Teleportacija – fenomen nestajanja i vraćanja

Teleportationblue
Foto: secretsofthefed.com

Kakva to misteriozna sila spontano i neobjašnjivo prenosi ljude, životinje i predmete na neka druga mesta, često na veoma velike razdaljine i u trenu?!

Spontano i neobjašnjivo prenošenje ljudi, životinja i predmeta na neka druga mesta, često na veoma velike razdaljine i u trenu, nije redak fenomen. Daleko je ređi, i intrigantniji, jedan njegov specifičan vid – prenošenje u neki drugi prostor i istovremeno u drugo doba, ili pak samo u drugo vreme. Jedan od najfrapantnijih takvih slučajeva je onaj britanskog broda ‘Milena’.

Jednog julskog dana 1983. godine, teretni brod ‘Milena’, pod komandom kapetana Viljema Tukera, isplovio je iz cejlonske luke Kolombo i krenuo po unapred određenoj maršuti prema Bombaju, Karačiju i Adenu, a zatim je trebalo da iz Crvenog mora i Sueckog kanala, zaplovi u Sredozemno more, a onda dalje u Atlantski okean. Na početku je brod punih sedam sati održavao radio-vezu sa kopnom, a onda je nastao neočekivani prekid koji je trajao – nekoliko meseci.

ŠTA JE TO ‘POJELO’ SOS PORUKU

Svi pokušaji da se sa brodom ponovo uspostavi veza ostali su bez rezultata. Bile su mobilisane i priobalska straža i avijacija, ali ni to nije pomoglo. Od nestalog broda nije bilo ni traga ni glasa. U jednom trenutku pomislilo se da je ‘Milena’ doživela neku havariju i nestala u morskim talasima ne uspevši da u etar pošalje poznati signal SOS.

Preslušana je i magnetofonska traka na kojoj su bili snimljeni razgovori između posade i kopna. Ovaj zapis završavao se gotovo neshvatljivom porukom: ‘Napadnuti smo. Sa nepoznate jedrilice iskrcava se desant pravo na našu palubu. Pomozite!’ Te signale, međutim, nisu primile radio službe ni u Kolumbu, ni u Bombaju, niti pak na brodovima koji su se u to vreme zadesili na tom delu Indijskog okeana i Arabijskog mora.
Sve to potvrđuje i zapis u brodskom žurnalu: ‘Na dan 12. jula 1983. godine u 14 časova i 08 minuta, posle izlaska iz olujne zone naišli smo na jedan dvojarbolni brod nepoznate državne pripadnosti koji nas je napao. Ovaj napad smo odbili svim raspoloživim sredstvima, a naročito zahvaljujući automatu ‘Tompson’ kojim smo takođe raspolagali. Jedan od napadača je poginuo. Posle toga smo nastavili put zadatim kurskom.’
U vezi s tim, jedan od eksperata za radiofoniju i elektroniku dao je sledeću izjavu: ‘Preslušavajući magnetofonske zapise koji su nam dati na ekspertizu, stekli smo utisak da se u jednom trenutku eter čudno ponašao baš u momentu kada su slati slignali u pomoć. Iz etera kao da su nestali talasi na kojima su do tog trenutka održavale međusobnu vezu brodske i kopnene radiostanice. Na prijemnicima su bila registrovana takva atmosferska pražnjenja koja po svojoj učestalosti nemaju nikakve sličnosti sa onima koja normalno odgovaraju području između 7. i 20. stepena severne širine i 70. i 80. stepena istočne dužine.’
kapetanu Viljemu Tukeru, međutim, ništa nije pomoglo da dokaže da je u pravu. Vlasnik broda ga je otpustio zajedno sa celom posadom. Stvar je došla i do suda, a javnost se podelila. Veći broj engleskih listova stao je na stranu otpuštenog kapetana i njegovih mornara. Po njima, ako je sve onako kako to tvrdi kapetan Tuker, onda bi i kapetan i posada morali da budu vraćeni u službu. U protivnom, mesto im je u – duševnoj bolnici. Takav stav zauzeo je i visokotiražni ‘Tajms’. S druge strane, za bulevarsku štampu, ceo ovaj slučaj bio je prava poslastica.

NEVEROVATNI NAPADAČI

U kapetanovoj verziji dogodilo se ovo: odmah nakon prekida radio-talasa sa ‘Milene’, brod je upao u iznenadnu oluju, praćenu gromovima, za koje su mornari kasnije izjavili da su bili takvi ‘kakve nikada u životu nisu ni videli ni čuli.’ A onda su oblaci i kiša nestali neočekivano i kao sami od sebe, baš onako kao što prethodni kadar nestaje na filmu.

Nebo se izbistrilo, nijednog oblaka, osećao se samo blagi povetarac. ‘Jedva da smo se prilagodili jarkom suncu koje je odjednom gotovo oslepljujuće zasijalo, kad ugledasmo, tik pored nas, jednu jedrilicu drevne konstrukcije sa koje su munjevito kukama zakačili našu palubu i odmah zatim počeli da se prebacuju na nju…’
Na palubu teretnjaka prebacivali su se ljudi odeveni u odeću koja je po svom kroju i, uopšte, izgledu, podsećala na modu iz vremena koje je zadugo prethodilo pojavi gusara.

U opštoj graji teško je bilo odvojiti pojedine reči, ali su svi na ‘Mileni’ bili jednodušni u tome da jezik napadača nije podsećao ni na jedan od savremenih jezika. Mornari su se u početku branili svime što bi im palo pod ruku. Jedan od njih je iz svoje kajute doneo automat, otvorivši na napadače rafalnu vatru.

Okršaj je završen u trenutku kada je posada ‘Milene’ uključila moćne brodske aparate za gašenje požara. Tada je među napadačima nastala divlja panika. Jedrilica je u tom trenutku otplovila negde u stranu, ostavivši na palubi teretnjaka jednog svog mrtvog člana.
Mrtvo telo napadača bilo je preeneseno u kajutu i tu detaljno ispitano. Bio je to muškarac, za koga bi se, kao prvo, moglo reći da valjda nikada nije čuo da psotoji takvo što kao što je sapun, zubna pasta ili pribor za brijanje. Imao je kod sebe široki krivi nož, tipa malezijskih noževa.
Odeća mu se sastojala od širokih pantalona i neke vrste jakne, postavljene kozjom kožom. Pantalone su bile napravljene od grubog sukna tkanog u kućnoj radinosti, kao da su napravljene od džaka, natopljenog smolom.

TELO ISČEZLO, ODEĆA OSTALA

Kapetan je naredio da se leš prenese u brodsku hladnjaču, dok je ‘materijalne dokaze’ zatvorio u svoj sef. Prvo naređenje, međutim, nije bilo izvršeno. Brod je ponovo uleteo u jedan burni pojas, sa grmljavinom i prolomom oblaka. Sve je to trajalo otprilike pola sata.

Kapetan Taker priča dalje: ‘Smatrajući da su nas napali banditi koji su se koristili egzotičnom kamuflažom, ponovo smo pokušali da uspostavimo vezu sa matičnom lukom i Bombajem kako bi smo ih upoznali o finalu sukoba. Nismo se malo iznenadili kada nas je radista, poćutavši tenutak, gotovo izbezumljeno upitao: ‘Pa, zar ste vi živi?!’
Mi smo plovili svojim kursem, nigde nismo svraćali, nigde se nismo zaustavili ni na pet minuta. Nas, međutim, nije toliko iznenadila reakcija uprave, koliko – datum na kalendaru: kraj oktobra!’
Uostalom, kvalitet cejlonskog čaja koji je teretnjak prevozio, izgubio je baš toliko kao da je sve to vreme bio na putu. Pokojnik je nestao bez traga, a njegove stvari ostale su u sefu. Srećom, kapetan Viljem Tuker i njegovi ljudi uspeli su da dobiju novi brod, koji je, paradoksalno, pripadao istoj onoj kompaniji koja ga je i otpustila. A nešto kasnije je i penzionisan, ne prestajući da insistira na svojoj verziji događaja, bez obzira ne njenu fantastičnost.

loading...
STVARI OD PRE ČETIRI VEKA

Ma koliko izgledalo čudnovato, slučaj sa kapetanom Tukerom i brodom ‘Milena’ bio je ponovo podgrejan 1991. godine, kada su neki umešni mistifikatori raspalili jednu drugu priču, o nekom argentinskom linijašu koji se ‘vratio iz drugog vremenskog pojasa’. Možda je nikima taj događaj još u sećanju.
Malo poznata aviokompanija obavestila je ceo svet kako se na njen aerodrom Baja Blanko spustio avion ‘Daglas’ koji je sa aerodroma u Buenos Airesu polete – 1938. godine. Pilot je bio u uniformi tih vremena, a sve je upućivalo na to da je avion ‘nestao u vremenu’.

Možda bi i senzacija i uspela da islednici nisu uhvatili pilota na nepoznavanju letačkih termina iz tog vremena. Na kraju je pilot priznao podvalu. Avion o kojem je reč, bio je rashodovan u staro gvožđe, a 1948. godine ga je otkupio jedan strasni kolekcionar. Dakle, ovaj trik nije uspeo.
Posle toga, iz redakcijskih dosijea izvučen je i ‘scenario trilera kapetana Tukera’. Braneći svoje dobro ime, kapetan je i ovoga puta bio primoran da dokazuje ispravnost svoje već poznate verzije, dopunivši ovog puta raspoložive dokazne materijale i rezultatima ozbiljnih naučnih ekspertiza. Posebno analize obavljene pomoću radio-ugljenika iz kojih se može zaključiti: da je tkanina pantalona koje su bile dostavljene na ekspertizu zaista bila sukno kakvo se u domaćoj radinosti pravilo u 16. i 17. veku, a sačuvana je zahvaljujući smoli kojom je bila natopljena. I sve ostale sačuvane stvari odnose se na taj period, kao što su nož, jakna sa postavom od kozje kože, pojas i neke druge sitnice.
Zatim, tragovi koje su na palubi teretnjaka ostali od oštrih, savijenih predmeta metalnog porekla, kao i delići tog metala nedvosmisleno pokazuju da su bili izrađeni po metodologiji koja se više nigde ne primenjuje najmanje jedan i po vek. Čaršav na kojem je, po izjavi komande, ležalo telo poginulog napadača odgovara, po vremenu proizvodnje i kupovine, stavkama u brodskoj dokumentaciji. Međutim, tragovi tečnosti, organskog porekla (pretpostavlja se da je to krv), ne mogu se vremenski tačno odrediti, s obzirom na starost porekla tečnosti.

VEROVATNO I PO AJNŠTAJNU

Međutim, baš ova okolnost i nestanak leša izazvali su izvesne sumnje i kod onih naučnika koji su još 12 godina ranije iznosili oprezne pretpostavke da je sasvim verovatno teretnjak mogao upasti u zonu jednog drugog vremenskog merenja, a objašnjenje za to se, po njima, može naći u radovima Ajnštajna i njegovih pristalica, pa čak i njihovih oponenata.

I dok naučnici iznose oprezne hipoteze, a lovci ili odmahuju rukom ili ispoljavaju čak zluradost, mornari ‘Milene’ spremaju materijal za knjigu. u toku minulih godina oni su skupili i brojna slična svedočanstva raznih očevidaca i neposrednih učesnika ovog fenomena zvanog i ‘prelet u druge vekove’. Mnogi koji su spontani prodor ili putovanje u drugo vreme neposredno doživeli, do sada se nisu smeli oglašavati plašeći se da ih ne proglase ludima, iako su se, ne samo sretali sa piratima iz davno pruhujalih vremena, već čak i sa pećinskim ljudima ili živim mamutima.

Pri čemu je sve to, bez obzira da li se dešavalo na kopnu ili na moru, gotovo uvek bilo praćeno strašnim olujama i drugim manifestacijama moćnih električnih polja.

NESTAO U VAZDUŠNOJ RUPI

Engleski obućar Džejms Vorson bio je vrstan trkač i bio je ponosan na to. Da pokaže koliko je brz, jednom prilikom je, početkom septembra 1873. godine, trčao između rodnog Limingtona i Koventrija. Njegovi prijatelji Hamerson Barns i Barem Vajs pratili su ga u dvokolici, usput snimajući fotografskom kamerom.

Negde posle jedne četvrtine pređenog puta Vorson odjednom kao da se o nešto sapleo. Dok je glavačke leteo kroz vazduh čuo se njegov prodoran vrisak, a onda je naprosto isčezao, kao da je direktno uleteo u kakvu vazdušnu rupu. Pred zapanjenim prijateljima ostali su samo njegovi otisci stopala u prašini i znaci saplitanja. Uskoro je organizovana opšta potraga za nestalim, pretražen je svaki pedalj zemlje između Limingtona i Koventrija, ali bez ikakvih rezultata. Psi tragači su nerado prilazili mestu gde su se gubili Vorsonovi tragovi i uplašeno su režali i lajali. Vorson se više nikada nije pojavio.

ISĆEZAO U  TRAVNATOM ‘PRSTENU’

Jedno od najmisterioznijim isčeznuća dogodilo se 23. septembra 1880. godine. Tada je sa lica zemlje neobjašnjivo ‘ispario’ izvesni Dejvid Lang, farmer iz okoline Galatina u tenesiju.

Dok je radosno mahao ženi i deci koja su ga čekala pred kućom i gostima koji su se upravo približavali u kočiji, zbog čega je ubrzao korak, iznenada je, na jednom mestu u svom polju, ‘propao u zemlju’ ili ko zna već gde. Uzalud su ga tražili čitav dan, čak je ujutro pozvan geometar da ispita ima li na tom mestu kakva skrivena jama.

Ali, bez rezultata.  Porodica se uskoro sasvim pomirila sa njegovim neverovatnim nestankom, ali supruga nije dozvoljavala da ga proglase mrtvim. Možda se ipak nadala njegovom povratku na isti način na koji je i nestao. Ali od Dejvida više nije bilo ni traga ni glasa, a onda je nakon godinu dana jedno od njegove dece, jedanaestogodišnja Sara, baš na mestu gde joj je otac tajanstveno isčezao, naišla na nešto čudno.


VAŠA REKLAMA
Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313


 
Tu se nalazio neobičan ‘prsten’. Kada je majka zajedno sa ćerkom otišla da vidi taj ‘prsten’, Sara je rekla kako sasvim jasno čuje očev glas. Glas je bio izmučen i isprekidan, vapio je za pomoć i uskoro se izgubio kao u velikoj daljini. Sam ‘prsten’, ustvari, bio je savršen krug ocrtan u travi, prečnika 20 stopa, ispunjen uvelom, požutelom travom. Kakva je to sila ‘ukrala’ Dejvida Langa, da li ga je nepovratno dematerijalizovala ili ga ipak prebacila u neku drugu dimenziju postojanja, možda i negde u prošlost ili u budućnost.

NEVEROVATAN BALKANSKI SLUČAJ

Ovo je neverovatna priča gospođice Sanele, izbeglice iz Velike Kladuše, od oca Srbina i majke Muslimanke, koji su nastradali od vojnika Petog korpusa Alije Izetbegovića:
‘Ne znam šta je nateralo mene i moju drugaricu Milanku da se uputimo stazom u planinu. Verovatno je to bilo iz čiste radoznalosti, jer je to bio letnji raspust, a svaki raspust, provodile smo, manje ili više, kod mojih dede i bake u Slunju, nedaleko od Plitvica. Plitvička jezera bila su razlog da tamo često odlazimo.

Ovo se desilo u leto 1990. godine, pri kraju avgusta, kada je već trebalo da krenemo kući. Spakovale smo litarsku flašu koka-kole u ranac i nekoliko sendviča, i pošle uz rečicu Mrežnicu u pustare iza Slunja. Taj predeo je nenaseljen i tamo je često vojska izvodila vežbe.

Od deke i bake smo slušale da su u tim pustarama desetak godina ranije poginula dvojica vojnika iz Srbije prilikom nekih velikih manevara, a postojala je sunmnja da su oni, u stvari nestali na neki tajanstveni način, što je vojska prikrila. (Bilo bi dobro pronaći nekog od oficira tadašnje JNA koji su učestvovali u tim vežbama i čuti od njih priču o tome, mada su oni u ovakvim slučajevima davali zakletvu na večno ćutanje).
Pošle smo oko podneva. Sunce je pripeklo, koža na leđima nam je preplanula, pa smo umorne potražile hlada ispod žbunova leske, a lešnik je tada sazrevao i bio krupan kao nikad. Pijuckale smo koka-kolu, Milanka je zapalila cigaretu i zagledala se u daljinu.

Ustala je lagano i uvlačila dim iz cigarete. Pustarom obraslom kržljavim rastinjem leske, kleke i krivim stablima divlje jabuke razvlačila se plavičasta izmaglica i osećao se miris sasušene trave. Odnekuda, iz daljeine, potmulo je dopirala vika pastira i blejanje ovaca. Sve se stišavalo i pred veče dobijalo nestvaran izgled.

– Sanela, kakva je tamo ruševina? Tim delom, pored one uvale, prošle smo i ničega nije bilo – pokaza Milanka rukom i ustade.
– Da, nije … Ali, sada je tamo. Šta je to, pobogu? Ne bih volela da proveravam.
– Ti ne, ali ja da. Hajdemo tamo!

Milanka je dugim korakom išla ispred mene. Imala sam utisak da je neodoljivo povučena nekom energijom. I ja sam odjednom osetila da uranjam u polje hladnoće. U slepoočnicama mi je počelo tutnjati.Nešto me je ponelo, isto kao i Milanku.

Hodala sam, a da nisam osećala zemlju pod sobom. U svesti je bilo otpora, ali za kratko. Raširenih zenica od straha gledala sam oko sebe. Više ničega nije bilo i vidno polje sastojalo se iz čudesnog kruga u čijem centru se nalazila avetnjska ruševina crkvice. Pokušala sam zovnuti Milanku, ali glasa nije bilo. Htela sam da stanem, vratim se, ali uzalud.
Onda, dragi Bože, nastade nekakav kovitlac vetra, čega li već, diže nas i ponese u krug oko crkvice. U krugu je ovladala tama i počeše se ukazivati plamičci sveća u crkvici. Ona nije imala krova, ali sve drugo je bilo tu, pa se unutrašnjost nazirala pri plamičcima sveća, a sve gledati iz kovitlaca i odozgo bila je strava od koje se ludelo.
U letu sam uspela da uhvatim Milanku za ruku i čvrsto je privučem sebi. Ako mora da se umre, umrećemo zajedno! Znala sam da se dešava nešto što nije ludilo, duševno posrnuće, već strašna istina u koju ne bih verovala da mi je ko pričao. Milanka je bila kao u transu i nije osećala moje pristustvo. Pobojala sam se da je sa njom gotovo.

Potom sam osetila miris tamjana u kovitlacu i nešto nas je lagano, ako što nas je i diglo, prizemljilo ispred zapadnih dveri crkvice. Držala sam Milanku u naručju i milovala joj lice, pričala joj nešto, ali spostvenog glasa nisam čula, jednostavno ga nije bilo.
Tada se iz tame crkvice pojavi spodoba ogrnuta ljubičatim plaštom. Setih se filmova o Drakuli i od straha kao da krv isčeze iz mene. Lice spodobe bilo je mrtvački bledo i jezivo se tim bledilom isticalo od tame koja je vladala. Onda se dve buktinje upališe iznad dveri, ili je to bilo priviđenje buktinje. Ma kako bilo, njihov sjaj podsećao je na zvezdu severnjaču u hladnoći predvečerja. Milanka se trže i otvori oči.

Ukočeno, ako da je hipnotisana, gledala je u bledo lice spodobe i njene plave, vodnjikave oči.
Ja sam izbegavala da gledam u lice te avetinje, dok ona tada pokaza rukom da uđemo u crkvicu. Krenula sam, ali Milanka je ostala ukopana. Spodoba priđe, kleče kraj nje i prozračnim prstima pređe joj po licu i pomilova je po razasutoj kosi.

Milanka se povrati i rukama obgrli spodobu oko vrata. Gledala sam ih kako kleče i pogledima se miluju, videla sam gde otvaraju usta, ali nisam čula nikakvog glasa. Bože, oni su komunicirali između sebe i nežno rukama ispitivali jedno drugo. Ludo jeste, ali sam odmah stekla utisak da se njih dvoje znaju. Kako i odakle?
U sunovratu svojih misli, ako su to uopšte i bile misli, osetila sam iza leđa nečije prisustvo i okrenula se. Dvojica mladića u vojničkim uniformama, sa kapama u rukama, stadoše i pognutih glava počeše se moliti. U meni srce kao da je odavno stalo. Bila sam sama sebi ledena gromada. Uostalom, sve je bilo tako hladno – plamičci sveća, buktinje iznad dveri – baš sve. Tajanstvena spodoba i Milanka i dalje su se dodirivali, kao da behu jedno telo i duša.

Sa strahom sam pogledala dvojicu pridošlih vojnika. Bože, pa oni behu seni! Nisu obraćali pažnju na mene, sve dok ne završiše Molitvu. Onda me jedan od njih uhvati za ruku i povede iz crkvice. Drugi je ostao unutra. Ispred dveri, pod svetlom bleskajućih buktinja, okrenuo me je sebi i dugo me gledao u oči. Imao je lepe oči, iako sav beše prozračan.

Tada sam u svesti čula njegove reči i shvatila da pokušava nešto da mi objasni. Pričao mi je da beše vozač tenka i da je predveče, za vreme manevara, zastao sa tenkom u uvali. Sa njim je bio njegov vezista, dok drugi članovi posade behu na bojevom gađanju.
Čim su izašli iz tenka da se rashlade i piju vode na izvoru, desilo im se slično kao meni i Milanki. Ukazala se ista crkvica i bili su magično tamo povučeni nekim zovom koji im je odzvanjao u glavi. Onda je nestalo svega oko njih – tenkova, prepoznatljive okoline, svega sadašnjeg.

Rekao mi je da mu je u ovom svetu hladnoće, gde ima još mnogo zemaljskih ljudi, ispočetka bilo teško, zbog sećanja na roditelje, devojku i slično, ali da je sada srećniji i nikada se neće vratiti u prethodni život, iako je to moguće. Pričao mi je o nekim dalekim jezerima koji se nalaze iza horizonta očaja, o prelepim devojkama kakve ljudska svest i razigrana mašta ne može stvoriti i da među njima ima jednu, zvanu Sendi koja jeu taj svet stigla tako što je sletela kolima u neki procep u Švajcarskoj.
Onda je govorio o visokim stubovima pobodenim na iskraju užarene svesti velikog kruga, a taj krug kontroliše sve, bez diktata, hijerarhije, a u njemu se i odvija sve. Pričao je o poznatim ličnostima iz zemaljskog života koje su sada ovde i da se na kraju velike snežne poljane nalazi devet koncentričnih krugova u kojima se bleštavim svetlom ispisuje budućnost čovečanstva i još mnogih svetova beskrajnog Astrala.

Po njemu, zemaljski svet čeka vrlo neizvesna budućnost zbog težnje samouništenju, i ta to nije daleko. Pominjao je neke američke oficire što su u vreme Drugog svetskog rata, u bici za Ardene, uleteli u gustu maglu avionom i tako se obreli ovamo. Ti oficiri ne mogu da se pomire sa svojom sudbinom i stalno traže način bega iz ovog sveta hladnoće, ali i lepote neslućene.
Kako sam sa vojnikom komunicirala pomoću misli, pitala sam ga kako ja i Milanka možemo nazad iz ovog sveta. Rekao je da postoji prolaz i daje tu blizu, da ima dosta prolaza, ali da može biti kasno, jer, za razliku od zemaljskog sveta, ovde vreme stoji. Moramo požuriti da se ne bi vratile kasno i tamo zatekle nepoznate ljude.
Zamolila sam ga da izvede Milanku iz crkvice. Otišao je tamo i vratio se bez nje. Rekao je da ona ne želi natrag i da je našla onog kog je tražila u svojim mislima. Htela sam da uđem i da je ubedim da krene, ali mi je vojnik pokazao rukom neku usijanu liniju što se ukazivala u visini tame. Rekao je da požurim i da ta linija zatvara sve prolaze prema materijalnom svetu. Otvoriće se ponovo tek kada na zemlji bude minulo mnogo godina, a za mene bi to bilo odveć kasno.

Međutim, pojavila se Milanka, zagrlila me, poljubila, rakla da požurim i da će me se sećati večito. Tada je otišla natrag, a mene je vojnik poveo u tamu i odjednom me snažno gurnuo da sam poletela u vrtlogu nekog vetra i iz nesvesnog stanja se probudila lažeći pod grmovima leske.
Ono posle što sam doživela objašnjavajući Milankinim roditeljima, policiji i kome sve ne, šta se desilo sa drugaricom, preselo mi je dalji život. Htela bih sve to da zaboravim, ali ne mogu. Čudni su putevi ljudske duše.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Conoplja news)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.