Ujedinjena Evropa – projekat Sionskog Priorata?

European_Union_1011
Foto: stepasideshow.com

Za mnoge lovce na Gral i dekodere Da Vinčijevih tajni, tajanstveni Sionski Priorat – čuvari svete loze – ostaje ključni element misterije. A da li je to zaista samo prevara koju je smislio francuski fašista, ili je cilj skrivenih gospodara Priorata bio kreiranje današnje Evropske Unije?

Kada u filmu Da Vinčijev kod Tom Henks koji igra Roberta Lengdona, kaže da je Sionski Priorat razotkriven kao prevara još 1967. godine, ser Li Tibing odgovara: „To je upravo ono što žele da mislite.“

Za mnoge je to samo patetični pokušaj da se ponovo stvori aura misterije oko tajnog društva koje je, navodno, stvoreno da bi se sačuvala sveta krvna linija Isusa Hrista i Marije Magdalene. Na kraju krajeva, zahvaljujući medijima svi znamo da je Priorat prevara i da je već razotkriven – zar ne?

Istraživačima koji su utrošili decenije na Sionski Priorat, jasno je da istinska priča još nije razotkrivena i da, nažalost, ništa nije jednostavno u vezi sa Prioratom. Bar tako tvrde Lin Piknet i Klajv Prins u svojoj najnovijoj knjizi Sionsko Otkrovenje.

I zaista, Sionski Priorat nije ono što tvrdi da jeste – čuvari elitne krvne loze sa istorijom koja se proteže sve do prvih krstaša. U tom smislu, zaista je reč o prevari. Ipak, ima tu još nečega.

Oni koji odbacuju Priorat kao običnu prevaru, zapravo podražavaju optužbe onih koje smatraju lakovernim vernicima Da Vinčijevog koda, jer prihvataju tvrdnje kao činjenice a ne proveravaju ih. Google – vodeći Internet pretraživač nudi obilje podataka o tome kako je prevara razotkrivena, a šef Priorata, Pjer Plantar, javno ponižen. To nije deo ove priče.

Za mnoge koji se osećaju ugroženim pitanjima koje pokreće Da Vinčijev kod – gnostičkim jevanđeljima, istinskim statusom Marije Magdalene, poreklom hrišćanske dogme – odbacivanje Priorata je fundamentalna stvar. Ako prikažu Sionski Priorat kao prevaru a Pjera Plantara kao prevaranta, možda će onda uspeti da diskredituju i gnostička jevanđelja i druge neprijatnosti koje ih proganjaju. Iako ova logika baš i ne stoji – čak i da Priorat jeste prevara neke druge stvari definitivno nisu – takvi ljudi će biti srećni da bar zamute vodu i proglase sopstvenu pobedu.

Hvataj Plantara!

Glavni izvor za razotkrivače Priorata je britanski istraživač Pol Smit koji je potpuno posvećen dokazivanju da je Sionski Priorat (ali i slične teme poput misterje Ren-le-Šatoa) izmišljotina Pjera Plantara. Revnosan u misiji uništavanja Plantara, Smit je naleteo na neke veoma važne dokumente koji se tiču njegove karijere u vreme nacističke okupacije Pariza. Međutim, iako su Smitova istraživanje citirana kao činjenice u mnogim knjigama koje su pokušale da posle Dena Brauna „razotkriju“ Da Vinčijev kod (uglavnom u hrišćansom maniru), mnogi drugi izvor su prilično diskutabilni i neuverljiv.

Smitov vodeći informator o Plantarovoj kasnijoj karijeri je Žan Luk Šomej, francuski novinar sa dugogodišnjom netrpeljivošću prema Plantaru. Upravo je Šomej posredovao famoznom sastanku Plantara i autora knjige Sveta krv, Sveti Gral u Parizu 1979. Iste godine Šomej je objavio Blago zlatnog trougla, knjigu zasnovanu uglavnom na informacijama koje je dobio od Plantara i glumca nadrealiste Flipa de Šerisia. Šomej je tada sasvim ozbiljno poverovao u istorijsku prošlost Priorata. Ali nekoliko godina kasnije, on se javno odrekao Plantara i od tada ga revnosno napada i blati.

loading...

Godinama je tvrdio da poseduje dokumenta koja dokazuju da je Plantar zbog novca izmislio priču o Prioratu u dosluhu sa de Šerisiem i piscem Žerarom de Sedom. Zanimljivo je da su kritičari Plantara i Sionskog Priorata (samim tim i protivnici Da Vinčijevog koda), bili više nego srećni da Šomejovu tvrdnju prihvate kao činjenicu, iako ovaj nikada javno nije pokazao dokumenta. Na primer, u emisiji Pravi Da Vinčijev kod britanskog Kanala 4, Majkla Bejdženta je Toni Robinson napadao čim bi bilo šta rekao o Sionskom Prioratu. A opet su sve Šomejove tvrdnje automatski prihvaćene kao istinite i niko nije pokušao da ih proveri.

Možda Šomej zasta i poseduje ta dokumenta, ali kako bilo ko može reći da su autentična ukoliko ih nije video i ispitao? Ironično što je ovo upravo ista situacija kao ona u kojoj su ljudi koji i dalje veruju u istinitost Sionskog Priorata kao zaštitnika svete krvne linije – tvrdnja je navodno zasnovana na tajnim arhivskim dokumentima koja niko nije video.

Pjer Plantar koji je umro 2000. u 80. godini, prirodno je odabran kao meta medijske hajke, u kojoj je posebno isticano njegovo navodno mentalno stanje i dubiozne političke sklonosti pomoću reči poput „ludi desničarski nadrealista“ (u emisiji TV BBC), ili „šašavi francuski fašista“ (Ričard Ingrams). Sada kada je konačno mrtav, optužuju ga za sve i svašta, od pedofilije do nacističkog simpatizera.


VAŠA REKLAMA
Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313


Plantar jeste bio sumnjiv lik, koji je 50-tih godina prošlog veka odležao u zatvoru zbog nekakve finansijske prevare (zbog francuskog zakona o privatnosti informacija ovaj podatak je prilično nejasan). Zaista je ispoljavao neke žalosne političke i rasne stavove tokom nacističke okupacije Francuske iako je – po nekima, nejasno da li su takvi stavovi bili odraz njegovog ličnog uverenja ili svrsishodnosti. Ali na Sionski Priorat moramo gledati drugačije.

Plantarovi protivnici su se uhvatili za priču o policijskoj istrazi iz 1957. godine o „korupciji maloletnika“ – termin koji neodoljivo asocira na zlostavljanje dece. Ono što nije dovoljno objašnjeno jeste činjenica da su tužbu podneli roditelji devojke stare 18 godina (punoletstvo se u Francuskoj stiče u 21. godini), sa kojom je oženjeni tridesetsedmogodišnji Plantar imao ljubavnu aferu.

Zatim, tu je i optužba da je 1993. godine Plantar priznao francuskom sudiji da je izmislio priču o Sionskom Prioratu.

Ovo se odigralo uprkos istraživanju slučaja Rože-Patris Pelata, bliskog prijatelja francuskog predsednika Miterana koji je umro 1989. i koji je, prema tvrdnji Pjera Plantara, bio Veliki Majstor Sionskog Priorata. Četiri godine kasnije, Plantar se našao usred istrage o korupciji koju je vodio sudija Tijeri Žan-Pjer.

Rečeno je da je Plantar zapao sudiji za oko kada je počeo da bombarduje sud pismima u kojima kaže da poseduje važne informacije. Kada je pozvan na saslušanje, priznao je da je izmislio bukvalno sve što se odnosi na Sionski Priorat od početka 1956. godine. Priča dalje kaže da je, kao rezultat tog priznanja, Plantar samo zvanično ukoren i opomenut. Gotovo svi francuski mediji su je preneli (u oktobru 1993.), a Plantara sveli na nivo dežurne budale za sprdnju. Poslednjih sedam godina života ovaj čovek je proveo u senci, daleko od očiju javnosti. To je ono što se danas može pročitati na Internetu i u raznim knjigama.

Ono što je zanimljivo jeste činjenica da ove optužbe počinju da cirkulišu tek posle njegove smrti. Lin Piknet i Klajv Prins su istraživali Sionski Priorat još od 1990. godine i utoliko im je čudnije što ni oni, a ni drugi istraživači nisu čuli ništa o ovome što se stavlja Plantaru na teret pre njegove smrti. Istražili su bar neke od tih priča i otkrili da je sudija Žan-Pjer priču o Rože-Patrisu Pelatu i Sionskom Prioratu čuo od Plantarovih protivnika, a ne od njega lično. Dok je Žan-Pjer ispitivao Plantara (istina je da ga je sudija posetio a nije ga zvanično pozvao na saslušanje), otkrio je da je Plantar potpuno nevažan za njegovu istragu. Nema nikakvih dokaza niti beležaka o Plantarovom „priznanju“ niti da je primio zvanični ukor i opomenu, a izveštaj o tome su objavile samo jedne novine u Francuskoj (a ne sve do jedne kako aktuelna priča tvrdi) i tu piše jedino da je sudija Žan-Pjer odbacio vezu sa Sionskim Prioratom. Nije bilo nikakvog javnog ponižavanja Pjera Plantara!

Prevare i podmetanja

Sionski Priorat nikada nije bio delo samo Pjera Plantara, niti samo tandema Plantar – Šerisi. Od debitantske pojave Priorata 1956. Plantar je bio samo jedan od četiri zvaničnika, a od 60tih godina kada su se pojavli ozloglašeni tajni dosijei koji razotkrivaju navodnu istoriju Priorata, lingvističke analize (sprovedene od strane Plantarovog velikog kritičara Renea Deskadejoa, istoričara iz Langedoka) su pokazale da je deo dokumenata pisao neko sa švajcarsko – francuskim poreklom. Plantar je Parižanin, a Šerisi Belgijanac.

Protivnici Sionskog Priorata rutinski ignorišu činjenicu da Priorat nije umro sa Plantarom. Danas ga u javnosti predstavlja kao generalni sekretar Đino Sandri – ugledni stručnjak za ezoteriju i definitivno ličnost daleko od zanesenog fanatika. Sandri je član Priorata od sredine 70-tih godina.

Ako je Sionski Priorat prevara, šta je njen cilj? Niko nije pružio ubedljiv motiv koji obuhvata sve poznate činjenice i zapanjujuću količinu istraživanja i napora neophodnih da bi se jedna takva prevara osmislila i sprovela u delo. To se prvenstveno odnosi na tajne dosijee. I dok glavne teme – poput opstanka merovinške krvne linije – ne mogu izdržati istorijske provere, većina daleko opskurnijih informacija itekako može.

Obično se pretpostavlja da je, uz pomoć de Šerisija i de Seda, Plantar izmislio i sve prateće misterije – posebno onu o Ren-le-Šatou, ne bi li napisao bestseler. Međutim, ne samo da je od toga zaradio prilično skromnu sumu već se, kada je dobio priliku da debelo unovči svoju kreaciju, Plantar povukao.

Svaki put kada bi tajni dosijei i Sionski Priorat dospeli u žižu javnosti, Plantar i de Šarisi bi se povukli sa scene, primirili nekoliko godina, a onda iznenada započeli sve iznova. To se dogodilo 1967. kada je de Sed objavio knjigu o Ren-le-Šatou; 1973. nakon što su se novinari dočepali dosijea; 1982. posle objavljivanja knjige Sveta krv, Sveti Gral. Ne samo da Plantar nije eksploatisao uspeh Svete krvi i kasnije Mesijanskog zaveštanja, već je porekao i tvrdnje iz tajnih dosijea i one objavljene u knjizi Sveta krv, Sveti Gral. Nova priča glasila je da je Priorat osnovan 1738.


 


 

Plantar tada kaže: „Odlučio sam da stavim tačku na mitologiju lažnih Velikih Majstora (kakvi su Leonardo i Isak Njutn), za koje kažu da čine neprekinuti lanac unazad sve do Reda Hrama, pa čak i Isusa!“

Nema slavnih Velikih Majstora, nema Templara i nema Merovinga.

Čak i vodeći britanski protivnici Plantara, Bil Patnam i Džon Edvin Vud, priznaju da „finansijska dobit sasvim sigurno nije bila njihov motiv“ (odnosi se na Plantara i de Šerisia).

Još jedna teorija je da je Plantar bio sklon fantaziranju i da je verovao kako potiče iz punopravne loze francuskih kraljeva, ili je bar neko ko može sa sigurnošću da proceni svoje poreklo. Istina je da tajni dosijei zaista ostavljaju trag koji neumoljivo vodi ka Plantaru kao savremenom potomku merovinške linije. Istina je i da je, kada su istraživači i novinari počeli da kopaju, Plantar priznao da je to njegova sudbina. Ali nikada nije pokušao da sve to eksploatiše podstičući javnost, ulizujući se ili stičući veliki novac. I opet se postavlja pitanje – šta je motivisalo Plantara?

Neki su smatrali da je čitava stvar samo neka vrsta nadrealističke šale – ovo objašnjenje je ponudio Toni Robinson, glumac i komičar koji je istraživao priču o Sionskom Prioratu. To bi definitivno mogao da bude de Šerisiev stil, ako ne Plantarov. U ovom scenariju, Priorat je u osnovi poprilično proširena verzijas tudentske šale, literarno uobličena samo da bi zabavila i izazvala smeh. Američki antropolog i istraživač Priorata dr Stiven Majzrak, čak je i identifikovao francuski umetnički pokret Oulipo koji je bio sklon sličnim prevarama, smišljenim tako da se ne mogu provaliti. Oulipo čak koristi neke lingvističke i numeričke konstrukcije koje se javljaju u dosijeima o Sionskom Prioratu. Međutim, i sam Majzrak ističe da oni koji veselo podržavaju ovu teoriju – poput Tonija Robinsona, ignorišu činjenicu da Oulipo uvek ističe ozbiljnu poruku, često političke vrste. Da bi se razumelo o čemu je ovde reč, mora se krenuti od početka.

Igre oko de Gola

Plantarova javna karijera počinje u okupiranom Parizu 1942. On je dvadesetdvogodišnji Veliki Majstor neo-viteške organizacije mladih po imenu Red Alfa Galates, i urednik časopisa Vaincre. Nešto od onoga što se odnosi na Priorat, odnosi se i na Alfa Galates: da je čitava stvar Plantarova izmišljotina. Iako se tvrdi da je Plantar bio jedini član reda i da je sve tekstove u časopisu pisao sam, to se lako može pobiti kao laž. Na primer, veliki istraživač okultnog Robert Amadu, potvrdio je da je pripadao Redu Alfa Galates.

Jasno je, međutim, da Plantar nije bio mozak Alfa Galatesa već samo čovek za javnost – bio je mlad a to je i bio red mladih. Iza njega su se skrivali daleko ozbilnije ličnosti, poput profesora prvanog fakulteta Luja le Fura (jednog od vodećih ličnosti u višijevskoj vladi) i dr Kamija Savuara (ugledni fizičar i član Legije časti). Lin Piknet i Klajv Prins veruju da je Plantar sličnu ulogu odigrao i u Sionskom Prioratu.

Priorat se pojavljuje prvi put u maju 1956, kada je registrovan u opštini Sen-Žulijen-en-Ženovas na granici sa Švajcarskom. Navedena su četiri zvaničnika u prijavi, uključjući i generalnog sekretara Pjera Plantara, a njegova kućna adresa u obližnjem Anemasu je navedena kao sedište Priorata. Razlika između ovog prvobitnog Priorata i onoga što će postati, je neverovatna. Osim pseudo-viteške glazure, nije tu bilo ničeg ezoterijskog ni u Prioratu ni u njegovom časopisu Krug, koji je uređivao Plantar. Ničeg o Merovinzima niti Templarima – zapravo, nikakve naznake da je Priorat bilo šta drugo do nova organizacija posvećena lokalnoj politici, koja se zalaže za prava stanara u Francuskoj.

Zapravo, časopis Krug zbunjuje zbog svoje neverovatne banalnosti: navodi se lista prodavnica otvorenih nedeljom, kviz pitanja za decu, čak oglasi za prodaju olovaka. Tekstovi se odnose isključivo na distrikt Anemas i lokalnu tematiku. Priorat tvrdi da je deo nacionalne meže sličnih organizacija. Ako je 1956. Priorat izrastao iz Plantarove folie de grandeur, otkud opsesija tolikom količinom banalnosti?

Neki misle da je registracija Priorata bila samo pokriće za nešto drugo. Anemas, gradić blizu švajcarske granice, bio je idealan za određene aktivnosti. Plantar je priznao 80tih godina da je još ranih 50tih bio uključen u transfer zlata iz Francuske u Švajcarsku – pomoću koga su se finansirali aktivisti koji su radili na povratku generala de Gola na vlast.

Dobro je poznata činjenica da je dve godine posle pojave Priorata, Plantar odigrao ključnu ulogu u događajima koji su pratili de Golov dramatičan povratak. Tokom nedelja krize u maju i junu 1958. Plantar je, pod imenom kapetan Vej, postao portparol naoko bezopasnog Komiteta za javnu bezbednost – mreže lokalnih grupa koje su, kada su pojedinci u vojsci stvorili krizno stanje koje je pretilo da se okonča sukobom, generisale pažljivo orkestriranu javnu kampanju u korist de Gola kao jedinog čoveka koji još može da pomiri i ujedini naciju. Kao portparol, Plantar je odigrao važnu ali podređenu ulogu u ovom planu.

Ono što nije dovoljno poznato javnosti jeste da su postojale dve paralelne zavere u koje je bio uključen Komitet, u osnovi sa istim ciljem ali različite po odnosu prema de Golu. Prva, koju su organizovali bivši oficiri Slobodne francuske vojne i obaveštajne službe (koji su kasnije stvorili ozloglašeni degolovski paravojni SAC – Service dAction Civique), težila je ponovnom ustoličenju de Gola. Drugu zaveru – „Grand O“, skovali su oficiri koji su prezirali de Gola i koji su se zalagali za daleko nasilniji pristup. Oni su već sakrili oružje u tajna skloništa u nekoliko gradova Francuske (kasnije je policija otkrila i konfiskovala sve). Situacija je dodatno zakomplikovana kada su pripadnici Grand O shvatili da je de Gol izuzetno popularan u narodu i da brzo stiče sve više pristalica, pa su promenili stranu i odlučili da ga ipak podrže.

Komitet za javnu bezbednost su organizovali delom degolisti a delom Grand O – u nekim podkomitetima su čak bili članovi oba krila.

Za koga je onda Plantar radio?

Postoje mišljenja da je debi Priorata dve godine ranije bio deo pripreme za dramu iz 1958. Apsurdno prizeman sadržaj časopisa Krug zaista liči na šifrovane poruke u kojima se pominju tajne lokacije i ljudi baš kao u vreme rata. Neka od mesta pomenuta u Krugu su zapravo tajna skladišta oružja koja pripadaju Grand O.

Ponovo rođeni Priorat

Originalni Sionski Priorat je nestao ubrzo posle registracije i vratio se na senu nekoliko godina kasnije, ali u novom ruhu. Iako je Plantar pružio nekoliko nagoveštaja u de Sedovoj knjizi iz 1962. da je Priorat drušvo koje poseduje važne ezoterijske tajne, prava igra je započela u januaru 1964. sa pojavom prvog tajnog dosijea. Tokom sledeće tri godine pohranjeni u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ovih sedam doumenata su postali osnova savremenog mita koji se i dalje širi.

Tajni dosijei ili Dossier Secrets, su stvoreni da bi uspostavili slučaj opstanka Merovinga, dinastije franačkih kraljeva, slučaj u kome Sionski Priorat igra ključnu ulogu čuvara i zaštitnika drevne tajne.

Finalni dokument pod imenom Les dossiers secrets dHenri Lobineau, deponovan je u biblioteci u aprilu 1967. zajedno sa materijalom o poreklu Priorata, njegovom istorijatu i svrsi – od osnivača Godfroa de Bujona u osvit prvog krstaškog rata, do famozne liste Velikih Majstora.

Nažalost po događaje koji slede – od Bejdžentove, Lijeve i Linkolnove ekstrapolacije krvne loze koja ide unazad do Isusa i Marije Magdalene (što je užasnulo Plantara) do priče Lorensa Gardnera, Nikolasa de Verea i Trejsi Tviman o genetskoj superiornosti krvne linije – glavne tvdnje se lako mogu raztkriti kao lažne. Najgnusnija je činjenica da Godfroa de Bujon nije vodio – kako se to uporno tvrdi, poreklo od Merovinga. Sa obe strane, de Bujon je potomak dinastije Karolinga, uzurpatora merovinškog trona, a pri tom je bio i strašno ponosan na tu činjenicu!

Priča ispričana u dosijeima je pažljivo, čak genijalno sklopljena, ali je njen kraj prava koještarija. A ako merovinška krvna loza još uvek živi, ne samo da je i teorija o Isusovoj liniji više nego diskutabilna, već i tvrdnje o Prioratu kao njenom čuvaru.

Sinarhična veza

Priorat nije ono što tvrdi da jeste, ali to još uvek nije ni istinska prevara. To počinje da ima smisla tek sa shvatanjem da je priča iz tajnih dosijea pokriće i da Sionski Priorat, iako moderna izmišljotina, nije prevara već maska iza koje se kriju neke druge organizacije.

Kad god su istraživali pojedinačne veze Plantara sa Prioratom i Alfa Galatesom, Piknetova i Prins bi otkrili da te veze vode uvek do istih društava: do jednog krila okultne masonerije, do društva Prečišćenog škotskog obreda – i posebno tajanstvenog unutrašnjeg reda Blagotvornih vitezova Svetog Grada i do Martinističkog reda koji potiče iz 19. veka i koji je zasnovan na mističnoj filozofiji Luj-Kloda de Sen Martena (1743 – 1803.)

Na primer, član Alfa Galatesa, Kamij Savuar, bio je jedan od poglavara Prečišćenog škotskog obreda, a Robert Amadu je iniciran u oba društva – i u škotsko i u martinističko istovremeno kada i u Alfa Galates. Današnji portparol Priorata Đino Sandri, ne samo da je vodeća ličnost martinizma, već i specijalista za istorijat društva Prečišćenog škotskog obreda. Zapravo, odnos između Martinista i Škota itekako ima smisla – Sen Marten je bio član Blagotvornih vitezova Svetog Grada.

Društvo Prečišćenog škotskog obreda je osnovano oko 1780. kao ponovno uspostavljanje jednog još kontraverznijeg masonskog sistema: Striktnog čuvanja običaja. Osnovan u Nemačkoj 30 godina ranije od strane barona Karla Gothelfa fon Hunda, to je bio prvi masonski red čiji su pripadnici tvrdili da potiču od srednjovekovnih vitezova Templara. Iako je brzo postao vodeći masonski red u Nemačkoj, sumnje u vezi templarskog porekla su ubrzale njegovo opadanje. Red je zamenjen društvom Prečišćenog škotskog obreda koje nije isticalo templarsku vezu (iako je naziv Blagotvorni vitezovi Svetog Grada loše prikriveni eufemizam za Templare). Novi red je u suštini bio spajanje martinizma i reda Striktnog čuvanja običaja.

Sledeći taj trag, Piknetova i Prins su otkrili da je originalna Velika Loža Striktnog čuvanja običaja bila Sionska Loža, te da su ložama predsedavali priori – i eto Sionskog Priorata.

Ali za šta je Priorat poslužio kao pokriće?

Jedan od glavnih nagoveštaja nudi Alfa Galatesova eksplicitna deklaracija o pripadnosti sinarhiji – mešavini okultnih ideja i političkih ciljeva iz 19. veka. Delom inspirisana Sen-Martenovim socijalnim idealima, sinarhija je dete uma Žozefa-Aleksandra Sent-Iva, markiza od Alveidre (1842 – 1909.). Kako je on verovao da su Templari savršeni srednjovekovni sinarhisti, sinarhija se baš zgodno ukrstila sa neotemplarskim gupama poput Blagotvrnih Vitezova.

Sinarhija je bila direktni odgovor na rastuću anarhiju. Pridržavanje rigidne društvene hijerarhije kojom vlada elita ne samo predodređena da upravlja, već i direktno predvođena „tajnim gospodarima“ koji su inspirisali Sent-Iva. Jedan od ciljeva sinarhije bio je uspostavljanje Ujedinjenih evropskih Država! Bio je to i cilj Alfa Galatesa i jedina stvar koja je ostala konstantna u ponovnom stvaranju Priorata.

Kako razvoj demokratije nikako nije odgovarao hijerarhijskoj ideologiji, sinarhisti su se umesto toga okrenuli nevidljivoj revoluciji, infiltrirajući se u vladine i civilne službe. Do 20. veka, sinarhija je postala osnova francuskog ezoterizma – zahvaljujući okultističkim naporima Papusa (Žerar Enkose) koji je Sent-Iva proglasio svojim intelektualnim gospodarem. Papus je osnovao Red Martinista 80-tih godina 19. veka, a njegovu suštinu je činila sinarhija.

Tri godine posle Papusove smrti 1918. godine, njegov Red martinista se podelio oko važnosti sinarhističkih ideala. Sukob je rezultirao stvaranjem Martinista sa jedne strane, i Reda sinarhije koji je 1930. inicirao sinarhistički imperijalni pokret.

Sinarhija je imala jak uticaj na francuske političke krgove u periodu između dva svetska rata: početkom 20-tih godina predsednik Pol Dešanel je bio sinarhist. Sinarhisti su takođe kontrolisali i ekstremnu desničarsku terorističku mrežu, ozloglašenu La Cagoule.

Ispod maske

La Cagoule je bila mala grupa stvorena da koordinira akcije brojnih ultradesničarskih grupa koje su bujale – posebno u vojsci – širom Francuske posle I svetskog rata. Većina aktivista nisu bili sinarhisti, ali su to bile vođe La Cagoule, pa samim tim i blisko povezani sa sinarhističkim imperijalnim pokretom. U vezi sa Musolinijevim fašističkim režimom i nacistima, La Cagoule sprovodi u delo niz političkih ubistava i bombaških napada sredinom 30tih godina, u nameri da stvori vanredno stanje i omogući svom čoveku, maršalu Petenu, da preuzme vlast u zemlji. Međutim, plan je propao u novembru 1937. kada je policija uhapsila vođe La Cagoule.

Naravno, tri godine kasnije Peten se dočepao vlasti zahvaljući nacističkoj invaziji Francuske 1940. Ne iznenađuje što su vodeći pripadnici La Cagoule zatim dobili najodgovornije poslove u novoj višijevskoj vladi. Istovremeno, Pjer Plantar se prvi put javno pokazuje za govornicom kao Veliki Majstor Reda Alfa Galates i sebe eksplicitno naziva sinhronistom. Prvo izdanje lista Vaincre nosi odobrenje uglednih bivših članova La Cagoule .

Šta vše, Plantar je povezan i sa dvojicom od trojice osnivača La Cagoule. Prvi je Ežen Delonkl (1890 – 1944.), koji je bio saradnik Fransoa Plantara, Pjerovog rođaka. Drugi je bio mozak i čovek koji je planirao sve akcije, dr Anri Marten (1896 – 1969.), kasnije šef obaveštajne službe vlade u Višiju i posleratni vođa zavere Grand O, koju su neki nazivali nova La Cagoule. Grand O je odgovorna za stvaranje Komiteta za javnu bezbednost, čiji je Plantar bio portpaol. Koncidencija? Uz Alfa Galatesovu sinarhističku orijentaciju, malo verovatno.

Ove veze su Plantara stavile u zaista ozbiljno društvo. Postoji i veza sa predsednikom Fransoa Miteranom. Iako navodno deklarisani posleratni socijalist, ne samo da je Miteran tokom rata bio zvaničnik u Višiju, već je pre rata pripadao istim ultra desničarskim krugovima kakva je bila i La Cagoule – bio je prijatelj a kasnije i zaštitnik nekolicine vodećih članova i preko braka povezan sa Eženom Delonklom. Sa ovakvim vezama i opsesijom okultnim, Miteran je bio arhetipski sinarhist. Porodični odnosi su značajni, jer je Miteranova osnova moći bila „klan“ – kako su ga francuski novinari nazvali – njegovi odnosi ili putem krvnih veza ili preko braka, presudno su uticali na ubrzano napredovanje njegove političke karijere. Ti odnosi su diktirali i njegov unutrašnji krug saradnika tokom predsedničkg mandata. Ne samo da je Delonkl bio saradnik Plantarovog rođaka, već se i ista grana porodice kasnije brakom vezala sa jednog od Miteranovih najbliskijih i najpoverljivijih savetnika. Tako su članovi porodice Plantar postali bar jedan prst Miteranovog klana.

Ove veze mogu biti čudne onima koji pokušavaju da „razotkriju“ Plantara i odbace ga kao ludaka sklonog fantaziji, ali ostaje činjenica da je on samo bio paravan drugim ljudima. Pa iako Pjer Plantar jeste bio sklon fantaziji, adept u kreiranju lažnog viteškog reda, upravo je to bilo razlog zbog čega je odabran da predstavlja Alfa Galates i Sionski Priorat, baš kao i Komitet za javnu bezbednost.

Daleko od toga da bude plemićko, viteško društvo posvećeno čuvanju svete krvne linije, Priorat je deo izuzetno mračnih i zakulisanih igara sa izuzetno jasnim političkim ciljevima. Setimo se da je primarni cilj sinarhije bio stvaranje Ujedinjenih evropskih Država – cilj kome se fanatično posvetio Fransoa Miteran i značajno doprineo takvoj realnosti. A to je već druga priča…

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Treće oko)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.