Drevne civilizacije 

Izgubljeno poglavlje istorije Novog sveta: Vikinzi i starosedeoci Amerike

images-2012-11-viknzi_i_starosedeoci_aps_422168812

Ovi brodski kanapi potiču iz jedne napuštene naseobine na krajnjem severu Bafinovog ostrva u Kanadi, duboko u Arktičkom krugu, severno od Hadsonovog zaliva. Tu su se pre oko 700 godina domorodački lovci grejali oko fenjera u kojima je gorela fokina mast. Osamdesetih godina XX veka jedan rimokatolički misionar je, takođe sa čuđenjem, posmatrao mekane kanape nakon što je iskopao na stotine zanimljivih predmeta iz tih istih ruševina. Napravljeni od kratke dlake iščupane sa kože arktičkog zeca, ovi vezovi nimalo ne liče na opute koje su arktički lovci uplitali u konopce. Otkud to ovde? Stari sveštenik nije imao odgovor, pa je kanape spakovao zajedno sa ostalim pronađenim predmetima i poslao ih u Kanadski muzej civilizacije u Gatinou, u Kvebeku.

Godine su prolazile sve dok jednog dana tokom 1999. godine Saderlandova, koja je arktički arheolog u muzeju, nije stavila kanape pod mikroskop i videla da su to kratke dlake upredene u mekane niti. Praistorijski narodi na Bafinovom ostrvu, međutim, nisu ni preli ni tkali. Oni su komade odeće od koža i krzna prošivali i uvezivali oputom. Otkud onda ovaj ispredeni kanap? Saderlandovoj je sinulo.

Nekoliko godina ranije, kad je pomagala na lokalitetu jedne vikinške seoske kuće na Grenlandu, videla je svoje kolege kako iskopavaju komade sličnog kanapa iz poda prostorije za tkanje. Odmah je telefonom pozvala jednog arheologa u Danskoj. Posle nekoliko nedelja stručnjak za vikinške tkanine obavestio ju je da su kanapi iz Kanade isti kao predivo nordijskih žena sa Grenlanda. „Ostala sam bez reči”, seća se Saderlandova.

Otkriće je otvorilo velika pitanja koja su kopkala Saderlandovu, nagnavši je da se upusti u svesrdnu naučnu istragu koja traje već duže od jedne decenije. Da li se grupa Nordijaca iskrcala na zabačenu obalu Bafinovog ostrva i ostvarila prijateljski kontakt sa domorodačkim lovcima? Da li je taj kanap ključ za rasvetljavanje odavno zaturenog poglavlja istorije Novog sveta?

VIKINŠKI MOREPLOVCI

Bili su istraživači bez premca u srednjovekovnoj Evropi. Gradili su stamene brodove od drveta, koji čak i danas izazivaju divljenje, i isplovljavali iz svoje domovine u Skandinaviji u potrazi za zemljom, zlatom i drugim blagom. Neki su u VIII veku plovili na zapad do današnje Škotske, Engleske i Irske, sejući smrt mačem u prepadima koji su ovekovečeni u raznim srednjovekovnim rukopisima. Mnogi su se okrenuli prekomorskoj trgovini. Još u IX veku vikinški trgovci su stigli istočno čak do obala Belog i Crnog mora i plovili su plićacima istočnoevropskih reka. Osnovali su gradove duž glavnih evroazijskih trgovačkih puteva i nabavljali najfiniju robu tadašnjeg Starog sveta – staklene posude iz doline Rajne, srebrninu sa Bliskog istoka, školjke iz Crvenog mora, svilu iz Kine.

Najveći pustolovi među njima odvažno su zaplovljavali daleko na zapad, u rizične, maglom prekrivene vode severnog Atlantika. Na Islandu i Grenlandu vikinški kolonisti vredno su gradili čitava sela, sa velikim skladištima punim arktičke robe namenjene za prodaju po Evropi, od morževe belokosti do spiralnih kljova narvala koji su prodavani kao rogovi jednoroga. Pojedine vikinške vođe, neustrašive kad je u pitanju istraživanje nepoznatog, išle su još dalje na zapad i plovile između ledenih bregova sve do Amerike.

Negde između 989. i 1020. godine vikinški moreplovci – verovatno oko 90 muškaraca i žena – iskrcali su se na obalu današnjeg Njufaundlenda i sagradili tri velike zajedničke prostorije i brojne zemljane kolibe, u kojima se prela vuna, kovalo gvožđe i popravljali delovi brodova. Šezdesetih godina XX veka norveški avanturista Helge Ingstad i njegova supruga, arheolog Ana Stajn Ingstad, otkrili su i iskopali zarasle ruševine ovog drevnog logora kod mesta Lanso Medouz. Kasnije su kanadski arheolozi pronašli gvozdene brodske klinove i druge artefakte sa olupine broda, verovatno vikinškog, u blizini ostrva Elsmer. Međutim, narednih godina je otkriveno malo drugih tragova legendarnog prisustva Vikinga u Novom svetu – sve dok se nisu pojavila otkrića Patriše Saderland.

U bledunjavoj svetlosti praskozorja, na Bafinovom ostrvu, Saderlandova i njena terenska ekipa u koloni po jedan silaze vijugavom, stenovitom pešačkom stazom do zelene udoline Tenfild. Sinoćni jak vetar sada je utihnuo, teški oblaci su se razišli i nebo se razvedrilo iznad nazubljene stenovite obale koju su vikinški moreplovci svojevremeno zvali Heluland – „zemlja kamenih ploča”. Mnogo pre dolaska Vikinga drevni stanovnici ovog područja podigli su tu naselje, na mestu koje se danas zove Nanuk.

Saderlandova s teškom mukom silazi niz brdo, obazrivo bacajući pogled ka obali, u slučaju da se tu vrzma neki polarni medved. Ovog jutra obala je pusta. Saderlandova prolazi između dve slatkovodne bare od otopljenog snega i glasno se iščuđava nad debelom, sunđerastom mahovinom u dolini. „Mnogo je zelenila, ima podosta građevinskog materijala”, kaže ona. „Ovo je najzelenija dolina u kraju.”

loading...

Saderlandova, koja je sada stalni istraživač pri Univerzitetu u Aberdinu, osmehuje se, svesna koliko je ovo mesto savršeno. Ispod nas leži zaklonjen zaton, prirodna luka za okeanski vikinški brod. Duž nekih od natopljenih, raskaljanih delova doline uljasti sjaj zemlje pune mikroba ukazuje na prisustvo tzv. močvarnog gvožđa, rude koju su vikinški kovači vešto obrađivali. Međutim, čim se Saderlandova popela na malo uzvišenje iznad arheološkog lokaliteta, elan joj je splasnuo. Posle sinoćne oluje iskopani kanali poplavljeni su blatnjavom vodom dubokom dvadeset centimetara. Drenaža će trajati satima, uz mnogo kofa i pumpanja. „Nemamo mi vremena za to”, ljutito dobacuje.

Sa svojim srebrnosedim uvojcima, devojačkim glasom, sitne građe, visoka 152 centimetra, Patriša Saderland uopšte ne liči na vođu ekspedicije. Ali ovaj 63-godišnji arheolog u logoru je živa vatra. Prva ustaje svakog jutra, a uveče se poslednja zavlači u svoju vreću za spavanje. Preko dana je svuda –  pravi palačinke, sprema ručak za inuitske poglavice, proverava električnu ogradu protiv medveda. Ona odlučuje gotovo o svemu, šta god da je u pitanju. Pre samo tri meseca imala je ozbiljnu operaciju ramena; posle četiri nedelje iskopavanja leva ruka joj je toliko natečena da je nosi u povezu.

Ali Saderlandova je izuzetno odlučna žena. Nakon što je 1999. godine otkrila vikinške kanape, ponovo se vratila u depoe Kanadskog muzeja civilizacije. Počela je detaljno da pregleda nalaze drugih arheologa, artefakte iskopane na lokalitetima drevnih arktičkih lovaca danas poznatih kao Dorseti, koji su krstarili istočnom arktičkom obalom čitavih 2.000 godina, da bi onda misteriozno iščezli krajem XIV veka. Ispitujući stotine mogućih artefakata Dorseta, često pod mikroskopom, Saderlandova je otkrila još neke strukove kanapa sa četiri glavna lokaliteta – Nanguvika, doline Tenfild, ostrva Vilous i sa Avajalskih ostrva – rasutih duž 2.000 kilometara obale, od severa Bafinovog ostrva do severnog Labradora. Osim toga, primetila je nešto izrazito neobično u zbirakama sa tih lokaliteta. Istraživačke ekipe su odatle donosile brojne parčiće drveta, iako je područje pod tundrom, bez drveća. Na svoje iznenađenje, Saderlandova je otkrila merne štapove na kojima su Vikinzi zarezivanjem beležili trgovačke transakcije, i vretena, verovatno za namotavanje niti. Uočila je i komade drveta sa četvrtastim rupama od eksera i sa flekama, moguće od gvožđa. Datiranje radioaktivnim ugljenikom pokazalo je da jedan komad potiče iz XIV veka, pred kraj Nordijskog doba na Grenlandu.

Što je Saderlandova više pročešljavala stare dorsetske zbirke, to je nalazila sve više dokaza o prisustvu Vikinga na ovim obalama. Dok je ispitivala kamene alatke, otkrila je gotovo 30 tradicionalnih nordijskih brusnih kamenova za oštrenje, što je bila standardna alatka vikinških muškaraca i žena. Takođe je našla i nekoliko dorsetskih rezbarija sa prikazom lica nalik na evropska, sa dugim nosevima, izraženim obrvama i verovatno bradom.

Svi ovi artefakti snažno ukazuju na prijateljske kontakte između dorsetskih lovaca i vikinških moreplovaca. Međutim, da bi našla nove dokaze, Saderlandova je morala da kopa, a dolina Tenfild je najviše obećavala od sva četiri lokaliteta. Šezdesetih godina XX veka američki arheolog Moro Maksvel iskopao je jednu naročitu strukturu sastavljenu od kamena i zemljanih blokova. Te ruševine je, kako je kasnije pisao, „bilo teško objasniti”, ali je na kraju zaključio da su nomadski dorsetski lovci na tom mestu napravili nekakvu vrstu kuće. U svom kabinetu Saderlandova je sedela okružena zbirkama vikinških artefakata i ta teorija joj nije delovala ubedljivo. Dorseti su gradili male kolibe veličine današnje prosečne spavaće sobe. Ova kuća u dolini Tenfild, čiji zid je duži od 12 metara, bila je mnogo, mnogo veća.

JEDNOG HLADNOG ARKTIČKOG POPODNEVA

Saderlandova se nadvija nad obeleženom kvadratnom parcelom unutar tajanstvene ruševine. Vrhom lopatice razlabavljuje parčence kitove kosti. Podiže ga i dok briše prašinu s njega, ukazuju se dve izbušene rupe. Dorseti nisu imali burgije – oni su rupe pravili izdubljivanjem – ali vikinški tesari su nosili burgije u svojim sanducima za alat i često su bušili rupe za drvene zakivke kojima su spajali komade drveta.

Saderlandova ubacuje nađeni predmet u plastičnu kesu. Prethodni arheolozi,  objašnjava ona, vršili su obimna iskopavanja na ovim ruševinama, pa njena ekipa mora da radi poput forenzičara i traga za najsitnijim propuštenim dokazima koji bi bacili više svetla na stanovnike doline Tenfild. Recimo, u sedimentima uzetim unutar zidova Saderlandova je zapazila nekoliko sićušnih fragmenata životinjske kože. Stručna analiza  kasnije je pokazala da je reč o vrsti pacova iz Starog sveta, verovatno crnom pacovu, koja je do Arktika sigurno stigla brodom.

U ruševinama su pronađeni i drugi dokazi, koji nisu toliko sićušni. Jedan član ekipe iskopao je lopatu od kitove kosti, vrlo sličnu lopatama pronalaženim po vikinškim naseljima na Grenlandu. „Iste je veličine i od istog materijala kao i ašovi koji su služili za isecanje zemljanih blokova za kuće”, primećuje Saderlandova. I to ima smisla. Saderlandova i njene kolege pronašli su ostatke zemljanih blokova – materijala od koga su Vikinzi gradili zidnu izolaciju – i temelje od krupnog kamenja koje je po svemu sudeći isklesao neko ko se razumeo u nordijsko zidarstvo. Celokupna veličina građevine, tip zidova i odvodni kanal duž kamenova slični su vikinškim kućama na Grenlandu. Na jednom mestu u ruševini još se oseća prepoznatljiv smrad fekalija. Član ekipe je iz tla iskopao grumenje mahovine veliko kao pesnica, što je bila vikinška varijanta toaletnog papira. „Dorseti se nikada nisu toliko dugo zadržavali na jednom mestu da bi napravili prostoriju za toalet”, kaže Saderlandova.

Ali zašto bi se i neumorni putnici, Vikinzi, zadržavali na ovom vetrovitom ćošku Helulanda? Kakvo blago su tražili?

PRED KRAJ 9. VEKA

Jedan bogati vikinški trgovac stigao je na dvor engleskog kralja Alfreda Velikog. Bio je prijatan i komunikativan, obučen u raskošnu odeću stranog porekla i zvao se Otere. Govorio je o svom dugom putovanju do obala Belog mora, gde je od severnjaka zvanih Sami nabavio retku, luksuznu arktičku robu – od krzna vidre i kune do naramaka mekanog ptičjeg paperja. Onda je vikinški trgovac kralju poklonio morževu belokost, materijal koji se mogao izrezbariti u bleštavu šahovsku figuru ili neko drugo umetničko delo.

Otere nije bio jedini vikinški trgovac koji je tolio žeđ Evropljana za finom robom sa ledenog severa. Svakog proleća ljudi iz naselja na zapadu i istoku Grenlanda odlazili su na sever do bogatog obalskog lovišta Nordsetur.  Logorujući na obali, ovi srednjovekovni Grenlanđani bi onda lovili morževe i drugu arktičku divljač, punili svoje čamce sa kožama, krznima, belokosti, čak i sa živim mladuncima polarnih medveda, za trgovinu sa drugim narodima. Samo dva-tri dana plovidbe zapadno od Nordsetura, iza uzburkanih voda Dejvisovog moreuza, ležala je još jedna, potencijalno bogatija arktička riznica – Heluland. Planine sa glečerima preteći su se nadvijale nad tom zemljom, ali tamošnja ledeno hladna voda vrvela je od morževa i narvala, a kopno je bilo puno karibua i malih krznatih životinja.

Vikinški moreplovci koji su pre hiljadu godina istraživali obalu Severne Amerike verovatno su tražili, kao i Otere, partnere za trgovinu. U današnjem Njufaundlendu, koji su Vikinzi zvali Vinland, došljaci su naišli na neprijateljski doček. Domoroci su bili dobro naoružani i strance su smatrali uljezima na njihovoj zemlji. Ali zato su u Helulandu male nomadske grupe lovaca Dorseta možda uočile priliku za sebe i prostrle im crveni tepih. Imali su tek nešto malo ratničkog oružja, ali su vešto lovili morževe i postavljali zamke za krznate životinje čija je meka dlaka mogla da se ispreda u raskošne niti. Štaviše, neki naučnici misle da su Dorseti uživali u trgovini. Vekovima su se trampili sa susednim domorodačkim grupama za bakar i drugu retku robu. „Možda su oni bili prvi preduzetnici na Arktiku”, kaže Saderlandova.

Bez razloga da strahuju od lokalnog stanovništva, vikinški moreplovci su očigledno izgradili sezonski logor u dolini Tenfild, verovatno i zbog lova i zbog trgovine. U okolini je bilo mnogo polarnih lisica, a stranci su imali barem dve poželjne stvari da ponude dorsetskim lovcima kao trampu za njihova krzna: komade drveta koji se mogu oblikovati i parčiće metala koji se oštrenjem mogu pretvoriti u sečiva. Izgleda da je cvetala trgovina krznom i drugom luksuznom robom. Arheološki dokazi ukazuju da su neke porodice Dorseta verovatno preparirale životinjske kože u logoru nedaleko od vikinškog seoceta.

Pre trinaest godina, kad je prvi put uočila one čudne strukove kanapa, Saderlandova nije mogla ni da zamisli da na obali njenog voljenog Arktika postoji mala vikinška trgovačka ispostava. Ali Saderlandova ima još mnogo posla. Istražen je samo delić doline Tenfild, a upečatljivi nalazi Patriše Saderland – novi dokazi o prijateljskim kontaktima vikinških moreplovaca i severnoameričkih starosedelaca, što je verovatno prva trgovina krznom između Evrope i Amerike – pokrenula je žučnu polemiku među mnogim njenim kolegama. Arheologija se uglavnom zasniva na tumačenju dokaza. Kao kod otkrića na Lenso Medousu pre više decenija, bitka za priznanje biće teška i duga. Ali Saderlandova je čvrsto odlučila da dokaže da sumnjičavci greše.

Ona navlači mrežicu protiv komaraca preko lica i nastavlja da kopa. „Mislim da ovde ima još mnogo da se iskopa, sigurno”, kaže uz osmeh. „I naći ćemo još svašta.”

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: National geographic)

loading...

Related posts

Leave a Comment