Mitološka bića (deo IV): Nestvaran svet drevnih mitova

mitology-poseidon-siup-123801.6

Satiri (grč. Σάτυροι) (lat. Satyri) su šumski demoni, poluljudi i poluživotinje koji naseljavaju šume i prate boga Pana ili boga Dionisa. Satiri su prikazivani su na različite načine, ali je njihov uobičajen i najčešći prikaz bio kao stvorenja koja su pola jarac, a pola čovek. Satiri, za razliku od ostalih bogova, nisu besmrtni.
Satiri su prikazivani sa izduženim ušima, malim jarećim rogovima i repom, a ponekad i sa kopitima. Kada su se povezivali sa Panom i Faunom bili su u obličju koze, a imali su dug rep bilo kozji ili konjski. Stariji satiri su bili poznati kao silenoi, a mlađi kao satirisci.

Odrasli su satiri prikazivani s jarećim rogovima, a mlađi s manjim koštanim kvrgama ili rožićima na glavi. Kosa im je često bila kovrčava, uši šiljate, nosovi ravni, a brade velike, a zbog svoje velike ljubavi prema vinu često sa vinovom lozom ili bršljanom koji im je, kao venac bio oko glave, ili sa brčem vina u ruci. Zbog svog velikog seksualnog apetita često su prikazivani i sa erekcijom ili u raznovrsnim lascivnim položajima. Često su nosili i štap ukrašen listovima vinove loze i bršljanom. Bili su veliki hedonisti.

Kada nisu napasali stoku ili progonili nimfe, satiri su se zabavljali igrom, plesom i muzikom. Omiljeni instrumenti su im bili frula, aulos, cimbalo i gajde, a njihov poseban ples se zvao „sikinis“.

U kasnijim prikazima satira može se primetiti da su oni polako dobijali sve više ljudski lik i obličje, a na njihov prvobitan izgled podsećali su samo mali roščići i kozje uši.

U grčkoj umetnosti, satiri su na, na samom početku bili prikazivani kao stara i ružna stvorenja, što je naročito bilo karakteristično za atičke umetničke škole, ali vremenom su ih počeli prikazivati kao mlađe, nasmejane i lepuškaste.

Poznata je skluptura koji prikazuje satira koji se blago naslanja na stablo sa frulom u ruci.

Po Hesiodu, satiri su beznačajna braća planinskih nimfa.

U Dionisovu kultu muški sledbenici nazivani su satirima, a sledbenice menadama.

U rimskoj mitologiji, oni su bili poznati kao Panesi – duhovi koji su povezani sa bogom Panom, a mešani su i sa Faunom.

Satir, rimski mozaik

loading...

Na svečanostima u čast Dionisa, bilo je uobičajeno da se posle triologije tragedija izvede i jedna satirska drama, da bi kraj svečanosti bio nešto veselijeg duha. Eshil je bio poznat po satirskim dramama, ali nijedna od njih nije sačuvana. Od Sofokla je ostala samo jedna satirska drama, i to sačuvana u fragmentima – Tragači ili Slednici 1907. u Egiptu. Euripidova drama Kiklop iz 5. veka pre nove ere, je jedina sačuvana satirska drama.

Rimska satira je bila poetski esej u kojem se moglo na jedan drugačiji način mnogo štošta kritikovati i izrugivati.

Kentauri

Kentauri su bića iz grčke mitologije, polu ljudi, polu konji. Kentauri su potomci Iksiona i Nefele, boginje oblaka, deca njihovog sina Kentaura i magnezijskih kobila.

Živeli su u teško pristupačnim šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Predstavljani su kao surova bića, koja su često ulazila u sukobe sa ljudima. Tako se kao njihovi protivnici pominju Lapiti (kentauromahija) i Herakle, koji se sa njima sukobljavao više puta.

Kentaur u borbi

Najčuveniji kentauri bili su Hiron, Fol i Nes. Prva dvojica su, za razliku od ostalih Kentaura, bili jako obrazovani i inteligentni, a treći je došao glave Heraklu.

Kada je Herakle pošao da izvrši svoje četvrto delo, da ubije erimantskog vepra, svratio je u pećinu kod kentaura Fola. Fol je dao Heraklu da jede meso, ali nije hteo da otvori posudu sa vinom koja je pripadala svim kentaurima. Herakle je ipak uspeo da ga nagavori da to uradi. Kentauri su pobesnili kada su osetili miris jakog vina. Odmah su jurnuli na Folovu pećinu. Herakle je branio Fola i uprkos tome što je Kentaurima pomogla njihova baba Nefela, boginja oblaka, koja je poslala jaku kišu i zemlju učinila klizavom, Herakle je uspio da ubije nekoliko kentaura, a ostale naterao u beg.

Herakle je slučajno pogodio svog prijatelja, mudrog kentaura Hirona. Izvukao je strelu, ali ništa nije moglo da pomogne protiv Hidrinog otrova. Ipak, Hiron je bio besmrtan, pa od otrova nije mogao da umre. Zato je on svoju besmrtnost ustupio titanu Prometeju, a on je sišao u mračni Had.

Dok je Fol sahranjivao svoje rođake, on je izvukao jednu Heraklovu strelu i počeo da je razgleda. Ona mu iskliznu i ubode ga u nogu, i on ostade na mestu mrtav. Herakle ga je sahranio uz veliike počasti.

Kada se kralj Lapita, Piritoj ženio Hipodamijom, na svadbu je pozvao sve Olimpljane osim Areja i Eride, sećajući se neprijatnosti koju je Erida izazvala na svadbi Peleja i Tetide. Svadbi su prisustvovali mnogi kraljevići iz Grčke, kao i Kentauri.

Kentauri su bili nenaviknuti na vino, a pili su ga bez mešanja sa vodom, pa su se napili. Zbog toga su napali Hipodamiju i ostale goste. Piritoj i Tezej i ostali Lapiti su priskočili u pomoć Hipodameji i tako je izbio sukob koji je trajao do noći, u kome su poginuli Kajnej i Lapit. Tako je počela dugotrajna svađa između Kentaura i Lapita koju su potpirivali Arej i Erida iz osvete što nisu pozvani na svadbu. Tezej je oterao Kentaure, koji su ponovo skupili snage i napali Lapite. Oni su saladali glavninu lapitske vojske i oterali Lapite u Meleju.

Kentauri su čest motiv u antičkoj umetnosti, počevši od najstarijih spomenika gde su predstavljani sa dve ljudske i dve konjske noge. Od 6. veka p. n. e. su prikazivani sa sve četiri konjske noge, dok su im glava, torzo i ruke ljudski. Najčešće su prikazivani u kentauromahiji.

Minotaur

Njegova majka je bila Pasifaja, žena kritskog kralja Minosa, a otac sveti beli bik u koga se Pasifaja zaljubila u Minosovom odsustvu. Da bi ga sakrio, Minos je dao da se sagradi Lavirint, koji je podigao slavni atinski graditelj i umetnik Dedal, i tu zatvorio Minotaura. Minos je u Lavirint bacao mladiće i devojke iz Atine, koje je svakih devet godina na Krit morao da šalje atinski kralj Egej jer je na Atenskim igrama ubio Minosovog sina Androgeja. Od tog danka u krvi Atinu je oslobodio Egejev sin Tezej, koji se dobrovoljno javio među žrtvovane mladiće, i uz pomoć Minosove kćeri Arijadne u teškoj borbi ubio Minotaura.

Hidra

Lernejska hidra je mitološka vodena neman, koja je imala ogroman broj glava i otrovan zadah. Jedan od zadataka koje je dobio Herakle od Euristeja je bio da ubije lernejsku hidru.

Herakle je stigao do močvare lernejskog jezera gde je živela hidra. Herakle je prekrio usta i nos tkaninom da bi se zaštitio od otrovnih para i ispalio plamene strelice u njezin brlog da bi je namamio napolje, a zatim se suočio s njom. Svaki put kad bi odsekao neku njenu glavu, ona bi opet narasla.

Apolodor govori da je Heraklo shvatio kako je ovako neće moći savladati, pa je pozvao svog rođaka Jolaja da mu pomogne. On se dosetio (možda pod uticajem Atine) da spale rane nakon što odseku glavu. To su i učinili pa su na kraju ubili hidru. Herakle je jednu njenu besmrtnu glavu postavio ispod velikog kamena na svetom putu između jezera i Eleja, a potom je umočio strelice u hidrinu otrovnu krv i tako završio zadatak.

Herakle i Lernejska Hidra

Druga verzija priče govori da je, nakon što bi odsekao svaku glavu, umočio mač u hidrinu krv i koristio njen otrov da glave ne bi ponovno narasle.

Hera je posle rekla da je zadatak nevažeći jer mu je rođak pomogao.

Hidra je imala ogromno pseće telo i osam zmijskih glava na dugačkom vratu. Živela je u močvarama Lerne. Herakle je imao zadatak da je ubije, ali to je bilo teško izvesti, jer kako god je on odsijecao glave Hidri, na njihovim mestima su nicale nove. Pozvao je u pomoć Jolaja koji je nakon što bi Herakle odrubio svaku glavu, spaljivao bakljom vrat da ne iznikne nova glava. Tako su uspeli da je ubiju.

Kerber

Kerber (na grčkom „demon iz jame“) je u grčkoj mitologiji bio pas – čuvar Hadovog podzemnog carstva.

Ovo čudovišno stvorenje imalo je tri glave i zmiju na repu. Bio je potomak Ehidne i Tifona, sestre su mu bile Himera i Hidra, a brat Ortar. Njegov zastrašujući izgled odlično je odgovarao dužnosti koju je Kerber obavljao u podzemnom svetu Hada. Bio je strog stražar na ulazu i još stroži na izlazu. Mrtve je u podzemni svet puštao prilično blagonaklono, ali napolje nije puštao nikoga. Po svojoj stražarskoj budnosti i dužnosti, Kerber je postao poslovičan, ali mu se ipak događalo da ga neko i prevari.

Nekoliko puta su ga savladali različiti junaci:

Herakle u svom poslednjem zadatku
Orfej ga je uspavao pomoću svojih muzičkih sposobnosti
Hermes ga je uspavao vodom iz reke Lete
Psiha ga je uspavala otrovnim medenjacima
Sibila ga je uspavala otrovnim medenjacima da bi Eneja mogao ući u podzemno carstvo (rimska mitologija)

Heraklov poslednji zadatak bio je hvatanje Kerbera. Morao je da se spusti u mračno Hadovo carstvo i dovede Kerbera. Kraj samih vrata koja vode u Hadovo carstvo, Herakle je ugledao Tezeja i tesalijskog kralja Perifoja koji su bili pričvršćeni za stenu. Bogovi su ih kaznili, jer su Hadu hteli da otmu njegovu ženu Persefonu. Herakle se sažali i odmah oslobodi Tezeja, ali kad je pokušao da oslobodi Perifoja, zemlja se zatrese, i on odmah shvati da bogovi ne žele njegovo oslobođenje.

Dugo je lutao podzemnim carstvom gde je naišao na mnoge užasne stvari, ali je konačno stigao do Hadovog prestola. Herkul je od Hada tražio Kerbera, i on mu ga je obećao, pod uslovom da ga uhvati bez oružja. Herakle je dugo tražio Kerbera po podzemnom carsvu, i na kraju ga našao na obalama Aheronta. Herakle ga je ukrotio, i odveo iz carstva mraka u Mikenu. Kerber se silno uplaši svetlosti. Otrovna pena kapaše iz njegovih čeljusti na zemlju. Svuda kud bi kanula makar jedna kap te tečnosti, nicale su otrovne trave. Herakle dovede Kerbera do mikenskih zidina, ali užas obuze plašljivog Euristeja od jednog pogleda strašnog psa. Skoro na kolenima je molio Herakla da ga opet vrati u podzemno carstvo. Herakle ispuni poslednju njegovu molbu, i vrati Hadu njegovog strašnog čuvara.

Nemejski lav

Nemejski lav je u grčkoj mitologiji bilo stvorenje, koje je živelo u Nemeji. Obično se smatrao potomkom Tifona i Ehidne, a nekad su se njegovim roditeljima smatrali Zevs i Selena. Ubio ga je Herakle.

Heraklov prvi od dvanaest zadataka je bio da ubije nemejskog lava, i kao dokaz donese njegovu kožu kralju Euristeju. Koža toga lava bila je tako debela da je nijedno oružje napravljeno od čoveka ili boga nije moglo probiti, a mogla ga je ubiti samo ljudska ruka. Heraklo je pokušao lukom i strelom te toljagom i bronzanim mačem, ali nije uspio. Heraklo je potom odbacio sve svoje oružje i rvao se s lavom na tlu. Na kraju ga je zadavio i ugušio ga.

Nakon njegove smrti, Heraklo mu je satima pokušavao oderati kožu. Bio je besan jer je mislio da neće uspeti ispuniti svoj zadatak. Međutim, Atina je došla prerušena u staricu i pomogla mu da shvati da najbolje oruđe kojim bi mogao razderati lavlju kožu jesu lavlje kandže.

Ispunio je zadatak i nosio je neprobojnu kožu kao svoj oklop. Kralj Euristej videvši ga tako prekrivenog, od straha se sakrio u veliku bronzanu posudu. Posle toga sve je nove zadatke Heraklu zadavao glasnik.

Grifon

U Grčku a otuda u Rim, grifoni su dospeli sa Istoka, gde su nastali mnogo pre “klasičnog starog veka”, kao vrsta fantastičnih bića kojima su tamošnji narodi nastanili svet svoje fantazije. Najstarija od tih stvorenja poznata su nam iz Egipta. To su u najčešće kombinacije lava i ptice i lava i čoveka, od kojih je najpoznatija Sfinga.

Iz Mesopotamije dolazi mešanac lava ili bika i čoveka, i lava i ptice grabljivice, škorpiona i čoveka, raznih zmajeva i sl. Najpoznatiji njihovi predstavnici bili su siruši (“vavilonski zmajevi”) i kerubini, krilati bikovi-stražari s ljudskom glavom. Kako su se od tih bića razvili grifoni, nije pouzdano utvrđeno. Može se reći da je u Egiptu prevladao tzv. ptičji tip, a u Mesopotamiji i Persiji lavlji tip. Na grčkom tlu se susrećemo s grifonima najpre na umetničkim predmetima sa Krita (iz 17-16. veka p.n.e.) a zatim iz Sparte (8-7. vek p.n.e.)

Ta bića se u književnosti prvi put pominju kod Hesioda, ali taj podatak potiče od starovekovnog komentatora njegovog dela. Prvi ih u prvoj polovini 5. veka p.n.e. spominje Herodot. Piše da su to čudovišta s lavljim telom, orlovskim krilima i kandžama, koja žive negde daleko na severu Azije, čuvajući tamo od jednookih Arismapana bogata ležišta zlata. Eshil ih naziva “Zevsovim psima s ptičjim kljunom koji ne laju”.

Kasniji autori su doznali nešto više o njima. Grifoni su, navodno, bili jači od bilo koje druge životinje, sa izuzetkom lava i slona. Čovek je mogao da ih se domogne samo neposredno što su se izlegli, a živeli su u Indiji ili Baktriji. U Indiji su progonili kopače zlata, ali ne zbog zlata, već zbog straha za svoju mladunčad. U Baktriji su kandžama sami grebali i iskapali zlato i od njega gradili svoja gnezda, a ljudi su u svojoj pohlepi za zlatom skupljali otpatke od njihovih gnezda. Grifoni nisu došli u neposredan dodir sa junacima grčkih mitova. Od bogova je vezu s njim, još uvek nejasnu, imao jedino bog Apolon.

Gorgone

Postojale su tri Gorgone: Stena, Eurijala i Meduza. Po svom izgledu Gorgone su bile na „počasnom“ prvom mestu mitskih nakaza. Svojim su izgledom bile mešavina ptica s metalnim krilima, starih žena s veoma naboranim licima i spljoštenim nosevima, sa životinjskim ušima, dugim očnjacima i metalnim šakama, a iz glave su im umesto kose rasle zmije otrovnice. Stena i Eurijala su bile besmrtne, a Meduza smrtno biće — ubio ju je junak Persej.

Stena je bila najstarija od Gorgona. Poznata je kao najnezavisnija i najsvirepija od Gorgona. Ubila je više ljudi nego njene dve sestre zajedno.

Eurijala se u raznim pričama pominje po njenom („višegrlenom“) dubokom i glasnom plaču (urliku), posebno kada je Persej ubio njenu sestru, Meduzu

Meduza je svakako bila najpoznatija Gorgona; kada se govori o Gorgonama obično se misli na Meduzu. Za razliku od svojih sestara bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose. Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Finej i treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.

Graje (Greje)

Bili su tri i zvale su se Pefreda, Enija i Dina. Živele su na dalekom zapadu bilzu staništa boginje noći Nikte. Rodile su se već stare i sede i sve tri zajedno imale su samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna od njih nosila to njihovo jedino zajedničko oko, morala je da vodi druge dve, jer su tada bile slepe, a kad je jedna od njih imala jedini zajednički zub, ostale dve nisu mogle da žvaću hranu i morale su da gladuju. Zbog tog oka i zuba neprestano su se svađale i zagorčavale jedna drugoj ionako neveseo život.

Junak Persej, Zeusov sin, je dugo lutao tražeći Meduzu (i njene sestre Gorgone), ne znajući gde da je traži, kako bi je ubio. Pomogli su mu Hermes i Atena; Hermes mu je dao mač, a Atena štit. Ipak, nisu znali put do samih Gorgona, ali su znali put do Graja, njihovih sestara. Persej je Grajama uzeo oko dok su ga izmenjivale i nije hteo da im ga vrati sve dok ga nisu uputile kako da stigne do Gorgona.

Erinije

Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Eshil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. “Milostive”. Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Arheo-amateri)

 

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.