Da li ste znali? 

Nerazjašnjene misterije Srbije (deo 1.)

mistery-min

NEPROCENJIVO BLAGO BOGA SVETOVIDA

Prelaskom iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje, nisu izbrisani svi tragovi starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun.

Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti

Poreklo i istorija Slovena još uvek izazivaju brojne spekulacije među istoričarima – jesu li oni starosedeoci Balkanskog poluostrva, ili su nekada davno u migracijama došli iz azijskih prapostojbina; možda i jedno i drugo, to niko sa sigurnošću ne može tvrditi, već sve ostaje na nivou pretpostavki.

Ono što je sigurno jeste da se, kakva god bila istina, u narodu od pamtiveka zadržao određeni broj mitova, legendi, običaja, a među njima i nekoliko misterija koje niko, do dana današnjeg nije uspeo da objasni.

Pominjane legende i mitovi, predanja i priče, koje su prenošene s kolena na koleno uvek su davale svoja tumačenja, ali istina će možda zauvek ostati prekrivena velom tajne.

Prelazak iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje nije izbrisao sve tragove starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun.

To su vrhovna božanstva starih Slovena kojima je pripisavana neograničena vasionska moć. Za Svetovida drevni hroničar kažekako Sloveni veruju da je on Bog nad Bogovima, da su njegova proricanja najizvesnija i da su svi ostali bogovi pored njega, tek polubogovi.

Ljudske žrtve

Hram boga Svetovida i ogromno bogatstvo koje je pripadalo njegovom kultu jedna su od nepoznanica.

Kolika je bila vera u ovo božanstvo najbolje ilustruje podatak da Svotovidovom kipu, visokom čak osam metara prinošene žrtve prilikom obreda, što i nije retkost, ali je sigurno zastrašujuća činjenica da je jednom godišnje kockom određivan po jedan vernik koji bi bio žrtvovan u znak neograničene ljubavi prema Svetovidu i želje da plemena koja u njega veruju i dalje ostanu u milosti božjoj.

loading...

U gradu Arkoni postojalo je proročište Svetovidovo, slično proročištu u Delfima, kuda su odlazili stari Grci, gde su se slivali Sloveni sa svih strana kako bi im bila prorečena sudbina.

I pored sumnji koje istoričari pokazuju prema ovom delu slovenske istorije, a samim tim i korenima jugoslovenskih naroda, postoje zapisi u kojima je dataljno opisan božanstveni hram i riznica neprocenjive vrednosti, oba posvećena Svetovidu:

“Usred grada bejaše mesto na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po svojoj veličanstvenosti, nego i po idolu koji je u sebi skrivao. Spoljašnjost mu je bila ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom.

U hram se ulazilo na samo jedna vrata, a oko njega bejaše dvostruka ograda – spoljna je bila pokrivena crvenim krovom, a unutrašnja sastavljena iz zastora. U zgradi bejaše grdan idol koji je imao četiri vrata i četiri glave, dve spreda, dve s leđa, tako da može gledati na sve strane istovremeno.

Legenda o Videnu zmaju

U Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Đurđevdanu. Ova priča u sebi ima mnogo elemenata koji ukazuju na veru u Svetovida i druge staroslovenske bogove.

Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, nikada se neće znati. Poznati autor Čajkanović smatra čak da je legendarni Marko Kraljević nastao po liku i osobina boga Svetovida.

U desnoj ruci držao je rog spravljen od raznih metala koji svake godine sveštenik puni vinom”.

Gde se nalazila riznica hrama u Arkoni nije poznato, ali predanje kazuje da je njeno bogatstvo i sjaj predmeta koji su je sačinjavali prevazilazilo maštu običnog smrtnika.

Vrhovni sveštenik Svetovidovog hrama bio je moćniji od kralja, jer sveštenik je u direktnoj vezi sa bogom, a kralj i narod zavise od boga. Sveštenici su dobijali jedan deo ratnog plena, jer se smatralo da su njihove molitve i žrtve doprinele uspehu u ratu, tako da je sveštenički sloj bio veoma bogat.

Godine 1868 ustanovljena je komisija koja je trebalo da utvrdi postojanje ovog hrama, da locira mesto na kome se nalazio i da šture istorijske podatke uporedi sa onim u šta se verovalo. Skoro ništa nije pronađeno, niti zasigurno utvrđeno. Ako je verovati starim zapisima to ne čudi.

Uništenje Svetovidovog hrama, kao i čitavog grada Arkone brutalno i bezobzirno organizovao je danski kralj Valdemar 1168. godine,poslavši svoje ljude koji su stanovnicima naredili da idol uvežu konopcima i da ga, oborenog na zemlju, iznesu iz grada i tamo raznesu na sitne komade. Potom su osvajačima morali predati svo blago koje je činila riznica.

Od Arkone nije ostalo ništa. Ali postoji verovanje da se nešto od čudesnog Svetovidovog blaga sakrilo od osvajača, onako kako samo dragocenosti umeju i da u mraku skrovitog mesta čuva jedinu uspomenu na božanstvo u čiju je čast jednom godišnje žrtvovan ljudski život.

Gde je sakriveno Svetovitovo blago nije poznato, ali u opisima poklona koje su, u znak svoje bezgranične vere, darivali podanici ovog vrhovnog božanstva, pominju se zlatni i srebrni predmeti, kućni kipovi od suvoga zlata, ćupovi prepuni dragocenosti, pozlaćene tkanine i još mnogo toga. Da li će ikada nešto od čudesnog blaga biti pronađeno, ili će poput legendarne Atlantide večnost sačekati negde daleko od ljudske pohlepe?

Gde su hramovi?

Misterija staroslovenskih hramova, čini se, nikada neće biti rešena. Kako to da nije ostalo nikakvih materijalnih dokaza o njihovom postojanju, osim zapisa koje ostavljaju stari grčki i latinski putopisci?

Pouzdano se zna da su mnoge hrišćanske crkve podignute upravo ne ruševinama tih hramova, ili u njihovoj blizini, što se verovatno činilo u cilju lakšeg preobraćanja pagana novoj, hrišćanskoj veri.

Neki naučnici čak negiraju postojanje bilo kakvih slovenskih bogomolja, dok drugi čvrsto veruju da ih je bilo mnogo. Rukopisi, pak, nedvosmisleno upućuju na njihovu velelepnost i raskoš, kao i na čitav niz rituala koji se izvodio u hramovima.

Oni takođe govore o tome kako su najbitnije momente verskog obreda činili gatanje i vračanje, koje su izvodili sveštenici. Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti.

Žrtve su prinošene uz naročite molitve i to najčešće u praznične dane. Imali su svoje idole, čiji su likovi često sačinjavani od plemenitih metala. U narodnoj pesmi sačuvalo se sećanje u kome kralj opravlja ćerku zmaju i govori joj:

“S bogom pođi, drago dete moje, ne moli se bogu rišćanskome već se moli bogu srebrnome, kojeg ti je sagradio baba – od suvoga i srebra i zlata, ne bi li se na te smilovao, ne bi li te ale izbavio”.

Jedini fetiš koji se sačuvao do dana današnjih je krst za koji su Srbi znali još pre primanja hrišćanstva, a koji je kasnije postao osnovni simbol Hristove vere.

Ali zašto su se i kako zagubili dokazi o postojanju hramova ostaje vremenu budućem da pokaže.

ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA MIROTOČIVOG

Kako je Bogorodica postala zaštitnica Svete gore?

Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijena je od vizantijskog cara Aleksija III carska povelja na kojoj u vezi Hilandara piše “Srbima na večni poklon”

Osnivač srpske države, veliki župan Stefan Nemanja, prvi Nemanjić, od koga nastade čitava naša istorija, pred kraj svoga života zamonašio se i postao monah Simeon koji je nekoliko poslednjih godina svoga života živeo na Svetoj gori Atonskoj u manastiru Hilandaru.

Čuda ikone Bogorodice trojeručice

Ali priča o Svetoj gori nije ni jednostavna ni kratka. Počela je davno, još pre rođenja Hristovog, kada je na ovoj planini postojao paganski hram boga Apolona. NJemu su dolazili sa svih strana i klanjali se.

Današnji administrativni centar Kareja, u to vreme se zvao Pentapolj, a tu je, radi odmora, dolazio sam Aleksandar Makedonski da se u miru odmara od svojih velikih osvajanja.

U vreme kada je Isus vaskrsao i uzneo se na nebo, Svetu goru obasjala je anđeoska svetlost, te Bogorodica, radi propovedanja nove vere, dobi od apostola zadatak da ode na Kipar. Ali, kada je bila u blizini Atosa, dunuo je jak vetar i njen brod naneo do same obale.

Tu je bilo okupljeno mnogo neznabožačkog sveta, pa ona poče da propoveda i čitav skup preobrati u hrišćanstvo. Predanje kaže da se Bogorodica tada zavetovala ovako: Božja blagodet neka bude na ovo mesto i na sve one, koji ovde žive.

Sve što im je potrebno imaće ovde sa malim trudom izobilno, a nebeski život čeka na njih. Milost sina mojega svagda će biti na ovom mestu do kraja sveta. A ja ću biti zastupnica ovome mestu pred Bogom” . Tako je Bogorodica postala zaštitnica Svete gore.

Sa oltara na tron

Kada je ikona donesena na Hilandar iguman ju je stavio na oltar. Ujutru je pronašao na igumanskom tronu.

Naveče, opet je stavio u oltar sa svim počastima, ali se ujutru ponovilo isto. Iguman potom zaključa manastir i ponese ključ sa sobom.

Te večeri u snu mu se javila Bogorodica sa rečima:

“Nisam došla ovde da vi čuvate mene, nego ja vas”. Od tada se ikona ne iznosi iz manastira.

Tvorac ikone Bogorodice trojeručice je Jovan Damaskin, odnosno Sveti Jovan koji je živeo u vreme vizantijskog cara Lava III Isavrijanca, poznatog po tome što je zabranio ikone u crkvama.

Damaskin se protiv takve nerazumne odluke žestoko borio, pa je naređeno da mu se zbog neposlušnosti odseče desna ruka. Posle toga Jovan se molio Bogorodici da mu zaceli ruku i plačući zaspao.

U san mu je došla bogomati koja sa ikone gleda u njega i govori: Evo, ruka ti je sada zdrava, ne tuguj više nego se usrdno trudi kao što si i obećao.

Damaskin je napravio svoju desnu ruku od čistoga srebra i to je, kažu, treća ruka koja se može videti na ikoni.

Prilikom velikog požara na Svetoj gori plamen je zahvatio i hilandarska vrata, a monasi, u brizi za ikonu, pohitali su da je iznesu i spase. Čim je izneta pred plamen, vatra je stala i pobegla u more.

Grožđe koje leči neplodnost

O Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu prepliću se legende sa istorijskim podacima. Nesumnjivo je da je bio velik vladar, osvajač i ratnik, beskompromisni borac za državnost Srbije koja je pod njegovom upravom postala moćna država.

Ali, još u vreme njegova života neuki narod je verovao da je on Zmajeviti čovek, da se u njega uvukla, ala i da je stoga proždrljiv.

Za ručak je, tvrdi legenda jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom je bio na ručku kod svoga sina svetog Save; kada je otvorio usta da jede, ala je zinula, a Sava je dograbio i bacio u more.

Stefan Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odriče svetovne vlasti u korist svoga sina Stefana Prvovenčanog. Zatim prima monaški postrig i postaje otac Simeon. Isto čini njegova žena Ana i postaje monahinja Anastazija.

On odlazi u Studenicu, a Anastazija u Bogorodičinu crkvu u Toplici. Godine 1197., sa sinom Savom, Simeon odlazi na Svetu goru, gde neko vreme žive u manastiru Vatopedu, a nedugo zatim osnivaju Hilandar, manastir posvećen srpskom narodu i monaštvu.

Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijaju od vizantijskog cara Aleksija III carsku povelju na kojoj u vezi Hilandara piše “Srbima na večni poklon”. Dobijanjem te dozvole otpočeo je najvažniji period srpske kulture i budućnosti.

Simeon umire 26. februara 1199. godine ispred ikone Bogorodice. Poslednje njegove reči bile su: Hvala Bogu za sve. Sahranjen je pored hilandarskih zidina. Sedam godina posle njegove smrti, sveti Sava dolazi da iskopa mošti i odnese ih u Srbiju radi pomirenja zavađene braće.

Primećeno je tada da iz njegovih moštiju teče sveto miro od koga je kažu, “sva crkva mirisala”. Svetogorski monasi su ga zbog toga proglasili svetim Simeonom Mirotočivim.

No, to nije jedino čudo vezano sa Simeona. Kada su mošti odnošene iz Hilandara sveštenici su neutešno plakali.

Iste noći, sveti Simeon javi se u snu igumanu Metodiju i reče kako je potrebno da njegove mošti budu prenete u Srbiju, ali da će za utehu hilandarskom bratstvu ostaviti lepu uspomenu, iz njegovog groba iznići će loza i dok god ona bude rađala i njegov će blagoslov lebdeti nad Hilandarom.

Tako je zaista i bilo – loza je nikla i održala se do dana današnjih, svake godine bogato rađa, iako joj se ne posvećuje nikakva posebna nega, ne orezuje se, niti se prska.

Pored toga ona ima i čudotvorno dejstvo – leči neplodnost. Oni bračni parovi koji nisu blagosloveni decom, a sa verom se maše zrna svete loze, dobiće dete.

Najstarije sačuvano predanje o tome potiče iz 1572. godine kada je neki Turčin doveo svog sina prvenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, pošto je jeo grožđe hilandarske loze.

Danas se na Hilandaru takođe može dobiti čudotvorno grožđe, ili se, na molbu supružnika, šalje poštom.

Šta je sveto miro?

Iz moštiju svetog Simeona poteklo je sveto miro, tečnost izuzetno prijatnog mirisa, za koju se tvrdi da ima i umirujuće dejstvo na prisutne. Oni koji su prisustvovali takvom čudesnom događaju tvrde da je osećaj “nebeski”. Šta je, u stvari, sveto miro?

Gusta i masna tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Nema pravila kada se to dešava, ali se veruje da je to obično onda kada je svetac, koji je uvek prisutan, zadovoljan i pokušava da obznani svoju dobru volju.

Glavna odlika moštiju iz kojih ističe miro je netruležnost tela, po tome se i kanonizuju sveci u pravoslavnoj veri.

Mirotočivih svetaca ima i kod Grka i Rusa, ali do sada niko nije objasnio o kakvoj se pojavi radi. Da li je to nekakva hemijska reakcija, ili zaista “božji znak” nije poznato. Zvanična nauka zahteva da se ova i slične pojave podvrgnu podrobnom ispitivanju, kako bi se tačno utvrdilo o čemu je reč.

Postoje teorije domaćih arheologa po kojima su sva tela iz kojih je po upokojenju počelo da ističe miro, svojevremeno, odnosno nakon smrti, balsamovana, te su, zbog sastojaka koje se u ovom postupku koriste ostala očuvana, te da je tečnost koja iz njih ističe razultat istog procesa.

U nekim krugovim se još veruje da su se sveti ljudi, za života spremali za svoj put u večnost, pa su se stoga hranili na poseban način, uz bogatu upotrebu lekovitog bilja, specijalnih trava, i samo njima poznatim korenjem, kao i da su mnogo vremena provodili u meditaciji i osami, na čistom vazduhu i mestima koja sama po sebi povoljno utiču na ljudsku psihu i organizam. Svakako, mnogo je spekulacija na ovu temu, ali pravoslavna crkva ne dozvoljava nikakve analize, jer se to smatra skrnavljenjem svetih moštiju.

Velikomučenik sveti knez Lazar

Osim Stefana Nemanje, odnosno svetog Simeona, mirotočivi sveci su i Vasilije Ostroški i Prohor Pčinjski, a poslednji koji se uvrstio u mirotočive je velikomučenik Knez Lazar čije su mošti, nakon dugog lutanja, od Ravanice do Fruške gore, Sent Andreje u Mađarskoj, ponovo Fruške gore u skrivanja od varvarske osvete konačno pronašle svoj mir u zadužbini Lazarevoj, manastiru Ravanici, nadomak Ćuprije.

Mošti su smeštene u staklenom kovčegu i prekrivene zlatotkanim pokrovom koji je ručno izradila monahinja i najčuvenija srpska pesnikinja Jefimija. Nakon upokojenja u zadužbini, 1989. godine, primećena je fleka na pokrivaču, a prijatan miris raširio se čitavom crkvom u kojoj, sada već sveti Lazar, leži.

Iz njegovih moštiju, nakon tolikih vekova poteklo je sveto miro. Sveštenici ovo tumače kao znak božjeg blagoslova što se jedan od najvećih srpskih sinova konačno vratio onde gde zaista pripada.

Lazni car Scepan mali

Nekoliko sveštenika i viđenijih ljudi pokušalo je da raskrinka lažnog cara, ali to nije imalo nikakvog dejstva jer ga je narod zdušno prihvatio • Da čudo bude još veće, vladavina Šćepanova i nije bila tako loša, naprotiv, zapisi kažu da je uveo zakone, uredio vojsku, uopšte napravio red u obezglavljenoj državici.

Tajna lažnog cara: Cetinje

Na Cetinje jednoga dana 1767. godine, uz barjake i najviše počasti stigao je, neznano odakle, čovek koji je za sebe tvrdio da je glavom i bradom veliki ruski car Petar.

Crnogorci mu se pokloniše, i uz bezGranično oduševljenje prihvatiše imperatora Rusije, “sestre i majčice”, verujući čvrsto da će sada kada im je ukazana tolika čast da vladar odabere upravo njihovu malu krševitu zemlju za svoje obitavalište, lako svladati Turke i zauvek sa sebe skinuti teško breme podaništva.

Ali, ko je, zapravo, bio taj čovek?

Večiti sukobi: Bitka Crnogoraca i Turaka

Zapanjujuća sličnost

Čitavih sedam godina Crnom Gorom je vladao Šćepan Mali, odnosno lažni ruski car, niotkuda došao i neznano kako dospeo do samog vladarskog trona.

Za njega u predgovoru čuvenog dela “Šćepan Mali”, NJegoš kaže:

“Šćepan Mali bio je laža i skitnica, ali je znamenitu epohu u Crnoj Gori i u okolini učinio, imenujući se ruskijem carem.

NJegov život još niko opisao nije, jerbo se samo u predanijama glavna stvar sadržava, a druge se sitnarije s dugijem vremenom gube.

Dokumenatah slabo se kod nas nalazi, jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali; stoga se o Šćepanu na Cetinju nije našlo ništa …”

NJegoš je, u cilju rasvetljavanja ličnosti Šćepana Malog putovao u Dalmaciju i tragao po Arhivu stare Mletačke republike, raspitivao se kod poznatih kotorskih istoričara, beležio narodna predanja i proučavao porodične istorijate Crnogoraca.

Podatke je ostavio i Sima Milutinović Sarajlija, ali sve to ne daje pravi odgovor na pitanje:

Da li je moguće da jednom zemljom gotovo čitavu deceniju upravlja ličnost o kojoj niko ništa ne zna, koja je nepismena i koje se i sama Rusija, čak i zvanično odrekla?

Rusija je u to vreme vodila žestoku borbu za prevlast nad Turskom, te joj je svaki saveznik bio dragocen.

Nekoliko puta stizala su carska pisma u kojima se Crnogorci pozivaju da udruže snage sa ruskom imperijom i ostalim saveznicima, kako bi se neprijatelj porazio.

Svako pismo iz Rusije izazivalo je euforiju u Crnoj Gori i podizalo borbeni moral, pa je zabeleženo, da su Turci nekoliko puta pretrpeli poraze od samoorganizovanih Crnogoraca, bez pomoći sa strane.

Ako su samo pisma izazivala ovakvo oduševljenje, teško je i zamisliti kakav je utisak ostavila pojava samog “cara”.

Nejasno je kako je uopšte došlo do toga da se Šćepan Mali predstavi tako, ali, po NJegošu, na sva sumnjičenja i nezgodna pitanja, Šćepan je uvek imao dobar odgovor, onaj koji je zadovoljavao narod i činio da slepo veruje u svaku njegovu reč.

Voleo da popije

Šćepan Mali bio je veoma prost čovek, lakomislenog i lakog duha, uvek spreman za šalu, a najviše od svega voleo je da pije i jede.

Opisuju ga kao tridesetogodišnjaka lepog stasa, osrednjeg rasta, privlačnog lica, sa tamnim brkovima i očima. Bio je izuzetan konjanik, ali nije znao da čita i piše. Osim srpskog, drugi jezik nije govorio.

O politici i odnosima sa drugim zemljama pojma nije imao, a pošto je bio i nepismen nije imao nikakvu prepisku sa drugim političarima, niti sa onima koji su živeli u njegovoj zemlji. Ipak mu ništa od opisanih osobina nije smetalo da Crnom Gorom vlada punih sedam godina.

Izgleda da je fizička sličnost Šćepanova sa Petrom I zzaista bila zapanjujuća, jer su dvojica crnogorskih poslanika koji su svojevremeno putovali u Rusiju i sreli se sa carem potvrdili da je to zaista on i da se čak i na slikama vidi koliko njih dvojica liče.

Nekoliko sveštenika i viđenijih ljudi pokušalo je da raskrinka lažnog cara, ali to nije imalo nikakvog dejstva; narod ga je zdušno prihvatio.

Zamoljen da objasni kako to da je baš Crnu Goru odabrao da u njoj caruje, Šćepan je objasnio kako su ga silom hteli oženiti ženom druge vere, a on svoju veru i čast nije ni po koju cenu hteo pogaziti; čak mu je i carstvo, pa i goli život došao u opasnost, ali on nije mogao da pristane na takvu ženidbu, nego je preko noći, tajno pobegao iz Rusije.

Nije se mnogo dvoumio gde će otići, tvrdio je dalje, jer niko, osim Crnogoraca ne bi bio toliko hrabar da mu pruži utočište.

Bekstvo u Crnu Goru vodilo je preko Carigrada, po njegovim rečima, gde su ga proganjali sultanovi ljudi, abila je raspisana i basnoslovna nagrada za onoga ko ga oda, ili dovede sultanu.

Tamo ga je krio “jedan dobri hrišćanin”, sve dok nije postalo suviše opasno, pa se “car ruski” opet noću iskrao i otputovao u Split, odakle su ga prognali u Hercegovinu.

Tamo se, pred Arslanović agom predstavio kao jahač, a kada mu je aga, radi provere dao, “dobroga hata”, on je na konju krenuo put Crne Gore.

Konj mu je uskoro, od umora uginuo, a on peške došao na Cetinje. Narod je ovu priču “progutao” zdravo za gotovo i odmah ustoličio Petra I,, odnosno Šćepana.

Bolje ikakav nego nikakav car

Da čudo bude još veće, vladavina Šćepanova i nije bila tako loša, naprotiv, zapisi kažu da je uveo zakone, uredio vojsku, uopšte napravio red u obezglavljenoj državici.

Prepričava se da je po putu posuo dukate, iskušavajući narod hoće li ih noću ukrasti, ali da su ujutru, kada su došli na proveru, svi dukati bili nedirnuti na svom mestu.

Neko vreme boravio je pod planinom Ostrog, gradeći sa svojim ljudima utvrđenja kako bosanski Turci ne bi mogli da prodru i pripoje sebi jedan deo Crne Gore.

Krio se u manastiru Svetog Nikole u Brčelima kada je opasnost od Turaka po njega postala prevelika, a ljudi su ga štitili i čuvali kao svoju najveću dragocenost.
Godine 1769. Rusija je povela otvoreni rat sa Turskom.

Carsku gramatu, kojom carica Jekatarina Druga od Crne Gore traži pomoć, doneo je knez Georgije Vladimirović Dolgorukov. Kada se ruski knez, oči u oči, sreo sa “ruskim carem” nije se mogao čudom načuditi.

Pokušao je sve ne bi li uverio Crnogorce da se uopšte ne radi ni o kakvom caru, a ponajmanje ruskom, ali ništa nije vredelo, čak ni podatak da je Petar I uu međuvremenu umro.

NJegoš pak tvrdi da je Dolgorukov uspeo da ubedi Crnogorce da se radi o prevarantu, te da su ga zatvorili u tamnicu. Pod pretnjom smrti terali su Šćepana da prizna ko je i odakle je došao.

Isprva je odgovorio da je Grk, ali kada su doveli jednog oficira koji je dobro govorio grčki ispostavilo se da ne zna ni reč ovog jezika. Ruski takođe nije govorio. Na kraju je priznao da je Dalmatinac iz porodice Raičevića, što je, izgleda bilo tačno.

Među narodom je nastupio opšti metež, jer pred sobom više nisu imali sjajnu figuru ruskog cara, nego najobičnijeg lažova, pa je došlo do pada morala i velikog razočaranja.

Stoga su velikaši, na tajnom sastanku odlučili da je bolje imati bilo kakvog cara, makar on bio i lažan, nego nikakvog.

Dok je Šćepan bio Petar samo se napredovalo, a čim je postao samo običan smrtnik, pa još i prevarant, Crna Gora kao da je izgubila glavu.

Pri tome nije bilo teško zadovoljiti njegove prohteve, njemu je bilo dovoljno da ima gde da prespava i šta da pojede, te su se saglasili da nikada nigde nije bilo jeftinijeg cara, a sa većim ugledom i dobrim rezultatima vladavine.

Vratili su Šćepana na presto crnogorski, pa je i sam knez Dolgorukov uskoro, uvidevši koliki značaj ovaj narod pridaje caru i koliku mu hrabrost i samopouzdanje uliva, priznao Šćepana za vladara.

Pri povratku u Rusiju, Dolgorukov je pozvao Šćepana da ga isprati do mora, a na rastanku ga je darivao ruskim mundirom i pismom upućenom svim Crnogorcima u kome iskreno preporučuje Šćepana kao jedinog vladara Crne Gore.

Nakon svih ovih burnih zbivanja, dakle, Šćepan je nastavio da vlada Crnom Gorom, a predanje kaže da je ta vladavina bila veoma dobra, jer ” nije smio ni brav iz tora nestati, a kamoli da se učini kakvo više zlo, zato što je svakoga zločinca primjerno kažnjavao, a neke i vješao.”

Nastaviće se…

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

loading...

Related posts

Leave a Comment