Otkriveni poslednji pećinski ljudi

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama. Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.

Ona leži u pećini, umire. Sa nogama i rukama poput čvornovatih štapova, Lidija Meju se zgrčila pored logorske vatre. Oči su joj razrogačene, slute smrt. Kašlje, telo joj se grči, zapomaže od bola. Lidija ima, možda, petnaest godina, nije baš sigurna. Porodila se pre tri meseca, a beba je umrla; grupa je ostavila telo u pećini i nastavila dalje. Pasu Ejo, Lidijin muž, objašnjava mi kako stoje stvari: „Kada se razboliš, ili ozdraviš ili umreš.”

Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto. Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša. Zato Lidija i preostali pripadnici njenog naroda, Meakambuta, traže utočište u stenovitim skloništima – ona su suva. Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.

Pasu naređuje Bijiu, njihovom lovačkom psu, da se udalji i seda pored vatre. Ispravlja svoju pregaču od lista i polaže Lidijinu glavu u svoje krilo. Ona bledo zuri u njega. Pasu smrtno ozbiljnim tonom govori svom bratu Džonu da nas pita možemo li mi išta da učinimo.

Neplanirano smo se mi, ekipa National Geographica, našli usred krize. Naš plan da Meakambute, jedan od poslednjih polunomadskih naroda koji žive u pećinama Papue Nove Gvineje, pratimo kroz njihov planinski zavičaj ostao je u senci novonastale vanredne situacije. Jedan član našeg tima, obučen za hitnu medicinsku pomoć, pregleda Lidiju i otkriva da su joj pluća puna tečnosti, srce joj bije 140 otkucaja u minuti, a njena temperatura iznosi 40°C. On konstatuje da Lidija verovatno ima upalu pluća, opasnu po život, i daje joj duplu dozu antibiotika i tilenol. Nagovaramo je da popije šolju sterilisane vode sa šećerom i solju, postavljamo je da tokom noći sedi uspravno u naručju svoga muža da bi mogla lakše da diše i predlažemo da je, čim svane, spuste sa planine i da je potom, niz reku, sprovedu do bolnice u selu Amboin. Ozbiljno su bolesna još dva Meakambata, Majkl Vakindžua i njegov mali sin.

Jedan pripadnik našeg tima je etnograf, Sebastijan Haraha, koji je na ovaj put pošao da bi pomoću GPS-a utvrdio tačne pozicije meakambutskih pećina. Nada se da će ih zaštititi uz pomoć Nacionalnog zakona o kulturnim dobrima, kako bi postojbina Meakambuta bila zaštićena od seče drveća i eksploatacije rudnih bogatstava. Sada, u ovim kritičnim trenucima, on se dobrovoljno javlja da čitavim putem prati spuštanje ovih bolesnika.

U zoru Lidija se bori za vazduh. Dobija još jednu dozu lekova, a Pasuu dajemo zalihe pilula za nedelju dana. On iznureno Lidijino telo umotava u bilum, neku vrstu mrežaste torbe i zabacuje je na svoja leđa. Sebastijan pomaže Majklu, dok Majklova žena nosi njihovu obamrlu bebu na leđima. Poput ranjenih izbeglica iz nekakvog prašumskog rata, udaljavaju se jedno za drugim niz klizavu stazu. Treba im šest sati da mačetama prokrče sebi put do reke Manbungnam, gde čeka naš motorizovani kanu. Odatle je do bolnice potrebno još šest sati vožnje niz reku. Ne gajimo preveliku nadu da će Lidija poživeti.

Ogromna geografska raznolikost Papue Nove Gvineje stvorila je izuzetan biološki diverzitet koji je, sa svoje strane, bio praćen enormnom kulturološkom raznovrsnošću: više od 800 jezika u zemlji veličine Kalifornije. Zbog te raznovrsnosti, a nakon što su kolonijalne sile početkom osamdesetih godina XIX veka zabranile lov na ljudske glave, kanibalizam i plemenske sukobe, ova oblast je postala privlačna i za misionare i za antropologe. Margaret Mid je ovde izgradila svoje ime, baš kao i Gregori Bejtson (treći muž Midove), a u skorije vreme i pisac Džared Dajmond.

I danas o čitavoj ovoj zemlji postoji predrasuda kao o zemlji punoj lovaca na glave sa lukovima i strelama i kostima u nosevima. Ali to je prikladno koliko i zamišljati američki Zapad prepun Indijanaca koji još uvek skidaju skalpove. Mnoge fotografije Papuanaca okićenih perjem i oslikanih bojama potiču sa turističkih priredbi koje su nalik onima što ih priređuju američki Indijanci.

Enklave tradicionalno nomadskih naroda, poput Meakambuta, postoje još samo u najnepristupačnijim oblastima zemlje. Ova grupa živi na dva strma grebena skrivena na ivici prostrane severne padine Središnjeg venca. Granice između njihove zemlje i teritorija okolnih naseobina – Imboin, Awim, Andambit, Kanjimei i Namata – ugrubo su označene. Njihova teritorija se prostire na oko 260 kvadratnih kilometara.

loading...

Meakambuti su spoljašnjem svetu bili nepoznati sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada su australijske patrole počele da se zapućuju u najneprohodnije oblasti ove zemlje. Slovenački antropolog Borut Telban je 1991. godine proveo nedelju dana u ovoj oblasti i pronašao samo jedanaest Meakambuta koji su živeli u grubo sklepanim skloništima i pećinama. Izvestio je da muškarci nose ogrlice od kina školjki i pregače od lista, a žene suknje od trave. Kada se 2001. godine vratio, Telban nije mogao ponovo da ih pronađe. Ali, pripadnici njima srodnog naroda Awim su znali da su Meakambuti još uvek tamo negde gore. Pre samo tri generacije Awimi su se takođe držali nomadskog načina života, ali su se u međuvremenu naselili pored reke Arafundi kako bi im bile dostupne škole i bolnice.

U nadi da će se sresti sa ovim poslednjim polunomadima, antropološki istraživač Nensi Salivan je u julu 2008. godine poslala jedan tim da pronađe Meakambute i popiše njihove pećine. Salivanova, koja vodi konsultansku firmu u Papui Novoj Gvineji koja vrši društvene procene za razvojne projekte, proučava i oblasno pećinsko slikarstvo – obrise šaka koje ostavljaju generacije stanovnika. Sa plavim očima i dugom plavom kosom, Salivanova veoma liči na Meril Strip. Živi u Papui Novoj Gvineji više od dve decenije i usvojila je nekoliko lokalne dece. Njen tim je otkrio 52 preživela Meakambuta i 105 imenovanih pećina, od kojih se samo manji broj aktivno koriste kao skloništa.

Ljudi iz njenog tima su pronašli glinene lonce, bodeže od kosti i crteže šaka na zidovima u devet pećina, i ljudske lobanje u tri. Mnogi stariji Meakambuti su umrli.

U svojoj prvoj potrazi za Meakambutima naš tim malim hidroavionom prvo leti nad slivom reke Sipek, plavnom ravnicu u koju se slivaju vode severozapadne Papue Nove Gvineje. Potom, u motornom kanuu, klizimo uz sve manje pritoke sve dok ne počnemo više da ga guramo nego da se vozimo u njemu. Konačno pešice krećemo put planina.

Dve večeri za redom pokušavamo da ih dozovemo pomoću prašumskog telefona: tri čoveka mlate drvenim palicama dva sprata visoko deblo jednog ogromnog drveta, a duboki zvuci odjekuju nad krošnjama. Pošto ovo ne uspeva, krećemo na naporno dvodnevno pešačenje do poslednjeg poznatog boravišta ove grupe, Tembakape, skupine privremenih koliba nadžedženih na maglovitom grebenu. Napušteno je. U sredini, između koliba, nalazi se drveni krst okružen kamenjem.

U podne sledećeg dana dva Meakambuta umarširavaju u naš logor – čuli su zov prašumskog telefona. Prepoznaju dvadesetšestogodišnjeg Džošuu Meraveka, u to vreme člana tima Salivanove, i radosno ga pozdravljaju snažno se rukujući s njim. On ih predstavlja kao Džona i Marka Ejoa – braću, verovatno u kasnim dvadesetim, obojicu vižljastih, mišićavih, sa širokim stopalima. Džon, vođa Meakambuta, nosi plavi dres Lejkersa, pregaču od lista i na glavi vrpcu od perli ukrašenu žutim perima. Mark je na licu, pomoću ćumura i crvene gline, iscrtao pruge i zadenuo paprat u kosu, a u svoju crnu bradu žute latice cveća.

Polažu svoje lukove, strele i mačete, spuštaju se pored vatre i počinju da motaju listove duvana, da zapale. Pošto smo sa Džošuom, izgleda da im naše prisustvo ne smeta. On objašnjava da imaju hrišćanska imena jer su neki pripadnici njihovog naroda izvesno vreme živeli u selima; jedan od njih je išao u crkvenu školu i pokrstio ih je kada se vratio. Džon i Mark pripadaju dvanaestočlanoj grupi Embarakal, jednoj od verovatno četiri koje čine Meakambut. Ostale tri grupe su morale da odu, da odvedu svoje bolesne u bolnicu iza planina (radije nego u onu niz reku). „Suviše je ljudi bolesno”, prevodi Džošua Džonove reči. Ostatak Embarakala, od kojih su neki takođe vrlo bolesni, kaže, silaze sutra do pećine Ulapunguna da bi se sreli sa nama.

U devet sati sledećeg jutra krećemo ka pećini Ulapunguna, a predvodi nas Mark. Staza je zapravo zamršena mreža lijana, ali Mark poput duha klizi preko njih. Podiže se na prste poput balerine, samouvereno se krećući po korenju, stenju ili blatu. Pijavice su posvuda i on se povremeno zaustavlja da ih ukloni mačetom sa svojih golih nogu.

Konačno stižemo do Ulapungune, pećine skrivene ispod 12 metara visoke stene, sa ognjištima i tobolcima sa strelama poređanim uza zid. Strele bez pera su dugačke preko metar. Svakoj je vrh pravljen za drugačiji plen. Tu su tri strele za ribu, dve za ptice, dve za divlje svinje. Pitam koliko često uspevaju da ubiju svinju. Džon mi odgovara: „Jednom nedeljno.” Očigledno se ponosi što je lovac. Mark kaže: „U krvi nam je da budemo nomadi.” A za koji plen je namenjena strela sa izrezbarenim vrhom od tvrdog drveta i 30 centimetara dugačkim oštrim, unazad okrenutim zarezima? Mark se smeje, potom se udara jedanput pesnicom u grudi i dramatično pada.

Dok čekamo da pristignu preostali Embarakali, Džon počinje da menja tetivu na svom luku i uz Džošuinu pomoć mi objašnjava pećinski život. Pre nego što ga napuste, Meakambuti u svakom stenovitom skloništu ili kolibi provode od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Žene i deca sade taro, tikve, krastavce, kasavu, banane i duvan, koje će pobrati kada sledeći put tuda budu prolazili. Muškarci love ili pomažu ženama da naprave brašno od sago palmi. Kaže da im se dopada njihov život lovaca-sakupljača i da ne žele da ga menjaju.

Svaka od pećina koje koriste ima vlasnika i naziv, a vlasništvo se prenosi sa oca na sina. Mark i Džon poseduju pećinu Ulapunguna. O nekim pećinama postoje legende, ali one su isključivo stvar onoga čije su: samo vlasnik sme da bude upućen u tajne pećine.

Zategnuvši svoj novi luk od bambusa, Džon mi pokazuje da ga pratim. Sledimo stazu kroz džunglu do jedne čistine gde mi pokazuje masivni krečnjački zid. „Kopao”, kaže.

Kopao je najsvetija pećina Meakambuta. Ta je pećina njihova prapostojbina, veruju da su odatle potekli i Džon tvrdi da je i ona u njegovom vlasništvu. Odvešće me tamo sutra. Kada smo se vratili u Ulapungunu, ostatak grupe je već pristigao. Tada smo prvi put videli Lidiju, sklupčanu pored vatre, kako užasno kašlje.

Sledećeg dana, dok bolesni kreću na svoje dugo putovanje ka klinici, ja se sa Džonom i Džošuom zapućujem ka pećini Kopao. Staza se penje jarugom koju je izdubila bujica i iznenada se završava visokom liticom. Bez oklevanja, Džon počinje da se penje uz gladak crni kamen, tražeći svojim nožnim prstima pukotine u krečnjaku. Najzad pronalazi malo drvo koje vertikalno štrči iz litice, vezuje lijanu oko njegovog stabla i spušta mi drugi njen kraj. Penjem se hvatajući se jednom rukom iznad druge, dok mi se noge klizaju o vlažni zid. Veremo se poput majmuna pomoću klizave lijane uz još dva sloja sluzave stene, a onda počinjem da insitiram na tome da koristimo uže. Trebalo nam je više od dva sata da se popnemo 300 metara. Puzimo preko izniklog drveća. Završni test je prelazak na vrhovima prstiju preko kao staklo glatkog grebena ispod kojeg nema ničeg osim bezdana od uskovitlane izmaglice.

S druge strane je pećina Kopao. Pogrbljeni se provlačimo ispod niske nadstrešnice i nalećemo na dugački niz lobanja. Ljudskih lobanja. Poređane su kao da šapuću jedna drugoj. Lobanje su pozelenele, a tamne, uznemirujuće očne duplje netremice zure u uljeze. Džon je upadljivo ćutljiv. Zadenuo je mačetu u svoj kožni pojas. Ovo su lobanje njegovih predaka. Iako imaju hrišćanska imena, Meakambuti održavaju kult predaka. Ne želeći da je oskrnavi, Džon pažljivo promiče pored ove kosturnice.

Dalje duž pećine se nalaze slike, crveni i crni obrisi ljudskih šaka. To su otisci Džonovih predaka. On ne zna koliko su stari – oni ni na koji način ne beleže protok vremena – ali mnogi od ovih otisaka su gotovo iščezli. Poput lobanja, i ti obrisi šaka kao da govore: „Stani, okreni se i smesta odlazi.”

Džon me pored tih slika sprovodi do dvadesetak centimetara široke pukotine u pećinskom svodu. Staje ispod nje i uz svečani izraz izjavljuje da će sada ispričati pripovest o pećini Kopao, ali da, kad je završi, moramo smesta otići, brzo i nečujno.

Na početku je Api, duh Zemlje, došao na ovo mesto i otkrio reke pune ribe i prašumu punu svinja, kao i puno visokog sago drveća, ali nije bilo ljudi. Api je pomislio da bi ovo bilo dobro mesto za ljude, pa je otvorio pukotinu u pećini. Prvi ljudi koji su se izvukli napolje su bili Awimi, potom Imboini i druge grupe i na kraju Meakambuti. Svi su bili goli i jedva da su mogli da se provuku kroz otvor na svetlost. Bilo je tu i drugih naroda, ali je Api, nakon što su Meakambuti izašli napolje, zatvorio pukotinu i ostali su morali da ostanu u tami.

Awimi, Imboini i Meakambuti su se raštrkali po planinama i živeli u stenovitim skloništima. Pravili su kamene sekire, lukove i strele i lov je bio uspešan. Nije bilo mržnje, ni ubijanja, ni bolesti. Život je bio lep i miran i svi su bili isti.

U to vreme muškarci i žene su živeli u odvojenim pećinama, nastavlja Džon. Noću bi muškarci išli do posebne pećine da pevaju. Ali jedne noći se jedan čovek pretvarao da je bolestan i nije krenuo sa ostalima. Kada je čuo da su muškarci počeli da pevaju, iskrao se dole do ženske pećine i vodio ljubav sa jednom ženom.

Kada su se muškarci vratili, osetili su da nešto nije u redu. Jedan čovek je iznenada osetio ljubomoru, drugi mržnju, treći ljutnju, četvrti tugu. Tada su se ljudi upoznali sa svim lošim stvarima. Tada je započelo i vračanje.
Sledećeg jutra, kada smo se vratili u Ulapungunu, Džon sedi postrance, savijenih kolena, sa rukama iznad vatre, pognute glave. Nema cveća ni paprati u njegovoj kovrdžavoj crnoj kosi. Duboko je uznemiren.
Džošua kaže da je Džona tokom noći posetio duh Kopaoa.One lobanje su mu se obratile. Crne duplje su imale crvene oči, poput noćnih prašumskih stvorenja. Te lobanje su rekle da su videle kako Džon dovodi belog čoveka na sveto mesto. Čule su kako Džon priča tajnu pripovest belom čoveku i bile su besne. To je priča za Meakambute, ne za belog čoveka.

Džon je zabrinut da bi duhovi mogli da ga kazne tako što će ubiti Lidiju. Ima loš predosećaj. Želi smesta da krene, da se sjuri niz planinu do reke i da vesla nizvodno do Lidije – gde god da se ona nalazi. Mene treba kriviti za njegove strepnje i osećam kao da sam izneverio ove ljude.

Verovanje u vradžbine i veštičarenje je uobičajeno u celoj Papui Novoj Gvineji. Amnesti internešnal navodi medijske izveštaje koji iznose da je 2008. godine ubijeno 50 ljudi optuženih za vradžbine; neki od njih su živi spaljeni. Britanski pisac Edvard Mariot u svojoj knjizi „Izgubljeno pleme” iz 1996. godine opisuje kako je bio optužen kada je jednu ženu i četvoro dece ubio grom, te da je bio prinuđen da beži kako bi spasao život. Ako Lidija umre, verovatno ću ja biti optužen.

Objašnjavamo Džonu da će veslanje niz reku potrajati nekoliko dana i da očekujemo da će se naš motorni kanu vratiti uzvodno sutra, kada ga možemo odvesti u bolnicu u Amboin. Zadovoljan planom, Džon nas iznenađuje priznajući nam da je njegovim ljudima juče nestalo hrane, tako da danas moraju da pripreme sago. Predlažem da umesto toga idemo u lov, ali on odmahuje glavom.

Pratimo Marka i njegovu ženu Dželin do logora sa sago drvetom. Pravljenje sagoa je mukotrpan posao. Mark zaseca i vadi pulpu iz srca oborenog palminog drveta; pulpa se prenosi do naćvi napunjenih vodom, a Dželin je proceđuje kroz filter od kokosove ljuske istiskujući narandžasto-belu pastu. Grupa radi već šest sati, kupajući se u znoju, i polako je sustiže umor. Do kasnog popodneva su sakupili 18 kilograma lepljivog sagoa – nije loše za posao od jednog popodneva – a onda se, dok počinje kiša, vraćamo nazad u Ulapungunu.

Te noći večeramo palačinke od sagoa, pečene na vatri. Sago je ugljeni hidrat, u suštini bez proteina, masti, vitamina ili minerala. Iako nam je Džon jasno stavio do znanja da su oni ponosni što su lovci i da ubijaju svinju svake nedelje, mi još uvek nismo videli nikakvo meso.

Džon, Džošua i ja sedimo kraj vatre žvaćući neukusne, lepljive palačinke i pričamo do kasno u noć. Džon počinje da spušta gard. Priznaje da njegova grupa nije jela meso ili ubila svinju više od tri meseca. Veoma je zabrinut za svoje ljude. Kaže da je nekada bilo nekoliko stotina Meakambuta. Sada gube dve bebe na svaku koja preživi. Kaže da više nema divljih svinja u planinama, kazuara u džungli, ni ribe u potocima. Kada se logorska vatra ugasila, Džon šapuće nešto što želi da prenesem vladi Papue Nove Gvineje. To je poruka.

Čim je svanulo, grupa Embarakal počinje da se ukrašava za napuštanje planina. Muškarci prave pruge na licima crnom i crvenom bojom; žene prekrivaju svoju kožu tačkama. Tako izgleda udešavanje za specijalne prilike u klimatskoj zoni u kojoj je odeća izlišna.

Do podneva stižemo do logora Wakau, na pola puta do reke. Dok se tu odmaramo po surovoj žegi, iznenada čujemo ljudsku graju kako se razleže niz planinu – to je ostatak Meakambuta koji se vraćaju preko grebena. Grupa Embarakal odlučuje da im se pridruži i Džon me moli da pronađem Lidiju, Majkla i bebu i da ih, kada ozdrave, pošaljem kući. Iskreno, laknulo mi je što Džon ne ide sa nama. Brinem šta bi se desilo ako je Lidija umrla.
Kasno poslepodne dolazimo do motornog kanua i do sumraka putujemo niz reku; najzad stižemo do sela Awim koje je na obali reke. Izlazeći iz kanua, zapanjeni smo kada shvatamo da su Lidija i ostali ovde. Jedina oblasna bolnica koja radi nema zalihe lekova koji bi joj pomogli.

Ali Lidija je još uvek živa. Spasli su je obični antibiotici. Još uvek je slaba i ne može da hoda, pa joj tokom noći dajemo infuziju. Majkl i njegov sin se takođe oporavljaju. Do zore Lidija je u stanju da se smeje i nestabilno pridiže na noge, mada još uvek kašlje.

Za vreme doručka zatičem Sebastijana Harahu kako sedi pored logorske vatre. Dodaje mi šolju kafe i daje mi znak da sednem pored njega. Morao je privremeno da odustane od svog plana mapiranja pećina Meakambuta – čiji je cilj da spase njihovo stanište i tako obezbedi uslove za opstanak njihove kulture – zarad trenutnog spasavanja njihovih života. Kaže da je izbor bio vrlo jasan. On je na prvom mestu čovek, pa tek potom etnograf.

„Zaštita pećina? Čemu to ukoliko više ne bude Meakambuta?” pita Sebastijan. Ljut je. Uzdrmalo ga je to što se desilo sa Lidijom.
„Meakambuti su na ivici istrebljenja. Umiru od lako izlečivih bolesti. Za deset godina bi mogli potpuno da nestanu, a njihova kultura i jezik će iščeznuti. Ovo je jedan od poslednjih nomadskih naroda u Papui Novoj Gvineji!”

Očigledno je zgrožen, ali i odlučan da nešto preduzme.

„Kada se vratim u Port Morsbi, otići ću pravo u premijerovu kancelariju i nešto ću da učinim.” Klimam glavom u znak odobravanja, a potom doslovno prenosim Džonovu poruku:
„Mi, Meakambuti, voljni smo da odustanemo od lova, neprestanog seljakanja i života u planinskim pećinama, ukoliko nam vlada dâ bolnicu i školu, kao i po dve lopate i dve sekire, kako bismo mogli da sagradimo sebi domove.”

Epilog: I posle posete ekipe National Geographica, Meakambuti nastavljaju da žive bez pristupa vladinim uslugama. Međutim, deo njih se nastanio u prebivalištima u logoru Tembakapa na vrhu grebena, gde je tim Nensi Salivan obezbedio zalihe građe, cisterne za vodu i solarne ploče. Uprkos opasnosti od dolaska rudara, oni nastavljaju da love i sakupljaju plodove na teritoriji koju tradicionalno smatraju svojom. Lidija je preživela.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

(National geographic)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *