Put u nepoznato – teritorija pri dnu Zemljine kugle

1
Foto: National geographic

Grupa od 31 muškarca istraživala je nepoznatu teritoriju pri dnu Zemljine kugle. Sledi jedna od najstrašnijih priča o ljudskom preživljavanju.

Moson čuje kako cvili pas iza njega. Mora da je to, misli on, jedan od šest haskija koji vuku druge sanke. Ali tada Merc, koji je čitavo jutro na skijama grabio napred kao predvodnik, staje i okreće. Moson vidi njegov uznemiren pogled. Bezoblična ravnica snega i leda pruža se u nedogled, a na njoj se ocrtavaju samo tragovi Mosonovih sanki. Gde su druge sanke?

Moson hita peške nazad duž tragova. Iznenada nailazi na ivicu zjapeće rupe širine 3,5 metara. Sa suprotne strane, do rupe vode tragovi dvoje sanki; sa ove strane samo jednih.

Datum je 14. decembar 1912. godine. Tridesetogodišnjak i već iskusni istraživač, Daglas Moson je vođa Australoazijske antarktičke ekspedicije (AAE), ekipe od 31 člana koja vrši do tada najambicioznije istraživanje ovog južnog kontinenta. Trka do Južnog pola prepuštena je Skotu i Amundsenu. Moson namerava da sazna sve što može o antarktičkoj oblasti dugoj 3.000 kilometara koja je terra incognita i da ostvari najbolje naučne rezultate – iz sfere geologije, meteorologije, magnetizma, biologije, atmosferskih prilika, glaciologije – u istoriji polarnih istraživanja.

Napravivši kolibu na obali zatona koji su nazvali Komonvelt Bej, članovi AAE-a su prezimili na mestu za koje se kasnije ispostavilo da je najvetrovitije na svetu (bar na nivo mora), sa udarima vetra od 320 kilometara na sat. Povremeno je vetar bio toliko jak da je obarao ljude i gurao ih po ledu.

U novembru 1912. godine Mosonova grupa bila je jedna od osam tročlanih grupa na sankama koje su krenule u svim mogućim pravcima. Za svoj tim odabrao je Ksavijea Merca,  29-godišnjeg skijaškog asa iz Švajcarske i 25-godišnjeg Belgrejva Ninisa, vrednog, simpatičnog Engleza, pripadnika britanske pešadije. U nadi da će neistraženu teritoriju spojiti sa visovima Outsove zemlje, koju je samo godinu dana ranije otkrila ekspedicija Roberta Falkona Skota, Moson je bio rešen da napravi najveći prodor u nepoznato.

Ujutro 14. decembra,  posle 35 dana putovanja, tročlana grupa se već udaljila oko 480 kilometara od kolibe. Prešli su preko dva velika glečera i desetina skrivenih pukotina – dubokih procepa u ledu kamufliranih tankim snežnim mostovima. Negde iza podneva Merc podiže svoj skijaški štap kao znak da je ugledao još jednu pukotinu. Moson procenjuje da ta prepreka nije ozbiljna i sankama bez problema klizi preko prirodnog mosta. Kao i uvek,  povikom upozorava Ninisa i dok se osvrće krajičkom oka opaža kako njegov kolega ispravlja svoju dotadašnju putanju da bi krenuo pravo iznad pukotine, a ne dijagonalno.

1
Foto: National geographic

Sada Moson i Merc učvrćuju klinove na ivici pukotine, kače konopce i naizmenično se nadnose nad ambis. Ono što vide ih zapanjuje. Oko pedeset metara ispod, na jednoj snežnoj zaravni, leži jedan haski i ječi, očigledno slomljene kičme. Još jedan pas, verovatno mrtav, leži pored. Oko njih rasuti pojedini komadi opreme.

Ali ni traga od Ninisa i njegovih sanki.

Tri sata Moson i Merc viču u provaliju, očajnički se nadajući da će začuti nekakav odgovor. Imaju premalo konopaca da bi se spustili niže u procep i potražili svog saputnika. Na kraju se mire sa neminovnošću. Ninis je mrtav. Sa njim su nestali i najvažniji delovi opreme, uključujući ceo šator za tri osobe, šest odličnih pasa, sva hrana za pse i skoro sva hrana za ljude.

loading...

I OVA DVOJICA bi takođe stradala već prve noći da nisu improvizovali sklonište. Na temperaturi od -10 stepeni, razvlače rezervno šatorsko krilo preko kostura sklepanog od sanki i Mercovih skija. U tom mračnom kutku svoje vreće za spavanje napravljene od kože irvasa polažu na sneg. Taj njihov šator je toliko nestabilan i skučen da nijednog trenutka ne mogu da se pomeraju istovremeno, niti da se usprave više od sedećeg položaja.

Kreću nazad. Prvih nekoliko dana, pod dejstvom adrenalina, prevaljuju velike razdaljine. Ali posle dve nedelje psi počinju da posustaju. Prvo Džordž, a onda i Džonson i Meri više ne mogu da vuku. Stavljaju ih na sanke i odvoze do mesta gde će tokom noći logorovati i gde ih ubijaju iz puške. Očajnički štedeći oskudnu zalihu preostalog suvog mesa, biskvita, suvog grožđa i kakaoa, dvojica ljudi jedu tvrdo, žilavo pseće meso, a kosti i kožu daju preostalim psima koji se divljački tuku oko svakog zalogaja.

Orijentišući se pomoću teodolita i pozicija ucrtanih pri dolasku, Moson određuje povratni kurs koji je oko 40 kilometara južnije u odnosu na dolaznu putanju, u nadi da će tako izbeći najgore pukotine u ledu i vrhove dva velika glečera. On pokušava da bodri svog partnera obećavajući mu da će se bezbedno vratiti u Australiju. U 1 sat ujutro 25. decembra Moson budi Merca i čestita mu Božić. „Nadam se da ću doživeti mnogo srećnih Božića sa svojim prijateljem Mosonom”, zapisuje Merc u svom dnevniku.

U tom trenutku je samo Džindžer, najsrčanija od svih pasa, još uvek u stanju da vuče sanke. Dvojica ljudi i sebe uprežu u ulare i hodajući vuku sanke zajedno sa psom, što ih iscrpljuje već posle nekoliko kilometara. Na metar visokim uzvišenjima od čvrstog snega koje je unakrsni vetar oblikovao, često padaju i prevrću sanke. Da bi olakšali teret, odbacuju opremu: planinarski konopac, pušku, rezervne skije i što je najbolnije, Mosonov foto-aparat i nerazvijene filmove na kojima je zabeleženo pionirsko putovanje njihove tročlane grupe.

Sa Mercom nešto nije u redu. Ubrzano gubi snagu. Preslab da hoda, on 2. januara uspeva da pređe svega osam kilometara pre nego što se sruši, pa Moson sam mora da postavi šator. U neverici da su mu se prsti sasvim smrzli, Merc iznenađuje Mosona kada pred njim odgrize vrh jednog svog prsta. Moson zna da ima nade samo ako nastave da hodaju, ali 5. januara Merc odbija da ide dalje. To je samoubistvo, kaže Mosonu.

Iako i sam trpi jake bolove, Moson uspeva da ubedi Merca da se vozi na sankama. Poslednjim atomima snage Moson četiri kilometra sam vuče ogroman teret. Te noći zapisuje u svoj dnevnik: „Ako ne može da izdrži bar 13-14 kilometara dnevno, za dan-dva bićemo mrtvi. Možda bih sam preživeo sa ovim što imam, ali ne mogu da ga ostavim.”

Na dan 7. januara prešli su već više od 300 kilometara u povratku, ali ostalo im je još preko 150. Međutim, dok ujutro pokušava da se spakuju za polazak, Moson uočava da se njegov partner uneredio. Kao babica kad povija bebu, Moson svlači Merca, čisti ga i smešta natrag u vreću za spavanje. Popodne pokušava da uspravi Merca u sedeći položaj i pomogne mu da popije malo kakaoa i razređene goveđe čorbe, ali on počinje da bunca u delirijumu i ponovo se uneređuje.

1
Foto: National geographic

U osam ujutro Merc se dopola izvlači iz vreće za spavanje, pomamno mlatara rukama i ruši jedno od postolja šatora. Satima bunca na nemačkom. Moson ga drži pribijenog za tlo, pokušavajući da ga smiri i uspeva da ga vrati u vreću. Oko 2 sata ujutro 8. januara Merc umire u snu.

MOSON SAHRANJUJE SVOG PRIJATELJA umotanog u vreću za spavanje, ispod humke od tvrdog snega na koju pričvršćuje grubu imitaciju krsta načinjenu od odbačenih delova sanki. Mnogo godina kasnije neki istraživači su spekulisali da je Mercova malaksalost možda bila izazvana prevelikom količinom vitamina A iz pseće jetre. Ali zašto je onda to imalo drastično snažnije dejstvo na Merca nego na Mosona? Drugi stručnjaci smatraju da je Merc jednostavno kolabirao zbog hipotermije, iscrpljenosti i gladi.

Šta god bio razlog, Mercova smrt sada ugrožava i Mosonov opstanak. Hrana je na izmaku, on je u očajnom fizičkom stanju sa otvorenim ranama na nosu, ustima i mošnicama; kosa mu opada u čitavim pramenovima; koža mu se ljušti s nogu. A pred njim je još 150 kilometara. „Bojim se da posle ovoga više nemam nikakve šanse”, zapisuje Moson u svoj dnevnik, ali i dodaje: „Daću sve od sebe, do kraja.”

Samo uz pomoć reckastog noža raseca sanke na pola. Pravi improvizovano jedro tako što prišiva Mercovu jaknu za platnenu vreću. Tri dana posle Mercove smrti Moson užasnuto otkriva da mu se koža na natečenim tabanima potpuno odvojila od stopala i da iz nje cure gnoj i krv. Privezuje mrtve tabane za stopala i navlači šest pari vunenih čarapa. Nadalje mu svaki korak predstavlja agoniju.

Moson je sada u trci sa vremenom, isto kao i sa daljinom. Parobrod za povratak  ekspedicije treba da uplovi 15. januara u Komonvelt Bej, ukrca ljude i zaputi se nazad ka Australiji. Ali dani prolaze, a Moson još ima više od 120 kilometara do obalske kolibe i svakog sata oseća se sve slabije.

Jednog dana, prteći kroz duboki sneg, propada u pukotinu skrivenu ispod beline. Najednom nekontrolisano pada, ali se naglo zaustavlja. Konopac kojim je upregnut u sanke, dug četiri metra, nije pukao. Ali Moson je uveren da će svojom težinom povući sanke pravo na glavu. Ovo je kraj, pomišlja.

Nekim čudom sanke su se čvrsto zaglavile u dubokom snegu i tako ga usidrile. Dok mu se oči privikavaju na polumrak, Moson shvata u kakvom se beznadežnom položaju nalazi. Visi, a zidovi pukotine su predaleko da ih dohvati čak i ako zamahne nogom. Kroz glavu mu prvo prolazi misao da mu je žao što pre smrti nije bar pojeo ono malo hrane što mu je ostalo.

1
Foto: National geographic

Jedina šansa za spas jeste da se rukama izvuče uz konopac. Kao da je znao, odavno je na konopcu zavezao čvorove na pravilnim rastojanjima. Grabi prvi čvor i pridiže se uvis, prikupljajući snagu za sledeći. Čak i za zdravog čoveka u dobroj kondiciji ovaj poduhvat bio bi teško izvodljiv; ali Moson se podiže, odmara i opet podiže. Dokopava se ivice procepa i pokušava da se izvuče na površinu.

Njegov pritisak urušava ivicu. Moson opet propada čitavom dužinom konopca. Obuzima ga očaj. Razmišlja da se oslobodi konopca, tresne na dno procepa i tako odmah okonča stvar, radije nego da umre od gušenja ili laganog smrzavanja. U tom trenutku kroz glavu mu prolazi stih njegovog omiljenog pesnika, Roberta Servisa: „Pokušaj još jedanput – lako je mreti zalud/Još živeti je veći trud.”

Te reči ga nagone na „još jedan nadljudski pokušaj”. Pošto dospeva do ivice, prvo prebacuje noge, a zatim i ostatak tela izvlači iz procepa. Otkotrljava se od procepa i onesvešćuje. Budi se se sat ili dva kasnije, prekriven paperjem svežeg snega.

MOSON JE SADA UBEĐEN da nema šanse da preživi. Uz to, krajnji rok da stigne do kolibe je istekao i „Aurora” je, koliko on zna, već otplovila sa ostatkom ekspedicije. Ono što ga goni da izdrži jeste nada da će njegov i Mercov dnevnik, ukoliko ih ostavi na pravom mestu, neki budući istraživači pronaći i saznati nesrećnu priču o njihovoj tročlanoj grupi.

Međutim, 29. januara događa se malo čudo. Severno od njegove putanje, Moson primećuje da se nešto tamno nazire kroz izmaglicu. To je snežna humka prekrivena crnim platnom. U humci pronalazi poruku od trojice kolega koji su ih tražili i vreću hrane – dragocene hrane! Iz teksta poruke Moson shvata da se nalazi svega 45 kilometara od kolibe.

Treba mu deset dana da prevali tu kratku razdaljinu, jer ga usporava dugotrajna snežna oluja. Konačno, 8. februara počinje da se spušta ka okeanu. Pre nego što može da ugleda kolibu, na horizontu vidi tačkicu u daljini. Strahuje da je to „Aurora” koja zauvek napušta Komonvelt Bej. Da li je ostao sam? A onda se pojavljuje koliba, a ispred nje trojica ljudi koji nešto rade. Moson zastaje i oko 30 sekundi maše. Ljudi su predaleko da bi čuli njegovo dozivanje. Najzad jedan od njih podiže pogled i vidi prikazu na horizontu.

Moson je zakasnio na „Auroru” svega pet sati. Umesto da otplovi, bio je osuđen da sa šestoricom ljudi, koji su ostali sa zadatkom da tragaju za Mosonovom grupom, provede još godinu dana na najvetrovitijem mestu na planeti.

Ljudi iz kolibe sada hitaju ka ledenoj padini da zagrle vođu ekspedicije. Prvi pristiže 24-godišnji inženjer Frenk Bikerton, krupan momak koji je predvodio jednu od ostalih tročlanih istraživačkih ekipa. Sa 50 metara daljine Moson prepoznaje Bikertona. Po zaprepašćenom izrazu Bikertonovog lica dok prilazi zapuštenoj, skrhanoj i avetinjski mršavoj spodobi koja se tetura po snegu, zna šta Bikerton misli u tom trenutku: „Ko si ti od one trojice?”

PROŠLO JE JOŠ DESET MESECI pre nego što se „Aurora” vratila. Kad se Moson konačno iskrcao u Australiji, februara 1914. godine, dočekan je kao nacionalni heroj, dobio je i plemićku titulu od kralja Džordža V. Ostatak karijere proveo je kao univerzitetski profesor u Adelejdu. Iako je predvodio još dve antarktičke ekspedicije, njegovo životno delo sastoji se od 96 publikacija koje opisuju naučne rezultate njegovoh pohoda sa AAE-om.

Kad je Moson umro 1958. godine, cela Australija ga je ispratila kao svog najvećeg istraživača.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: National geographic)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.