Misteriozno poreklo naroda Guančo

ViejoGuanche
Foto: theapricity.com

Smatra se da su Guanče u rodbinskim vezama sa Berberima u susednom Maroku, jer su isto tako visoki, plavokosi i plavih očiju, osim ako nisu genetski pomešani sa Arapima. Ima i naučnika koji veruju da su Guanče u srodstvu sa zapadnoevropskim Keltima.

Bez obzira na sve, ovaj narod daje jedinstvenu priliku za proučavanje ranih ljudi tog regiona, veoma intimno povezanih sa Atlantidom i vrtom Hesperida.

Izolovani na svojim ostrvima, Guanče se nisu seksualno mešali sa drugim rasama, sve do dolaska španskih osvajača. Do tog trenutka, uspeli su da sačuvaju čistoću svojih prastarih kromanjonskih genetskih karakteristika. Nažalost, veći deo Guanča su masakrirali Španci, a oni koji su preživeli potpuno su se pomešali sa osvajačima. O njihovom poreklu svedoče samo neke karakteristike koje se, u manjoj ili većoj meri, još uvek mogu primetiti kod velikog broja pojedinaca.

Poznato je da će tamna kosa i tamne oči postati dominanta nad svetlim, koje će lagano nestati iz populacije. Ali ove genetske karakteristike ipak će, nevidljive, preživeti u genetskom kodu i mogu se ispoljiti kasnije kod određenih pojedinaca sa takozvanim recesivnim genima, koji poseduju tačnu kombinaciju gena svojih predaka.
Šta više, Guanče su mumificirali svoje pokojnike, tako da naučnici na osnovu njihovih ostataka mogu utvrditi rasne karakteristike i krvnu grupu. Ovako čudan metod sahranjivanja mrtvih – koji Guanče dele sa Polinežanima, Egipćanima i Majama – detalj je koji ukazuje na bliske veze među udaljenim nacijama oko kojeg se spore razni naučnici.

Guanče su za sobom ostavile grnčariju, ruševine neobičnih građevina i neku vrstu alfabetskih zapisa koji još uvek nisu proučeni. Sve u svemu, istorija i arheološki nalazi ovih zaista izuzetnih ljudi jedva da su istraženi.
Mnogi naučnici ističu sličnost Guanča i Kromanjonaca, posebno sa kromanjonskim tipom regiona kakav je, na primer, Mugeš u Portugalu koji potiče iz mezolita, 8.000. g.p.n.e. Slične genetske grupe otkrivene su i proučavane u Portugalu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Švedskoj i na severozapadu Afrike. Tačno u oblastima koje se smatraju domenima kelto-germanskih i berberskih rasa.

DA LI SU KANARI OSTACI ATLANTIDE?

Mnogi atlantopolozi tvrde da su Kanarska ostrva ostatak Atlantide, te da je reč o najvišim vulkanskim vrhovima potonulog kontinenta. Međutim, Kanari se uzdižu direktno sa okeanskog dna, sa dubine od oko 3 kilometra. Ostrva su, zapravo, deo Srednjeatlantskog grebena koji su formirali podvodni vulkani pri kraju tercijara (pre oko 2,5 miliona godina). Lava se sastoji od bazalta i trahita, tipičnih materijala podvodnih, neeksplozivnih vulkanskih aktivnosti koje se odvijaju na morskom dnu.

S obzirom na njihovu starost i poreklo, kanarski vulkani teško da su priredili erupciju i požar koji je, prema priči, zbrisao Atlantidu sa lica Zemlje. Zapravo su ovaj tip bazaltnog, podmorskog vulkanizma današnji geolozi detaljno proučili. Takvi vulkani su – prema teoriji o tektonici ploča – rezultat kretanja magme koja se uzdiže i formira kontinentalne ploče i karakteristika su svih okeanskih regiona sveta. Tako tvrdnje atlantologa kakvi su Termijer, Doneli, Berlic i mnogi drugi da su Kanari, Azori ili Madeira ostaci potopljene Atlantide, teško da imaju bilo kakve veze sa istinom.

Ali iako možemo biti sigurni da Kanari i okolna atlantska ostrva nisu ostaci nestalog kontinenta, još uvek ostaje problem porekla Guanča. Ako oni nisu Atlantiđani koji su čudom preživeli katastrofu svog sveta, onda su svakako morali doći odnekud. Otkuda? Svakako ne iz susedne Afrike. Nijedan ozbiljan antropolog ne bi ni pomislio da su plavokosi Arijevci potekli iz Afrike. Klasičan stav o poreklu Berbera i možda Guanča, jeste da su oni stigli iz Arabije, prešavši saharsku pustinju.

Ali, niko čak nije siguran da Arapi ili čak Arijevci zaista potiču iz Arabije ili Palestine. Čak i njihove etiološke legende potvrđuju da su došli odnekud iza Indijskog okeana. Šta više, pustinja Sahara predstavlja savršenu barjeru još od pleistocena i nezamislivo je da bi horde migranata bez ogromnih količina hrane i vode mogle da je pređu.

loading...

Guanče su ostale u potpunoj izolaciji u odnosu na Evropu i druge civilizacije Starog sveta, sve dok ih krajem 15. veka nisu otkrili Portugalci i Španci. Ova izolovanost datira iz praistorijskih vremena koja daleko prethode vremenima Platona i Herodota, pa čak i Homera i Hesioda. Ako su legende Guanča zaista vezane za Atlantidu i njenu nesreću, onda možemo sa sigurnošću reći da ta izuzetna civilizacija nije samo maštovita izmišljotina Platona i drugih Grka, već da potiče iz drevne tradicije koja pada u samu zoru čovečanstva. Mogu li se za tako nešto naći dokazi?

Misteriozni narod Guanča lako može biti ključ za odgonetanje zagonetki koje okružuju čovečanstvo i karika koja povezuje Mediterance sa drugim okolnim civilizacijama Dalekog Istoka i Indije, kao i sa lokacijom antičkog vrta Hesperida. Taj vrt, poznat i pod imenom Rajski vrt, jeste mesto gde je zaista razvijena ljudska civilizacija. O tome svedoče sveti tekstovi mnogih nacija, a ne samo hrišćanske Biblije.

FANTASTIČNA OKEANSKA OSTRVA

Klasični pisci često pominju legendarna ostrva u Atlantskom okeanu na način koji jasno evocira legendu o Atlantidi. Homer pominje ostrva Feacia Skeria i Ogigia. Argonautika, za koju se smatra da je nastala pre Homerove Odiseje, takođe govori o legendarnim okeanskim ostrvima Aiaia, Trinakia i Kolhida. Ove drevne sage zapravo su Sveta istorija, za koju se verovalo da je napisana na osnovu istinitih činjenica. Grčko-rimska tradicija koja govori o basnoslovnim ostrvima i njihovim zlatnim kraljevstvima u stvari potiče iz ranijih tradicija kakve su, na primer, sumersko-vavilonski Ep o Gilgamešu ili indijski epovi Ramajana i Mahabharata.

I mnogi drugi klasični pisci pominju fantastična okeanska ostrva. Grci su taj okean, potpuno neupoznati sa postojanjem drugih okeana, sasvim prirodno identifikovali sa onim koji mi danas znamo kao Atlantski okean, a koji je u stvari „okean Atlantiđana“. Ali ako pažljivije iščitamo drevne epove, primetićemo da su famozna ostrva Atlantiđana uvek smeštena „na krajnjim granicama zemlje“. Šta više, okean o kome je reč uvek je isto opisan: „crven kao vino“, a nalazi se u pravcu zore i Orijenta.

Drugim rečima, to je Indijski okean koji su drevni narodi zvali Eritrejski, odnosno „Crveni“. Atlantida je isto što i Poslednja tula iz daleke prošlosti – ime koji su tadašnji ljudi dali „krajnjim granicama zemlje“ koje leže u pravcu Orijenta na istočnim granicama njihovog sveta gde su, takođe, smestili i stubove Atlasa – blizance zapadnjačkih Herkulovih stubova sa Gibraltara.

FENIČANI I TAJNI PUT DO INDIJE

Tradiciju koja se odnosi na legendarna Atlantska ostrva (ili pre Ostrva Atlantiđana), verovatno su sa Orijenta preneli drevni moreplovci i istraživači poput Feničana, krićanskih Minojaca i Etruraca. Grci su znali ponešto o drevnim otkrićima Feničana i detaljima pomorskih puteva do misterioznih ostrva koja se tako često izjednačavaju sa Rajem i Atlantidom.

U želji da za sebe sačuvaju unosnu monopolsku pomorsku trgovinu sa Indijom, Feničani i njihovi partneri su opise pomorskih mapa vešto zamaskirali, unoseći u njih opštu konfuziju, a sve u nameri da skrenu eventualnu konkurenciju u pogrešnom smeru i ka pogrešnim mestima. Dovoljno je pročitati takve zapise, sačuvane u delima pisaca poput Aviena, Hanoa i Pitijasa iz Marseja, pa primetiti nerazmrsivu konfuziju koja potpuno zamagljuje prave udaljenosti, imena i pravce.
alonsofernandezdelugo31

Ista se stvar dogodila i kod pisaca koji govore o Atlantskim ostrvima koristeći mitsku terminologiju. Zapisi autoriteta kakvi su Herodot, Platon, Diodor, Teopomp i mnogi drugi ne razlikuju se od zapisa o Odiseji i Argonautici. Ti zapisi su puni alegorija, metafora, paradoksa, pa čak i potpunih laži koje su stručnjake bacile u najdublje očajanje i uverile ih da verovatno nikada neće uspeti da shvate njihov pravi smisao.

Takve povezane priče o morima pune su stena koje se sudaraju, čudovišta iz dubina, bodljikavih morskih korova koji odvlače brodove koji se u njih upetljaju, džinovskih sprudova i blatnjavih plićaka i prostranstava bez vetra koja će vešto sprečiti mornare da pobegnu smrti. Kao dodatak, u pričama se pojavljuju jednooki divovi i mikroskopski patuljci, Titani i satiri sa kozijim papcima, užasni kanibali, vešci i čarobnjaci svih mogućih vrsta. Ali, neki od ovih zapisa daleko su realističniji i bliži stvarnim činjenicama i jednostavno aludiraju na realna ostrva kakvi su Kanari i Madeira i, što je još verovatnije, na indonežanska ostrva pa čak i na dve Amerike iza njih.

MIDA I SATIR SILEN

Ljudi antičkog sveta su verovali, baš kao i Platon, Herodot i mnogi grčki geografi, da kružni okean – onaj koji su nazivali Spoljni okean ili Atlantski okean, koji je obuhvatao delove koje mi danas znamo kao Atlantski okean i Indijski okean – potpuno okružuje poznati svet koji su činili Evroazija i Afrika. Istoričar Teopomp, Platonov savremenik, piše o razgovoru između legendarnog frigijskog kralja Mide i mudrog satira Silena.

Zarobljeni satir koga je Mida napio, ispričao mu je sve o Spoljnom kontinentu (Amerika?) zabačenom u okeanu, na kojem žive ljudi dvostruko viši i dvaput dugovečniji od običnih smrtnika. Jedan deo njihovog kontinenta privremeno je prekriven crvenom maglom koja otiče dvema re kama – Rekom zadovoljstva i Rekom bola. Jednom su ovi divovi prešli okean u nameri da pokore drevni svet. Ali kada su videli kakva patnja i beda vladaju tamo, shvatili su besmislenost svoga plana i zgađeni se vratili u svoj svet.

Teopompova priča je neobično zanimljiva, jer obuhvata suštinske elemente mita o Atlantidi. Planirana invazija divova jasno ukazuje na sličnu koju su preduzeli Platonovi Atlantiđani. I sam Platon aludira na Spoljni kontinent, Epeira Ges, koji ograničava okean sa svih strana i koji jedino može biti Amerika. Atlantska imperija je zaista obuhvatala svet, pa samim tim i Ameriku čije ime nema veze sa Amerigom Vespučijem, već se pre odnosi na keltsku Armoriku.

U Teopompovoj verziji, Atlantiđani su zabunom izjednačeni sa dugovečnim Etiopljanima o kojima pišu Homer, Herodot i drugi. Dugovečne Etiopljane i grčke legende su često opisivale kao visoke, plavokose divove plavih očiju, dva puta više od normalnih ljudi. Realističniji istoričari kakvi su, na primer, Plinije i Solon, tačno smeštaju ove blagoslovene divove na ostrva Taprobane, a to su indonežanska ostrva. Ali drugi, ignorišući prava značenja antičke tradicije, smeštaju ostrva Blest i njihove prelepe, svete divove na Kanare i Maderu, gde ih u realnom svetu i mi srećemo.

OGLEDALO ILUZIJA (MAJA)

Kako ćemo uskoro videti, ove antičke „zabune“ su vešto izvedene i unapred planirane, a plavooki „Etiopljani“ sa Kanara i Mauritanije podmetnuti su kao virtuelna replika odraza u ogledalu pravih, srećnih Etiopljana sa Taprobane. Metafora „odraza u ogledalu“ Atlantiđana koje su predstavljali Etiopljani sa Kanarskih ostrva i berberske obale u Mauritaniji nije naša, već se javlja u mnogim drevnim simbolima i tradicijama.

Ta tradicija govori o Ogledalu iluzija, karakterističnom atributu boginja sklonih obmanama kakva su indijska Maib (iluzija) i grčko-rimska Venera.

Motiv Ogledala iluzija javlja se i na američkom kontinentu i, posebno, među gnosticima poput katara i drugih. Feničani su zaista smatrali da su Herkulovi stubovi na Gibraltaru bili odraz u ogledalu onih stubova koji se nalaze na Orijentu. To je posebno ilustrovano na nekim od njihovih novčića. Zanimljivo da je Maja muški avatar Maibe, Veliki Arhitekt, lucifersko božanstvo gnostika i prosvećeni civilizator čovečanstva.

Maja (muški pandan Maib) je takođe i graditelj legendarnog Lanka, glavnog grada imperije koja je vladala svetom i bila istinski arhetip Atlantide.

Maja, Vrhovni kovač Hindusa, imao je svog dvojnika u Guajotu, vrhovnom bogu Guanča i u keltskom Lugu. Teško da su takva poklapanja slučajna. Tako se jedino moguće objašnjenje krije u prikrivanju direktnog kontakta među civilizacijama o kojima je reč – Guančama, Keltima i indonežanskim Arijevcima, poznatim antičkim piscima kao Pobožni Etiopljani sa Taprobane.

Herkulovi stubovi na Gibraltaru i Vrt Hesperida na Kanarima u Atlantskom okeanu odraz su u ogledalu istinskog ostrva Blest u Indoneziji. Atlantska Atlantida, različito smeštana na Kanare, Azore, Tartesos u Španiji, Mauritaniju (u Maroku) ili na Krit, jeste iluzija za odvlačenje pažnje koju su smislili naši pametni preci, ne bi li obične ljude dovoljno zbunili, ukoliko počnu da previše zapitkuju ili čak tragaju za Izgubljenim kontinentom i istinskom lokacijom Raja. Takvu ulogu imaju i Sirtis u Libiji, Bosfor, obala Armorike u Bretanji, Irska ostrva…

DREVNA ZAVERA
Postoji li dokaz o zaveri iz daleke prošlosti da se sakrije lokacija Atlantide -Raja? Ljudi prošlosti dobro su znali istinsku lokaciju Raja ili, što je daleko preciznije, predačkog Rajskog vrta iz kojeg smo svi potekli i koji je prvobitno mesto nastanka čovečanstva i ljudske civilizacije. A takođe su znali da je taj rajski region uništen u Potopu onog datuma koji pominje Platon – pre 11.600 godina.

Oni, ipak, nisu mogli da kažu njegovu pravu lokaciju, jer je to bila vrhunska tajna drevnih Misterija i njeno otkrivanje je spadalo u najveće zločne obesvećenja koje se često kažnjavalo smrću, kao u Sokratovom slučaju, a verovatno i u Platonovom. Tako je prava lokacija Rajskog vrta pominjana jedino kroz jezik simbola i alegorija, kroz zagonetke i igre reči razumljive samo onima koji su inicirani u tajne Misterija.

Ovo je samo mali deo dokaza od nekoliko stotina koji se mogu navesti. Možda su najjači dokazi koji idu u prilog Atlantidi i njenoj istinskoj lokaciji na Dalekom istoku ujedno i geološki i antropološki. Uključuju rasne karakteristike, krvne grupe, mitove, tradicije, običaje, učenja, umetničke motive i, iznad svega, lingvističke, kulturološke i religiozne afinitete. Ova poslednja dva možda su najjača i nedvosmislena u odnosu na sve veze među različitim narodima koji su potekli od jedne iste loze.

Filološko poređenje pokazuje da jezik Guanča i jezik Dravida, sveti prastari jezik dravidijanske populacije Indije, imaju neverovatne sličnosti. Iako milenijumima izolovani jedan od drugog, ova dva jezika imaju izuzetno slične fonetiku i gramatiku. Nijedan ozbiljan lingvista ne bi odbacio tako ubedljive paralele. Posebno što je lingvistička veza jezika Guanča do danas ostala nerazjašnjena zagonetka.

Pueblo_Chico_Guanchen2

Treba naglasiti i da jednostavno ne postoje ubedljive teorije koje bi na zadovoljavajući način ukazale na poreklo Guanča. Po nekim detaljima moglo bi se reći da su ovi ljudi živeli u Indoneziji ili, preciznije, u potopljenom delu Indonezije koji sada čini Južno kinesko more. Kada im je zemlja potonula u kataklizmi pri kraju pleistocenskog ledenog doba, preselili su se na današnje Kanare zajedno sa drugim narodima koji su počeli da krstare morima, sa proto-Feničanima i proto-Krićanima.

HOMEROVI ETIOPSKI BLIZANCI

Od najranijih vremena, kako to ističu Homer, Hesiod, Herodot i drugi antički pisci, Grci su govorili o dve Etiopije koje se nalaze na dva suprotna kraja sveta. Jedna odgovara regionu blizu Gibraltara o kojem trenutno raspravljamo, a druga je iza okeana (Indijskog) u Taprobani (Indonezija). Ideja o „opaljenim licima“ (eti-opi) u vezi sa Etiopijom zapravo nije aluzija na tamnu kožu ovih ljudi, već na činjenicu da su morali da napuste svoju domovinu posle užasne kataklizme u kojoj je Atlantida zauvek potonula.

Katastrofu je izazvao vulkanski požar gigantskih razmera u dubinama planine Atlas koji je, po mitu, „oprljio“ njihova lica. U realnosti, tamnjenje kože je bilo rezultat genetskog mešanja sa okolnim narodima Indonezije, baš kako su to zapisali Platon i ostali. Izbegavši iz ugljenisanih ostataka svog potopljenog kontinenta – formalno rajske Zemlje mrtvih koja će kasnije postati ostrva Blest – naseljenici Kanara (i druge nacije Atlantide) tako su stigli na suprotni kraj sveta, gde će pokušati da obnove svoj izgubljeni Raj. Otuda priča o dve Etiopije kod Homera i drugih pisaca i dupliciranje Herkulovih stubova, planine Atlas, Vrta Hesperida…

Čak je i Okean koji okružuje svet poput prstena na isti način podeljen na dve jednake polovine, pripisane sveprisutnim Atlantiđanima. Tačnije, podeljen je na dva dela od kojih danas jedan zovemo Atlantski okean, baš kao u davna vremena, dok je istočna polovina promenila ime iz Atlantskog u Indijski (ili Eritrejski) okean. Ovo ime, koje na grčkom jeziku znači „crven“, jeste mistično ime Atlantiđana ali i Feničana, Egipćana, pa i samih Guanča. Zaista, „Crveni“ se u Bibliji nazivaju Kami ili Kamiti, što je naziv koji nije nepovezan sa crvenom rasom, a takođe i sa Guančama.

ATLANTIDA ORIJENTA

Mnogi značajni pisci antike smeštaju planinu Atlas, Atlantiđane i vrt Hesperida na daleki zapad, u oblast Mauritanije i Kanara. Ali mnogi takođe značajni pisci kao Hesiod i Euripid, na primer, Atlas i Stubove neba smeštaju na daleki Orijent, na krajnje granice sveta i dana, gde takođe nalazimo i legendarna ostrva povezana sa Atlantidom i njenim osnivanjem.

Hesperide (ili Atlantide) bile su sedam kćeri – ljubavnica Atlasa. Atlas, Stub neba, personifikacija je planine Atlas, baš kao što su sedam voljenih kćeri bile sa sedam Atlantskih ostrva koja se pojavljuju u mnogim tradicijama, a to su upravo ona ostrva u Indoneziji. Bilo bi prirodno da, vođen pohotom, ako ne očinskim nagonom, džin Atlas poželi da svoje devojke smesti odmah kraj mesta gde on odseda na nebu. Otuda i vrt Hesperida na dalekom zapadu u iluziji ni nalik „planini Atlas“ u Mauritaniji ili vulkanu Tejde – njenoj replici na Kanarskim ostrvima.

Mauritanska planina Atlas koju danas znamo pod tim imenom nije vulkan, pa stoga ne može biti povezana sa pričom o vulkanskom uništenju Atlantide i padu nekadašnjeg neba kada se sveta planina urušila. Ako je planina Atlas zaista uništena – što se obično dešava vulkanima prilikom gigantskih erupcija – i ako je Atlantida potonula zajedno sa okolnim kopnom, kako onda očekivati da će sveta planina ostati netaknuta, kao u slučaju planine Tejde na Kanarima ili planine Atlas, njenog mauritanskog pandana?

TEOPOMPOVI ATLANTIĐANI I MISTERIOZNI HENBUTI
Vreme je da se vratimo Teopompu i njegovim tajnim Atlantiđanima. „Crvena magla“ koja je prekrivala Meropski kontinent jeste još jedna tradicionalna karakteristika koju sistematski srećemo u legendama o mističnim regionima i oblastima. Konačno, tamna „magla“ je oblak dima nastao nakon vulkanske kataklizme koja je uništila Atlantidu i koji, zapravo, blokira Sunčevu svetlost, zatamnjujući čitavu oblast dugo vremena.

Nestanak Sunčeve svetlosti je tužna realnost, dobro poznata stanovnicima Indonezije, najaktivnijem vulkanskom regionu na svetu. U hindu mitovima se, vezano za kataklizmu i oblak dima, pominje grad po imenu Dumadi. Ovo ime na sanskritu znači „prekriven dimom“. Takva etimologija jasno podseća na legendu o Sodomi i Gomori, takođe prekrivenim stubom dima „koji se uzdizao sve do neba“.

Dumadi je arhetip Atlantide, ali i Sodome, Gomore i drugih gradova uništenih u vulkanskoj erupciji. U Egiptu se pominju misteriozni Hanebuti. Na egipatskom, ovo ime znači „stanovnici maglenih oblasti“.

Hanebuti su bili stvarni ljudi, u čiju su domovinu često dolazili Egipćani koji su trgovali po čitavom okeanu. Kako su Egipćani plovili jedino po Indijskom okeanu, jasno je da domovina Hanebuta leži iza tog okeana, u oblasti Indonezije. Upravo je tu smeštena i misteriozna zemlja Kimerijanaca, baš kao i Herkulovi stubovi i Atlas. Platon smešta Atlantidu baš preko puta Herkulovih stubova. Isto to rade i drugi antički pisci, prikrivajući njen pravi identitet imenima Kimerija, Had, Taprobana, Kasia, Punt i Hanebut.

KELTI I NEUHVATLJIVI KIMERIJANCI

Kod Homera i ostalih pisaca, ljudi koji su živeli u večnoj, dimljivoj tami, nazivani su Kimerijancima. Kimerijanci ili njihovi ekvivalenti javljaju se u svim tradicijama. Nemci i Kelti takođe govore o maglom prekrivenoj oblasti koju nazivaju Nefelhajm – Stanište Magle.

Nefilimi – pali Titani ili divovi iz Biblije čiji je greh sa kćerima čoveka izazvao kataklizmični Potop – po svemu sudeći svoje ime vuku iz osnove nef/neph što znači maglina, magla. Na grčkom je to reč nephele, na nemačkom nefel, na sanskritu nebha, na dravidijanskom nep… Čak i kod Egipćana srećemo tu osnovu u imenu Hanebut (ili Hau-nebhu-t).

Homer nam u Odiseji govori (X:508; i XI:14) da su Kimerijanci živeli obavijeni maglom i večnom tamom kroz koju se sunce nikada nije probijalo. Njihovu domovinu on smešta u Had iza Okeana, pored planine Erebus. Erebus je ulaz u Pakao, užasni ponor nastao kada se planina Atlas srušila i potonula u more, postavši džinovski vulkanski kotao.
Kelti su Kimerijanci sa Taprobane (indonežanska Sumatra). Kaže se da su Kimerijanci preci Kelta i Skita, još dve rase plavokosih, plavookih Etiopljana divovskog rasta. Oni se identifikuju sa Kimrima ili Kimbrima, germanskim plemenom koje je napalo Rim i gotovo porazilo imperiju oko 100. godine pre nove ere. Smatralo se da su Kimerijanci došli iz Palus Meotisa, legendarnog regiona koji se često povezuje sa potonućem Atlantide (palus je latinska reč za močvaru).

Jedna od trijada keltskog Mabinogiona kaže: „Hu Gadarn je došao iz plemena Kimri na Britanska ostrva. Oni su došli iz zemlje Sumer, koja je zvana Defrobani…Prešli su Magleni okean (Tavč) i stogli na Britanska ostrva i Armoriku, gde su se naselili.“

Eto direktnog dokaza o Keltima Kimerijancima (Kimri) koji su zaista došli iz Taprobane (Sumatra), ovde pogrešno upisane kao Defrobani. Zemlja Sumera (Gvald ili Haf) jedino se može nalaziti na ekvatoru i teško se može identifikovati sa regionom Hiperborejaca na dalekom severu gde su se ovi ljudi takođe naselili posle uništenja njihove domovine. Hu Gadarn je keltski ekvivalent Noja i Eneje, koji je poveo svoje ljude iz uništenog Raja u Obećanu Zemlju.

I zaista, Hiperboreja iz koje su potekli Kelto-Iberi takođe je i kraljevstvo Apolona (Sunca), „zemlja iza Boreje“. Teško je poverovati da mitska Zemlja sunca leži na Arktiku ili, još gore, na Antarktiku, kako to tvrde neki.
Smatralo se da Hiperborejci žive u misterioznoj Tuli, parčetu sveta koje leži iza okeana. A reč “okean” antičkim ljudima je značila Indijski okean, nikada Atlantski, u koji nisu ni zalazili. Veorovalo se da je Tula ostrvo dugovečnih Etiopljana. Ovi Etiopljani su zapravo bili Hiperborejci, a obe su rase ljudi imale identične karakteristike: bili su visoki, plavokosi i plavooki. Živeli su veoma daleko od Taprobane (Indonezija), mesta za koje antički pisci kažu da leži iza Akvilona.

Boreja, u stvari, nije severni vetar koji duva sa Alpa na mediteransku Evropu, već vrsta monsunskih vetrova koji duvaju severnim oblastima Indonezije. Ime “boreja” dodeljeno je severnom vetru koji duva u hladnim oblastima iza Alpa kao replika, odraz u ogledalu originalnog indonežanskog arhetipa. Hindusi obožavaju boreju, severni vetar, pod imenom Varaha (ili Vaju), koje je koren i imena Boreja.

Tako mitski Hiperborejci, misteriozni „ljudi koji žive iza vetrova Boreala“ nisu oni koji su obitavali u Alpima iznad Evrope, već oni koji su živeli iza monsunskih vetrova koji su duvali severnim obalama Indonezije i okolnih oblasti. Ovu činjenicu je potvrdilo suviše mnogo antičkih autoriteta da bi se tek tako lako odbacila, osim ukoliko se ne pojave čvršći dokazi.

IMG_3663
Realnost severnoevropskih Hiperborejaca nikada se neće potvrditi na naučnoj osnovi, a svaki pokušaj je samo doneo još više paradoksa i teškoća. Ali kada prihvatimo tvrdnje Plinija, Solona i drugih, sve počinje da poprima neki smisao. Osim toga, kako bi Apolon, bog Sunca, uopšte mogao da obitava u ledenim Alpima umesto u ekvatorijalnoj Indoneziji, istinskom kraljevstvu Sunca?

PLINIJE, BOREJA I HIPERBOREJCI
Akvilon je latinski naziv severnog vetra, istog onog koji su Grci nazvali Boreja. Ovde se on identifikuje sa monsunskim vetrovima ostrva Taprobane, prave domovine dugovečnih Etiopljana. Evo šta Plinije u svojoj istoriji piše o Hiperborejcima: „Iza Akvilona se nalazi blagosloven narod koji se, prema tradiciji, zove Hiperborejci. Među njima, muškarci dostižu veoma duboku starost. Mnoga su čudesa ispričana o ovim ljudima. Neki kažu da oni vise sa ivice sveta i da granica kojom putuju zvezde na nebu leži baš u toj oblasti…

Zemlja je okupana Sunčevom svetlošću i uživa u prijatnoj temperaturi… Nesloga ne postoji, baš kao što ne postoje ni bolesti. Tamo ljudi umiru od zasićenosti životom. Posle svečane proslave, preplavljeni veseljem duboke starosti, oni koji požele da umru skaču u more sa isturene stene. To je za njih najsrećniji način umiranja. Čovek ne može a da ne posumnja u realnost ove zemlje koju opisuju mnogi uglednici.“

Plinije takođe piše i da je Hiperboreja kraljevstvo Apolona i da su Hiperborejci sa ostrva Delos u Grčku poslali prvu berbu svojih useva, kao poklon bogu Sunca. Opis Hiperboreje, kod mnogih pisaca koje Plinije pominje, zaista podseća na tropski taj nimalo nalik Rajskom vrtu i ostrvima Blest. Postoji samo jedno mesto na svetu koje se uklapa u opis Atlantide, Raja, Aztlana, Atale i sličnih rajskih mesta koja su se pretvorila u Pakao.

APOLON I HIPERBOREJCI
Zanimljivo je primetiti da Platon u detaljnom opisu Atlantide pominje isturene stene sa kojih se Etiopljani sa Blesta bacaju u talase, oponašajući delo Atlasa i Hespera koji su takođe pali sa tako isturenih stena. Zapravo su te stene bile legendarne Leukade, čije ime ukazuje da su prekrivene belim kostima mrtvih koji su umrli bacivši se sa njihovog vrha.

Plinijeva Hiperboreja takođe podseća na opis ostrva Emain Abalah (Avalon) u keltskim pesmama, gde se kaže:

„Izdaja je tamo neznana kao i tuga.
Ni bola, ni žaljenja, ni smrti, ni jada nema,
Ni bolest, ni slabost ne pohode ljude.
Jer takva je sreća Emaina“.

U jednoj drugoj keltskoj poemi čitamo:

„Kakva predivna zemlja ovo je!
Tu mladi nikada ne ostare!“

Ono što se može zaključiti jeste da su Avalon, Hiperboreja, Tula, Taprobana, Raj, Rajski vrt, Emain Abalah, Vrt zlatnih jabuka, Vrt iduna i mnoga druga slična mesta, u stvari – jedno isto. Njihova veza sa „prvim plodovima“ je alegorijska referenca na činjenicu da je Atlantida bila prvo stanište ljudske civilizacije, isto što i legendarni Raj ili Rajski vrt.

Svi ovi prijatni, raskošni vrtovi nalaze se na krajnjim tačkama sveta što, iz keltske perspektive u Britaniji, jedino može biti Indonezija, jer leži na strani sveta suprotnoj njihovim maglovitim ostrvima. Taj raj je nestao u kataklizmi, pa su bili prisiljeni da odu na daleki zapad, predvođeni Hu Gadarnom, keltskim Nojem, judeo-hrišćanskim junakom Potopa.

Potonuće takvog kraljevstva je ispričano u legendi Potapanje Isa, još jedne centralne tradicije keltske mitologije. Njihov potopljeni Raj postaje Zemlja mrtvih, „Grobnica stakla (na engl. glass – Glastonberi) ili Ostrvo stakla (Inis Vidr) koje se često pominje u keltskim legendama. Taj močvarni Had je isto što je Kimerija Grcima, Hanebut Egipćanima, Šeol Jevrejima, a Nefelhajm germanskim narodima.

KAKO SU GUANČE STIGLE NA KANARE

Mnogi pisci koji su istraživali Guanče bili su zbunjeni činjenicom da su domoroci Kanarskih ostrva prezirali more i da apsolutno nikada nisu njime plovili. Zato je veoma značajno pitanje kako su uopšte Guanče dospele na izolovane Kanare? Odgovor je prilično jednostavan. Došli su kao putnici u brodovima moreplovaca kakvi su Feničani, Etrurci, minojski Krićani… Antički zapisi su puni podataka o „brodivima Taršiša“ koje su koristili putnici i iseljenici više različitih nacija.

Kada su beli Etiopljani koji su preživeli kataklizmu Atlantide emigrirali na daleki zapad svojim brodovima – predvođeni admiralima poput Eneje, Herkula, Forona, Hu Gadarna, a možda i Noje, Kanopa i Jasona – naseljavali su se u kolonijama duž puta, na svakoj obali i svakom ostrvu koji su im izgledali dovoljno gostoljubivo. Legende su svakako zasnovane na stvarnim činjenicama, a te flote brodova koje prelaze okean prerasle su u biblijsku alegoriju o Nojevoj Arci i u priču o Argonautima iz grčke legende.

Upravo su se tada u Mauritaniji naselili Berberi, u Libanu Feničani, na Kritu Minojci, u Italiji Etrurci, a na Britanskim Ostrvima i u Bretanji Kelti i, naravno, Guanče na Kanarima. Mnogi od ovih emigranata bili su, kako to obično biva, samo putnici koji nikada nisu plovili niti naučili kako se to radi, niti kako treba sagraditi bilo kakvo plovilo dovoljno izdržljivo da plovi na otvorenom, surovom moru. Takvi ogromni brodovi – „brodovi Taršiša“ iz biblijske tradicije – zaista su postojali u dalekoj, dalekoj ljudskoj prošlosti, o čemu svedoče crteži na keramici pre-dinastičkog Egipta, nastali pre više od 5.500 godina.

Tako su se Guanče „nasukale“ na Kanarima. Drevni su emigranti naselili slične ostrvske kolonije. Takvo je i značenje mita o Eneji i njegovoj floti koja odlazi iz uništene Troje, ali i biblijska priča o Noju i njegovoj porodici koji ponovo naseljavaju Ostrva naroda i osnivaju različite nacije čovečanstva.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.