Tajne vatikanskih hodnika: Kako vrh vatikanske crkve vodi borbu protiv sotone?

Foto: en.wikipedia.org

Zamislite auto koji juri Rimom prema Vatikanu. U autu su sveštenik, biskup i žena po imenu Frančeska F., koja se sve vreme tokom vožnje glasno dere i psuje. Žena se baca okolo, a uskoro saznajemo da je ona pod delovanjem demona, a samo joj jedan čovek može pomoći.

Na kraju se parkiraju usred Vatikana i jure s Frančeskom mramornim hodnicima dok ne završe ispred spasitelja –pape Ivana Pavla II. On prilazi izluđenoj ženi i počne da izgovara ‘egzorcističke formule na latinskom’ i ubrzano se moli.

Na kraju se naslanja na ženu i šapuće joj: „Sutra ću održati misu u tvoje ime“, a s tim rečima Frančeska se odjednom smiruje. Demon deluje kao da je otišao, pa je ženi neugodno i zbunjena je. Izvinjava se papi, koji će posle svoju bitku sa sotonom prozvati ‘biblijskom scenom’.

U knjizi ‘The Vatican Prophecies: Investigating Supernatural Signs, Apparitions, and Miracles in the Modern Age’,Džon Tavis, bivši šef rimske kancelarije za katoličke vesti, ovako opisuje tajni egzorcizam iz 1982. godine.

Njegova nova knjiga pokazuje na koji se način Vatikan nosi s natprirodnim (ili bar navodno natprirodnim) pojavama i događajima, od svetih relikvija do demonskih opsednutosti.

Relikvije

Relikvije su fizičke stvari koje je nekada dodirnuo svetac, a mogu biti i komadić njegove odeće ili deo tela, s tim da se smatraju talismanima i donosiocima sreće.

Iako je odavno zabranjeno prodavanje relikvija, postoje rupe u zakonima, kojima se mnogi obilato služe. Smrt pape Ivana Pavla II 2005. godine predstavila je poslednju veliku eksploziju na tržištu relikvija, jer su mnogi tvrdili da poseduju ostatke omiljenog pape, dok je gotovo isti broj ljudi tvrdio da poseduje nešto njegovo.

Nekoliko sati pre njegove smrti, 2. aprila, njegov lični sekretar, nadbiskup Stanislav Divis, tražio je od papinih lekara da mu izvade malo papine krvi za sećanje. Kasnije je nadbiskup prosledio kap po kap krvi crkvama i biskupijama koje su žudele za relikvijom pape.

Ta krv, kao i kosa s njegovog poslednjeg šišanja, jedine su ‘prvoklasne relikvije’, što je fraza koja se koristi kad je relikvija uzeta direktno sa tela (ovaj put s pape), a nisu uklonjene kosti ni organi s pape, što znači da je broj prvorazrednih relikvija izuzetno ograničen.

loading...

Ista stvar se, doduše, ne može reći za druge svece i značajne katoličke figure tokom godina. Naime, vatikanski ‘katalog službeno prepoznatih delova tela’ sadrži ruke, prste, glavu, nožni palac, zub i nokat, dok su odbačene stvari poput obrezane kožice bebe Isusa, koja se dugo zvala ‘svetim prepucijem’.

Telesne relikvije nekada su bile uobičajena pojava. Godinu dana nakon smrti Svete Tereze Avilske odrezana joj je leva ruka koja je poslata u samostan. Sveštenik koji je to učinio za sebe je zadržao njen kažiprst, koji je nosio oko vrata ostatak života.

Njeno telo je na kraju raskomadano i poslato okolo, deo po deo, uključujući i njeno srce, desnu ruku, stopalo, levo oko i deo vilice.

1966. godine mlada časna, sestra Katarina Kapitani, umirala je ležeći u bolnici zbog krvarenje jednjaka. Imala je viziju pape Ivana XXIII, koji je umro tri godine ranije, a koji joj je navodno ‘stavio ruku na stomak i rekao da više ne treba da brine’. Ona se oporavila, a ovo čudo je iskorišćeno u korist beatifikacije dotičnog pape 2000. godine.

Dve godine kasnije, časna sestra je dobila na poklon deo papine kože, koja mu je oguljena s ruke nakon smrti.

Ova praksa u savremeno doba izaziva mnogo pomešanih reakcija. 1977. godine ‘kosti francuske karmelićankeSvete Male Terezije‘ okupile su mnoštvo znatiželjnika tokom turneje po Francuskoj, da bi na kraju prošla kroz 40 zemalja. Njene relikvije toliko su popularne da imaju i stranicu na Fejsbuku, a jedna je putovala i u svemir na Diskaveriju.

Pa ipak, katolički službenici tvrde da se sečenje tela danas čini dosta razboritije. Ako je telo netaknuto, uzimaju neke kosti, pri čemu paze na higijenu, ali i da poštuju samo telo. Paze da ne seku kosti nasumce, kako im se prohte, a u nekim slučajevima nema relikvija koje se mogu ukloniti.

Svejedno, ni to neće zaustaviti neke ljude, uključujući i prevarante, da pokušaju da ih prodaju. Tako ste još 2013. godine mogli kupiti fragmente kostiju Svete Marije,Isusove savremenice za 1.090 dolara ili komadić kosti ranog hršćanskog mučenikaTeodora, za samo 890 dolara na I-Beju.

Iako su obe relikvije dolazile u paketu s pismima koja su trebala da potvrde autentičnost, obično je reč o lažnim pismima, koja imaju potpise starih opskurnih biskupa iz prošlosti, tvrde stručnjaci.

Inače, lažnjaci se obično mogu otkriti uz pomoć grešaka u latinskom, pobrkane hronologije, pa čak i potvrda od biskupa koji uopšte nisu živeli u isto vreme kad i navedeni sveci.

Crkva se mora nositi s lažnim relikvijama od srednjeg veka, a danas, umesto da troši novac i vreme na pronalazak lažnjaka, ona ponekad jednostavno zažmuri na jedno oko kad se radi o određenim relikvijama, pa su neki čak i izjavili da nije bitno što ne postoje forenzički dokazi ako je duhovna povezanost tu.

Torinsko platno

Ckva ipak nije mogla tako lako pristupiti slučaju Torinskog platna, što je navodni pokrivač u koji je bio umotanIsus Hrist nakon smrti i na kojem je ostao otisak njegovog lica i tela.

Međutim ni u ovom slučaju Crkva nije zauzela čvrsti stav. Papa Benedikt je platno prozivao ‘ekstremnom ikonom koja nije relikvija’, što bi značilo da nije bilo omotano oko Isusovog tela.

Priča o platnu počela je u 14. veku, a popularizovala se u 20. veku, kad su noviteti iz sveta nauke omogućili nove vrste analize platna, kakve do sada nisu bile moguće. Pa ipak, uprkos silnim analizama i dalje nismo ništa bliže rešavanju ove misterije.

1898. godine talijanski fotograf Sekondo Pia otkrio je niz fotografija čiji su negativi otkrili neverovatno detaljne slike muškarca na pokrivaču. Lice je delovalo jako prirodno, a činjenica da je platno u biti ‘prikaz negativa’, mnogima je dokazala autentičnost, jer su stručnjaci tvrdili da nijedan ‘srednjovekovni umetnik nije mogao posedovati toliko znanje da stvori takvu sliku’.

Od tada slika priziva pažnju crkve, vernika, nevernika i stručnjaka. Od kada je analizom radiokarbonskom metodom dokazano da platno potiče iz razdoblja između 1260. i 1390. godine, Crkva izbegava ikakve izlaske u javnost, iako je više stručnjaka opovrglo navedeno testiranje, tvrdeći da je analizirani uzorak tkanine bio kontaminiran.

Sedamdesetih godina počeo je STURP, projekt istraživanja Torinskog platna, pri čemu se udružilo 3tridesetak naučnika iz različitih područja širom sveta, nakon čega su se samo pojavila nova pitanja, pa ni dalje nije sigurno vreme porekla platna.

Dokazano je samo da nije delo umetnika i da poseduje unikatnu, trodimenzionalnu informaciju, iako je nejasno kako je nastalo.

Egzorcizam

Stav crkve o demonskoj opsednutosti, kao i kod bilo kakve vrsta čuda, najbolje se može opisati kao ‘verovaćemo kada vidimo’.

Iako je Crkva nekada imala ‘poseban odred egzorcista’, papa Pavle VI počeo ih je ukidati 1972. godine, pa su decenijama kasnije egzorcizmi bili toliko retki da su ih izvodili samo ‘posebno delegirani sveštenici’.

Pre nego što je izabran na mesto pape Benedikta, kardinal Jozef Racinger vodio je vatikansku kongregaciju za doktrinu vere, koja se bavila istraživanjem misterioznih fenomena.

1985. godine Racinger je poslao pismo svim biskupima u kojima ih je upozorio da ograniče egzorcizme, kako neautorizovane osobe ne bi mogle da vode molitvene skupove na kojima se direktno obraćaju demonima.

Svega nekoliko meseci kasnije, papa Ivan Pavle II proglasio je da se demonski uticaj može pojaviti u obliku ‘đavolskog poseda’, usled čega bi osoba mogla zatrebati egzorcizam.

1999. godine Vatikan je pak objavio revidiran obred egzorcizma.

I dalje, crkva kao da pazi kada je reč o ovoj praksi, a Tavis naglašava da što ste više na lestvici katoličke hijerarhije, to je veći otpor prema razgovoru o demonskim opsednutostima i egzorcizmu.

U svojoj knjizi Tavis citira oca Gabrijela Nanija, bivšeg egzorcistu koji je, na svoj veliki šok, uklonjen s pozicije.

Nani veruje da je, okretanjem leđa egzorcizmu, Crkva širom otvorila vrata sotoni da uđe u naš svet i potpuno ga unakazi.

(Izvor: B92)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.