekoliko minuta ugledali smo ista kola, kako dolaze istim putem, isti dečak je izašao i potrčao, vičući iste reči kao i pre. Tada se niz brdo ponovo spustila devojčica na biciklu. Pogledao sam prijatelja i on je rekao da ne može da shvati šta se dogodilo’.
Po dosadašnjim shvatanjima, vreme stalno teče, i iza nas je prošlost, dok je ispred nas budućnost.

Ali, šta ako je protok vremena samo naš privid, ako ne postoji ni ispred ni iza, ili uopšte ne postoji, a za sada nepoznati elektromagnetni talasi, kako pretpostavljaju neki fizičari, prenose slike i zvuke iz onoga što nazivamo ‘prošlost’ ili ‘budućnost’? Po ovoj teoriji, materija bi u sebe morala da pohrani informacije o svim događajima u obliku energetskog zapisa koji će emitovati na određenim frekvencijama. Ali, mehanizam koji tako sačuvane događaje nakratko vraća u sadašnjost, za nauku je još velika zagonetka.


 

INFO: Danas u 16:30h očekujte NOVI video klip na našem Youtube kanalu Svet tajni.


 

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.