Istorijska tajna: Kambizova izgubljena vojska

Kambiz II. bio je vladar Persije (vladao 530.-522 pr. n.e.), nasledio je Kira Velikog. U želji da dostigne očeve osvajačke uspehe i uspostavi persijsku vladavinu kroz sve tada poznate zemlje (tj. civilizacije) sveta, Kambiz je 525. pr. n. e. napao Egipat, porazivši poslednjeg pravog egipatskog faraona, Psametika III.

Međutim, danas ga ne pamte po osvajačkim podvizima, već po izgubljenoj vojsci odaslanoj u osvajački pohod na sićušno kraljevstvo u pustinjskoj oazi – sili od 50 000 ratnika koja je nestala bez ijednog preživelog, i bez ikakvog traga već više od 2 000 godina.

Istraživači pustinja i pustolovi poput grofa Laszla Almasya (na kojem je temeljen lik engleskog pacijenta u knjizi i filmu istog naslova) pokušali su otkriti njihovo poslednje počivalište i rešiti misteriju njihovog nestanka.

Herodot i Kambiz Glavni izvor priče o Kambizu i njegovoj izgubljenoj vojsci drevni je grčki putnik i istoričar Herodot, neustrašivi čovek koji je putovao širom Egipta već 15 godina nakon perzijske invazije.
Herodot je sledio Kambizove puteve i beležio lokalne priče i ispovesti o ovome osvajaču. Nažalost, njegova objektivnost je upitna; Herodot je gajio tipičnu grčku antipatiju prema Perzijancima, a u svojoj istoriji Kambiza bez griže savesti ocrnjuje kao despota, ludaka i nesposobnjakovića.
Herodot prvo izveštava kako je Kambiz uspeo preći teško prohodno sinajsko pustinjsko područje i suočiti se s Egipćanima s vlastitom vojskom u punoj snazi, što je važno jer nam govori da su Perzijanci bili osposobljeni za pustinjske transporte.
Angažovali su arapska plemena da im na redovnim razmacima uz put postave spremišta vode, zapravo oaze – pa su tako na ratište mogli stići u dobrom stanju i poraziti Psametika.
Da bi ga okrunili kao faraona, Kambiz je kasnije putovao u glavna egipatska kultna središta, no, prema Herodotu, nije se preterano potrudio da upozna ili ispoštuje njihove običaje. Nakon toga je odlučio pokrenuti vojni pohod na Etiopljane (s južne strane), Kartažane (uz obalu prema zapadu) i Amonijce -stanovnike oaze Siwe, malog plodnog područja duboko u Zapadnoj pustinji, poznatog po proročištu Amonova hrama (siwanski naziv za egipatskog boga Amona-Ra, kojeg su Grci izjednačavali sa Zeusom). Sveštenici hrama uživali su poštovanje egipatskih vladara, koji su ovde dolazili po »božansku« milost za legitimizaciju svoje vlasti. Aleksandar Veliki potrudio se to učiniti osvojivši Egipat 200 godina kasnije, no Kambiz, čini se, nije sledio primerene običaje, omalovaživši Siwance.
Ekspedicija u Siwu 
Da bi organizirao pohod na Etiopiju, Kambiz je svoju vojsku poveo južno niz Nil, zadržavši se kod Tebe da bi odvojio deo ljudi i poslao ih na Siwu 524. pr. n. e. Prema trećoj knjizi Herodotove istorije, vojsci od 50 000 ljudi bilo je zapovedeno da »porobe Amonijce i spale Zeusovo proročište«. Uz pomoć vodiča, vojska je krenula u pustinju, stigavši do »grada Oaze«, Grcima poznatog kao »Otoci sreće« (današnja Kharga) uspeli ispričati što se otprilike tada dogodilo: a Amonijci o tome pričaju ovako: kad je vojska prolazila kroz pustinju od one Oaze prema njima, negde otprilike na polovini puta između … [Siwe] i Oaze, dok su vojnici doručkovali, zaduvalo je silno i neuobičajeno  dugo koje ih je, noseći peščane nanose, zatrpalo, i tako su oni netragom nestali. Tako se, kažu Amonijci, dogodilo s tom vojskom.*


Ovo je sve što znamo o izgubljenoj vojsci, i mnogi istoričari sumnjaju da se ova epizoda uopšte dogodila. Možda je Herodot celu priču jednostavno izmislio ne bi li Kambiza prikazao što glupljim. Zašto bi persijski vladar gubio vreme napadajući Siwu? Zašto bi slao tako veliku vojsku da osvoji tako malo mesto (sa verovatno ne više od par hiljada stanovnika)? I, što je najvažnije, zašto bi ih slao tako užasnom rutom bez ikakve pripreme ili sigurnosnih mera?

Sam Herodot odgovara na neke odgovore, premda neizravno.
Mogući motiv za ekspediciju bio je taj da je Kambiza naljutio stav sveštenika Amonova hrama, koji su – i sami ljutiti zbog neukazana poštovanja – možda širili glas kako je njegova vlast nelegitimna.

Možda su čak i pretskazali njegovu smrt. Herodot takođe ističe podatak da je Kambiz bio razdražljiv pijanac, poznat po izljevima zlobe i okrutnog besa, i da je teško opraštao. Također je bio dovoljno poremećen da ugrozi svoje ljude nedovoljnim planiranjem i slabim pripremama.

Alternativno objašnjenje je da je Siwa bila tek usputna tačka na dužem putovanju. Možda su pravi ciljevi bile zemlje dalje prema zapadu. Kambizov planirani napad na Kartagu otkazan je jer su Feničani koji su mu pribavljali flotu odbili ići protiv svojih srodnika koji su imali koloniju u Kartagi. Možda je zato planirao napad s kopna; to bi objasnilo nesrazmerni broj članova vojne ekspedicije.

Područjem kojim su putovali prevladavaju neplodne udoline golih stena i kamenja; vetrom oblikovani obluci; zaravni soli i prašine; nepregledna peščana mora neprohodnih dina; vrući pustinjski vetrovi topliji od 40°C koji ne opadaju danima; silne peščane oluje koje zatrpaju sve što stoji; i apsolutna nestašica vode. Nije sasvim jasno kako su Amonijci saznali za sudbinu izgubljene vojske, s obzirom da su Herodotu izričito rekli da niti jedan vojnik nije stigao do Siwe; možda su tek pretpostavili najverovatniji ishod događaja.

Vojska u pustinji 

loading...

Osim što predstavlja veliku neriješenu misterij, gorka sudbina izgubljene Kambizove vojske nudi i fascinantnu mogućnost da na ovom području postoji veliko nalazište kostiju, oklopa, odeće, oružja i opreme iz davnog persijskog doba, koje čeka da ga netko otkrije. U vojsku su verovatno bili uključeni ratnici iz mnogih različitih krajeva antičkog sveta. U iznimno suvim klimatskim područjima, te uz mogućnost da ih je pesak zaštitio prekrivši ih, ostaci bi mogli biti neverovatno dobro očuvani.  Negde u Sahari mogla bi se nalaziti riznica arheološkog blaga.

Teška meta Opisujući kretanje vojske od mesta oaze poznate kao »Otok sreće« (danas važnog agrikulturalnog mesta poznatog pod imenom Kharga), Herodot nudi nekoliko smernica za moguće lokacije gdje je vojska izgubljena. Od ove oaze verojatno su pokušali slediti tradicionalnu karavansku rutu za Siwu, koja prolazi kroz oaze u Dakhli (nekoliko stotina kilometara zapadnije), pa u Farafri (još nekoliko stotina kilometara dalje prema severozapadu). Iz Herodotovih zapisa čini se da su Persijanci možda stigli do Dakhle, pa čak i Farafre, no onda su nestali u pokušaju da prevale zadnji deo puta.

Čak i ovako suženo, područje koje valja istražiti još uvek je zastrašujuće veliko. Ako su se Persijanci izgubili na izlazu iz Dakhle i krenuli u pogrešnom smeru, mogli su završiti bilo gdje u Zapadnoj pustinji.

Zapadna pustinja jedno je od najtežih mesta na svetu za traženje izgubljenih ostataka. Nepregledna je i pokriva oko dve trećine današnjeg Egipta; zauzima područje od 680 000 kvadratnih kilometara, što je jednako ukupnoj veličini Austrije, Belgije, Danske, Grčke, Nizozemske, Norveške i Švajcarske.

Kao što je opisano, neizmerno teški i loši. Čak ni moderna vozila s pogonom na sva četiri kotača i specijalnom opremom nisu u stanju nositi se s nekima od dina koje se mogu naći u peščanim morima. Većina područja nedostupna je zbog sigurnosnih problema u regiji: milion mina iz Drugoga svetskog rata, blizine granice s Libijom i osjetljivosti pitanja nafte i terorizma. A tu je uvek i verovatnost da će bilo kakve ostatke na koje se nabasa uskoro prekriti peščani val, i nikad više neće biti viđeni.

Zagonetni grof Almasy 

Nimalo obeshrabreni, mnogi pustinjski pustolovi sanjali su o rešavanju misterija izgubljene vojske. Jedan od najpoznatijih verojatno je bio austrougarski pilot, i istraživač pustinja grof Laszlo Almasy, čiji su život i dela poslužili kao temelj za lik koji tumači Ralph Fiennes u filmu Engleski pacijent. Almasy je karijeru započeo kao samouki amater u egzotičnom svetu pustinjskih istraživanja, no zahvaljujući nemarnom odnosu prema osobnoj sigurnosti i umeću upravljanja motornim vozilima doživio je više neverovatnih pustolovina.

Tokom 1930-ih kretao se u društvu sastavljenom većinom od profinjenih britanskih oficira zainteresiranih za pustinjska putovanja i istraživanja, uglavnom usredotočenih na lociranje polulegendarne Zerzure, Oaze ptičica, na koju su aludirali srednjovjekovni spisi. Uspešno otkrivši ovu skrivenu oazu, Almasy je zapanjio ostale članove kluba Zerzura (kako su se bili nazvali), no njegova potraga za Kambizovom vojskom nije bila tako uspešna, i bila je daleko opasnija.


Almasy je bio vatreni obožavatelj Herodota i 1936. je odlučio pratiti trag vojske sledeći zapise drevnoga Grka. Njegovo putovanje opisano je u knjizi Saula Kellyja Izgubljena oaza: pustinjski rat i lov na Zerzuru. Kelly opisuje kako je u prethodnoj ekspediciji Almasy otkrio komadiće lončarije, što sugeriše kako su Perzijanci nameravali preći bezvodnu pustinju. Zakapajući velike amfore (vrčeve) uzduž planirane rute i upošljavanjem lokalnih plemena da im dopremaju vodu, mogli su izvesti operaciju sličnu uspešnom prelasku Sinaja.

Tako je bar verovao Almasy, no kad se 1936. iz Farafre otisnuo na pustinjsku ekspediciju, nije otkrio spremišta s vodom već celi niz kamenih mogila koje je opisao kao »drevne, šuplje kamene piramide, kružnog oblika, otprilike ljudske visine«, koje su, čini se, označavale rutu preko zastrašujućeg mora peska. Perzijanci su možda uposlili izviđače da ih sagrade, nadajući se da će ih dovesti sve do Siwe.

Kelly piše kako se Almasyjeva ekspedicija tad susrela s poteškoćama koje su im dale uvid u moguću sudbinu Kambizove vojske. Njihovo napredovanje zaustavile su neprohodne divovske peščane dine, a zapuhao je i vrući pustinjski vetar khamaseen, šibajući njihova vozila olujnom snagom i toplinom od 44°C. Sva vozila osim jednog pokvarila su se, i imali su sreće što su se iz pustinje uspeli izvući živi u trećem, sledeći prolaz između dve goleme dine, sve dok, četiri dana kasnije, nisu dospeli do Siwe. Almasy je planirao još jednu ekspediciju, no izbio je rat pa nikad nije dobio drugu priliku.

Osporavana otkrića Tokom poslednjih desetak godina čula su se ponešto konfuzna priča o otkrićima u Zapadnoj pustinji, koja su zvučala predobroda bi bila istinita. Prema profesoru Mosalamu Shaltoutu, voditelju Centra za istraživanje svemira u sklopu Instituta za istraživanje pustinjskog okoliša egipatskog sveučilišta Minufiva, italijanska ekspedicija koja je istraživala meteorite nabasala je  1996. na arheološke ostatke u području oaze El Bahrein u Zapadnoj pustinji.

Geolog ovoga tima, Aly Barakat, pronašao je bodež s drškom, komade lončarije, navodne komadiće ljudskih kostiju, pogrebne humke, vrhove strelica, kao i srebrnu narukvicu za koju je prema fotografiji ustanovljeno da »najverovatnije pripada ahamenidskom periodu« (tj. da je drevnopersijska).

U međuvremenu se dosta čulo o grupi geologa, navodno s kairskog univerziteta Helwan, koji su godine 2000. u potrazi za naftom nabasali na slične ostatke u istom području, pronašavši razbacane vrhove strelica i ljudskih kostiju.

Godine 2003. geolog Tom Bown poveo je u ovo područje ekspediciju u pratnji arheologa Gaila MacKinnona i filmske ekipe, sledeći otkrića Alyja Barakata za koje su,  tvrdili da su ih zatajile egipatske vlasti. Bown je tvrdio da je i on ostatke pronašao na istome mestu, pokraj oaze El Bahrein, mestu koje je kasnije nazvano Wadi Mastour – Skrivena dolina.

Bown je navodno išao toliko daleko da je tvrdio da je video na tisuće kostiju razbacanih po pustinji. Ipak, jedna od ekspedicija koje su usledile, ona iz 2005., ozbiljno je dovela u pitanje Barakatove i Bownove tvrdnje. Tim ljudi s ohajskog univerziteta u Toledu, zajedno s britanskim i egipatskim saradnicima, otputovao je na lokaciju pokraj El Bahreina. Otkrili su razbijenu posudu koju su spominjali i Barakat i Bown (premda su je identificirali kao rimsku), no nisu uspeli pronaći nikakve druge ostatke, osim nekoliko ukopnih mesta za koje su tvrdili da su uobičajena pojava u pustinjama. Umesto polja razbacanih ljudskih kostiju pronašli su velik broj fragmenata fosiliziranih »peščanih dolara« (bića nalik morskim ježincima, iza kojih ostaju specifične okrugle ljušture), koje je navodno vrlo lako zameniti za ljudske kosti, čime bi se mogle objasniti  tvrdnje.

Može li se verovati Herodotu? 

I tako, unatoč primamljivim naznakama i uzbudljivim tvrdnjama, izgubljena Kambizova vojska očito još nije pronađena, kao ni bilo kakav konačan dokaz njihova postojanja. Fragmenti lončarije koje je pronašao Almasy te oružje i kosti koje su navodno videli Barakat i Bown možda nisu ono što se misli da jesu, ili jednostavno pripadaju nekoj od mnogih drugih skupina koje su pokušale preći pustinju – primer, zloglasni put četrdesetodnevne robovske karavane sledila je ovu rutu kroz Zapadnu pustinju preko Kharge. Konačno, verodostojnost ove priče zavisi o Herodotu.

Što se toga tiče, nisu ga osobito cenili čak ni ostali antički pisci, od kojih su neki smatrali da bi nadimak »Otac istorije« koji mu je Ciceron trebalo promeniti u »Otac laži«. Kao što je već spomenuto, imao je predrasude spram Persijanaca i Kambiza je opisao zlikovački pristrano. Zapravo, iz nekih drugih modernih izvora čini se da su mnoge skupine ljudi u tadašnjem Egiptu osvajača dočekali raširenih ruku, a jedan zapis jasno beleži da je Kambiz iskazivao hvale i poštovanje za egipatsku religiju i običaje.

To ne znači da je Herodot priču o zgubljenoj vojsci izmislio, niti da su ga njegovi izvori prevarili, no ovoj ionako teškoj potrazi dodaje još jedan sloj sumnjivosti. Ukoliko Herodotu ipak odlučite poverovati, u potragu se možete uključiti i sami.

Godine 2004. turistička agencija imena Aqua Sun Desert u svoj je program uvrstila pustinjski safari kojim se, u potrazi za ostacima izgubljene vojske, istražuje područje Zapadne pustinje oko Dakhle, Farafre, Siwe i ElBahreina. Najavljeno je da će program trajati pet godina. Kao što kaže voditelj agencije Hisham Nessim: »Otkrijemo li nešto o izgubljenoj vojsci, bit će to otkriće veka«.


NAJNOVIJE  VESTI:


 

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.