Da li ste znali? 

Misterija potrage za istinom u Indiji

Indija se odrekla svega u korist jedne jedine potrage, potrage za istinom. U drugim zemljama su ljudi mislili o istini, u Indiji ljudi nisu mislili o istini, jer kako se može misliti o istini?

Istinu ili znaš ili ne znaš; mi-šljenje nije moguće. Nije potrebna logika ni genija-lnost, potrebne su oči. Ne samo da su potrebne oči, već i uši da bi se čulo ono što se dešava u Indiji i koje je za njih uobi-čajena pojava  a za nas evropljane senzacija.

Navešćemo nekoliko primera iz istraživanja profesora psihijatrije Jana Stivensona sa Univerziteta u Virdžiniji, a sva svoja istraživanja obavio je u Indiji. Zato sam sada u Indiji na licu mesta hteo da proverim nekoliko slučajeva i sva su se pokazala istinitim.

Sećanje neverovatne preciznosti

Godine 1923. Maharadža Bartpur odredio je poznatog naučnika, doktora Sanderlala da sprovede detaljno ispitivanje koje bi imalo za cilj da dokaže izjave više dece koja su predstavljala kao da se sećaju svojih nekadašnjih postojanja.

Zaključci doktora Sanderala bili su štampani u časopisu „Kalpak“ potom ponovljeni, mada dosta kasnije, u broju 4 „Revije Meta-fizika“ iz koje ću preneti nekoliko detalja.

Prvi slučaj, govori o jednom dečaku od četiri godine, Prabu, čija je porodica bramanske kaste živela u gradu Šalimpur. Dete je tvrdilo da je, tokom svoje prethodne egzistencije, ži-velo u selu Hatiori gde je bilo braman i  zvalo se Harbuks.

Evo šta je otac Prabua poverio istraživačima: O svojoj poslednjoj inkarnaciji, Prabu je prvo govorio meni. Jednoga dana je počeo iznenada da viče da su njegovi dragi unuci u teškoj situaciji i da on treba da ih nosi na ramenima. Ponovio je to nekoliko puta, i kada sam ga pitao ko su njegovi sinovi i gde su oni, i zašto govori gluposti, on se ućutao. Kasnije, sedeći pored majke koja je bućkala buter, rekao je kako je on vrlo lakom na buter i kako ga je njegova prethodna majka posađivala pored bućkalice i davala mu velike komade butera.

NJegova ga je majka upitala ko je njegova prethodna majka. On joj je odgovorio da je ona u Hatiori, i da je njegovo pravo ime Harbuks i da je on trebalo da se zove tako a ne Prabu.

Istraživanja koja su sprovedena među stanovnicima Hatiorija potvrdila su, tačku po tačku, sve što je govorio Prabu, sva imena mesta i ličnosti, kao i glavnih događaja koje je izgovorio  dečak, bila su apsolutno tačna.

loading...

„Imao sam“, govorio je, „dva sina, Gurua i Siamlala i dve ćerke, Kohilu i Boli; jednu je oženio Ramhat iz Korlija, drugu Gokal iz Navara. Moj otac se zvao Mudhe, moj ujak je živeo u Bugaonu a moj tast u Burvariju“. Proverom je utvrđeno da su to stvarno prave činjenice.

Jedan psihološki momenat morao je da privuče pažnju doktora Sandrelala: svaki put kada je govorio o svom prethodnom životu, Prabu se izražavao bogatim rečnikom a znanje je u velikoj meri prevazilazilo kapacitete deteta od četri godine, makar ono bilo izrazito talentovano.

Prabua su zvanično ispitali ugledni građani Hatiorija koji su bili zapanjeni istinitošću onoga što je on govorio. Harbiks je umro pre šest go-dina i svi su ga dobro znali.

U svom izveštaju o ispitivanju, doktor Sunderlal je pričao kako su zatražili od dečaka da pronađe kuću svoga neka-dašnjeg života  što je on sa lakoćom uradio.

Šivino zvono

Negde oko 1910. godine, u mestu Mova, u provinciji Gvalio, jedan mladi čovek po imenu Čida počeo je vezu sa ćerkom jednog bramana iz sela. Besan  na tog mešanca koji se usudio da se udvara njegovoj kćeri, uglednik iz sela nije oklevao da mla-dića optuži kao počinitelja neke velike pljačke koja se odi-grala u toj oblasti. Čida je morao da beži.

Proganjan policijom, više dana je lutao, a onda je pobegao u jednu jarugu, pored neke reke. Malo kasnije, sreo je nekog trgovca, dao mu je pet rupija i zamolio ga da ode u Movu, da tamo kupi jedno zvono i da ga, u njegovo ime, pokloni Šivinom hramu.

Čida je malo posle toga uhvaćen i ubijen.

Trgovac nije održao reč, zadržao je pet rupija za sebe i potpuno zaboravio na događaj.

Prošlo je pet godina. Jednog dana u selo koje je bilo blizu Move, kada je trgovac hteo kupcima da pokaže svoju robu, neko dete od četiri godine se približilo, zgrabilo nekoliko predmeta i pobeglo. Trgovac je uspeo da stigne dečaka, ali je ovaj odlučno odbio da vrati robu: „Ja uzimam samo ono što mi duguješ“, vikao je. „Šta si uradio sa parama koje sam ti dao, pre pet godina, kada je trebalo da odeš u crkvu i kupiš zvono za Šivu?  Ili ćeš mi vratiti novac ili ću zvati policiju“.

U celoj oblasti ovaj je događaj naišao na veliki odjek. Čidina majka je htela da sretne dečaka i on ju je odmah pre-poznao i pronašao je svoju bivšu kuću.

Odsečeni prsti, slomljena rebra

U selu Nonenta, dva mladića su se posvađala i žestoko potukla. Goti, jedan od mladića lud od besa, ubija drugog mladića po imenu Kaši, zatim u napadu krvoločnosti, odseca mu prste na desnoj šaci i lomi mu rebra. Posle zločina beži  na britansku teritoriju, odakle vlasti nisu mogle da dobiju njegovu ekstradiciju.

Nekoliko meseci kasnije, ne tako daleko od Nonenta, u selu Risalpur, rodilo se čudno dete. „Na telu je“ – pisao je doktor Sanderlal – „imalo sve tragove nasilja koje je podneo Kaši kada je ubijen“. To dete je dobilo ime Suk Lal, rođeno je bez prstiju na desnoj ruci, a rebra su mu bila polomljena i kao izlečena. Kada je progovorilo, policiji je dalo sve podatke koje je bilo lako proveriti.

Demaskirani  ubica

Četvrti slučaj kojim se bavio doktor Sanderal, jeste ubistvo kojim ćemo i završiti  ovo naše poglavlje.

Radi se o zakupcu kojeg je 1877. godine ubio njegov ujak, na kraju svađe oko neke parcele. Ujak je napustio to mesto za neko vreme. Pravda nije uspela da mu uđe u trag niti da dokaže njegovo ubistvo. Dosije je zatvoren i on se potpuno bezbedno vratio kući.

Nekoliko godina kasnije, jedno dete iz obližnje sele-ndre onesvestilo se od straha dok se igralo sa ostalom decom, u času kada su se oglasile puške iz sela, slaveći neki praznik. Kada je došlo svesti, izjavilo je: „Onaj koji me je ubio u mom prethodnom životu, sada mi se prikazao. To je moj ujak“. Ostala sećanja su pokuljala u njemu. Prepoznao je onoga  koji je, u njegovom prethodnom životu, bio njegov stariji brat. Posle ispitivanja, brzo se sprijateljio sa svojim nađenim bratom, i rekao mu je stvari o kojima niko, osim njega, nije mogao da ima pojma.

Mladić je kasnije, bez ikakvog oklevanja, prepoznao neke stvari koje su mu ranije pripadale: štap, pištolj, muzički instrument.

Ubeđen da je ujak zaista ubica, stariji brat je sve to ispričao sudiji, majoru Omtu, Evropejcu; ovaj je, prirodno, odbio da uzme kao ozbiljnu stvar koja se bazira na takvom svedočenju. Dva brata su se onda obratila premijeru Gampatu: on je pokazivao više razumevanja i o tome je izvestio njegovo visočanstvo Maharadžu DŽiddžija Rao Suandija koji je istoga časa naredio da se slučaj ponovo pokrene, iako je ovaj već izgledao  zaključenim.

Dete je prepoznalo još neke rođake iz nekadašnjeg života. Ubeđen da dete govori istinu Maharadža je naredio da se protiv ubice pokrene istraga i on je priznao. Ali je nekako uspeo da pobegne u Gaju, gde je ubrzo i umro.

„ Kada sam bio Šeik Maruf “

Emrulah Turhan je rođen 1949. godine. Kada je imao dve godine, od časa kada je počeo da govori pričao je da se savršeno seća svoga prethodnog postojanja i svoga ranijeg imena: Šeik Maruf.

Kao zemljoposednik, Emrulahov otac je 1954. godine anga-žovao nekoliko seljaka da mu rade na imanju. Tamo se otkrilo da su ti ljudi jako dobro poznavali nekoga Šeika Maruha, koji je umro 1948. godine.

Zainteresovani izjavama dečaka, oni su počeli da navaljuju sa pitanjima: kako se zvala žena Šeika Maruha, koliko je imao dece? Svi Emrulahovi odgovori bili su tačni. „Imao sam petnaestoro dece, deset sinova i pet kćeri.“ Onda je naveo petnaest imena, ne prevarivši se ni u jednom.

„Moja žena“, još je rekao, „imala je posebni osobeni znak: mladež na levom obrazu.“ Detalj je bio apsolutno tačan. Nekoliko godina kasnije, sada već mladić, sreo je jednog pukovnika turske armije. Praveći se da ga je prepoznao, kazao je ofi-ciru: „Vi ste nekada bili pod mojom komandom, kada sam bio Šeik Maruf“. I onda je podsetio zapanjenog pukovnika na njihove stare drugove, na strahote koje su zajedno prošli, čak i na precizne okolnosti jednog nesrećnog slučaja u kojem zamalo obojica nisu poginula.

Profesor Doksat, direktor Psihijatriske klinike Medicinskog fakulteta u Instabulu, vodio je jedno istraživanje koje je išlo paralelno sa onim doktora Stivensona. Tako je organizovao jedan susret između Emrulaha i jednog od sinova Šeika Marufa koji je sada bio član turskog Parlamenta. Iako je bio u prisustvu poslanika čije su ime pažljivo sakrili, mla-dić ga je prepoznao, pozvao ga po imenu, podsetio na intimne detalje koje su znali samo pokojni Šeik i članovi njegovi porodice..

Profesora Doksana smo upoznali u Kušadasiju u Turskoj i on nam je iz arhive nasumice uzeo samo jedan primer koji ćemo sada prepričati.

Ožiljak od rođenja

Abdulah Dogru rođen je u jednom selu kod  Efesa blizu Izmira, 1965. godine. Od vremena kada je progovorio, on se pravio kao da se zove Nefel, a ne Abdulah, i da je sin Jahaja Domeza i unuk Ali Domeza iz sela Sili. Tvrdio je da je slučajno bio ubijen iz puške, dok se sa grupom drugova igrao pored reke. Imao je svega petnaest godina.

Ispitivanje je omogućilo da se Abdulahova priča po-tvrdi i da se slučaj rekonstruiše. Nefel Domez zaista je bio ubijen jednim metkom u stomak kada je imao petnaest godina, u okolnostima koje je opisao mali Abdulah.

Ovaj drugi, međutim, na stomaku ima veliki ožiljak, i sa njim je rođen. Lekarski izveštaj potvrđuje  da je ovaj znak koji dete nosi od rođenja nalik na ožiljak koji bi nastao kao trag rane od metka. Dete je tako odvedeno u selo i predstavljeno onima za koje je tvrdio da su mu otac i deda.

Onoga časa kada se našao u njihovoj blizini, bacio im se u naručje, prisećajući se više događaja koji se odnose na porodične trenutke Domezotovih.

U dokazima o reinkarnaciji put me je odveo na ostrvo Mauricijus.

„ Evo moje majke “

Rođen u malom mestu Kastel od indomauritanijskih ro-ditelja, Četnadeva je zapanjio ceo svet kada je počeo da govori: pričao je kako je on reinkarniran i da je bio Šriram Janku, jedan drugi Indomauritanac koji je inače, mrtav, a koji je stanovao u Vokoasu, nedaleko od Kastela.


Pogledajte NOVI video klip na temu: Nebra disk – Misteriozni astronomski uređaj

V I D E O


Šriram Janku je bio ribar čija je barka potonula jednog dana dok je plovio na ostrvo Plat, jedno od malih ostrva, u samoj blizini Mauricijskog ostrva. Dete koje o tome nije znalo ništa, govorilo je da je umrlo na moru, preciziralo je da je, pre nego što će potonuti, bilo okruženo ribama.

Pritisnuti prijateljima, roditelji su hteli da se uvere u te priče. Odveli su ga, dakle, kod Šrimanove udovice, ne rekavši mu gde ga vode.

Istog časa kada ju je videlo, dete je prepoznalo svoju ženu, kao što je, nekoliko trenutaka kasnije, prepoznalo svoga sina. Unapred obaveštena majka pokojnika  je takođe došla.

Četanadeva se bacio prema njoj, vičući: „Evo moje majke“.

Autor teksta Vitomir Vasić

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni .                         .

loading...

Related posts

Leave a Comment