Mitovi o Hiperboreji

slaviyane_031-600x433
Foto: survincity.com

Mitovi o Hiperboreji, zemlji praotaca na dalekom Severu, zemlji koja počiva „iznad severnog vetra“, veoma su duboko utkani u mitologije i kolektivno nesvesno skoro svih indoevropskih naroda (i, naravno, ne samo njih).

Sama po sebi, ova činjenica ima ogroman značaj. Ali važnije od činjenice njihove rasprostranjenosti jeste pitanje šta oni uopšte znače. Ako hiperborejski mitovi zaista imaju tako važnu ulogu u nesvesnom indoevropskih naroda, oni je imaju zahvaljujući svom sopstvenom značenju, svojim unutrašnjim sadržajima. Jer, mit za nas nije „lažna priča“, praznoverica ni nesporazum.

Mit je bezvremena stvarnost, koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost koja je određuje i definiše. Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima.Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije iskljičivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji.

Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio,ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri.

„Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis).

Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta.

Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan,koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce… – to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći, dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode.

Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su,za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolopolarne oblasti:samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama.

Ali, nezavisno od njihove doslovne istinitosti, reč je prevashodno o arhetipovimaSevera, koji poseduju svoju sopstvenu snagu i obrazuju skoro sasvim samostalnu realnost. Nezavisno od konkretnih istorijskih uslova, oni se povlače i iznova oživaljavaju, uvek s novom i ranije neslućenom snagom.Njihovu naročitu privlačnost, u svim epohama, nije potrebno posebno dokazivati. Oni s lakoćom nalaze svoje izraze: u mitovima i narodnim predanjima, u bajkama i pričama, u pesmama, pa čak i folkloru. Predaleko bi nas odvelo da samo pokušamo da pobrojimo njihove raznovrsne izraze i oblike, u mnogim i raznorodnim tradicijama.

Oni su takođe i tema umetničkih dela ali, od pre nekog vremena, i naučnih studija, koje im, na različite načine, obezbeđuju makar privid naučne argumentacije. (Katkad, doduše, imamo utisak da njihov cilj uopšte i nije postavljanje neke nove hipoteze,teorije ili naučne istine: one su ponekad naprosto same sebi cilj.)

loading...

Iza orlova, čuvara zlata

Najstariji nama poznat pomen hiperborejskog mita je onaj koji nalazimo u Herodotovoj Istoriji. Herodot nam prenosi čudnu povest o Aristeju s Prokonesa koji je, idući tragom Apolona, dospeo do Isedonije. Aristej je u Metapontu bio štovan u vidu kulta, jer je, kako se verovalo, sedam godina proveo s Apolonom, u zemlji Hiperborejaca.

Evo tog basnoslovnog opisa, kojeg Herodot duguje Aristeju, pesniku danas izgubljenih Arimaspijskih pesama, a koji i danas privlači komentatore i tumače: „iza Isedonjana stanuju Arimaspi, ljudi s jednim okom (…) iza njih su orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci”. (Upravo ovde, prema Plutarhu, sniva Kronos, bog Zlatnog doba.) Aristejev opis sadrži jasno sećanje na Zlatno doba, na prvobitnost, na „prvu i najbolju od svih zemalja“, na Hiperboreju. Herodotova etimologija, međutim, kad je u pitanju ime „Arimaspi”, očigledno je pogrešna: ona predstavlja tipičan primer grčkog prevođenja i tumačenja imena po zvučnosti.

Ali, „svetlost staroiranske leksike omogućava nam spoznaju ispravnog tumačenja imena `Arimaspi`; „Aryannaaspa“ = „Ariji koji vole konje” (Dragoš Kalajić: Uvod u arktičku teoriju Lokamanja Maharaj Tilaka).

Aristej je išao tragom Apolona čime je zaslužio deifikaciju, kultno poštovanje. Za Apolona se verovalo da svake godine odlazi u Hiperoreju, na kočijama koje vuku labudovi. On više nije hteo da se vrati nazad i Grci su mogli da ga u svoju zemlju domame jedino pesmom. Prema Diodoru Sicilijskom u Hiperboreji se nalazi i Apolonov hram, hram posvećen bogu Sunca. Drugim rečima, kult Apolona potiče iz Hiperboreje odakle su ga u Grčku doneli drevni Ahajci sa Peloponeza, narod koji je prethodio Grcima.

Iz svoje otadžbine na krajnjem severu, Hiperborejci su svake godine slali zavetne darove, od naroda do naroda, uvijene u pšeničnu slamu, od krajnjeg Severa evroazijskog kontinenta sve do ostrva Del na jugu. Zavetni darovi, uvijeni u pšeničnu slamu – to je znak večnosti vrednosti, tradicije koja se prenosi, od naroda do naroda, i od pokoljenja do pokoljenja.

U znak sećanja na smrt hiperborejskih devojaka koje su te darove prvi put donele na Del, beleži Herodot, postoji običaj da „delske devojke i mladići seku svoju kosu; uoči svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob…a svi momci sa Dela omotavaju pramen kose oko jedne zelene grančice istavljaju ga na grob”.

„Ultima Thule a sole nomen habens“

Poznohelenska i poznorimska varijacija hiperborejskog mita je mit o Ultima Thule. To je zemlja večne svetlosti na krajnjem Severu, Ultima Thule a sole nomen habens. Izvesni Piteas, negde u drugoj polovini IV veka stare ere, preduzeo je putovanje brodom iz rodne Masalije (današnjeg Marseja) na krajnji sever Evrope. Poslednjoj zemlji do koje je doplovio dao je ime Ultima Thule (Poslednja Tula). Ostaće zabeleženo i da je Konstancio Hlor preduzeo pohod na britanska ostrva kako bi kontemplirao „najsvetiju zemlju, najbližunebu“.

Ali se toponim Tula javlja i u mnogim tradicijama pretkolumbovske Amerike: središte imperije Tolteka zvalo se Tula (Tuljan). Za Tulu, zemlju večnog sunca na severu, „kod velikih voda“, znaju i mitologije plemena Naua i Asteka. Indijanci iz plemena Kvike (Centralna Amerika), prema legendi, preduzeli su put ka Tuli ali su je našli pod ledom i u tami, bez Sunca.1925. godine, Indijanci plemena Cuna pokušali su da oružjem uspostave nezavisnu republiku Tula. Tula je toponim izuzetno raširen u Evroaziji, od Rusije, (stari grad Tula i jezero Tulos u Kareliji), Ukrajine ( Tuljčin), do Francuske (Tulon i Tuluz).

Značenje reči,međutim, sačuvano je u ruskom i srpskom, gde reč utuliti ima značenje prigušivanja, skrivanja, a tuliti znači jadikovku, žalopojku. Isto kao što značenje reči Borej, severni vetar, ima analogiju u sanskritskom bhurati, bora kod Rusa (uraganski vetar) i našem (i staroruskom) bura.

Ali ime samog Apolona, prema ruskom istraživaču Valeriju Deminu, koji se poziva na Čertakova, ima koren u reči opaliti, koja, i u ruskom i u srpskom, ima istovetno značenje.

Kočije, koje vuku labudovi

Značenje mita kojeg iznosi Herodot je očigledno: Hiperboreja je severna praotadžbina, prapostojbina mnogih naroda, među njima i Grka. U pitanju je drevna memorija,sećanje transponovano u prostor, a ne puki geografski opis. Poreklo Apolonovog kulta je Sever.U studiji Šakaste grivne i kulturni identitet Indoevropljana, Živojin Andrejić ukazuje na jedan izuzetan nalaz s našeg tla, takozvanu „Dupljajsku statuetu“:

„Vrlo značajna je pojava pticolikog idola na kolicima koja vuku barske ptice iz Dupljaje kod Vršca. Ovapredstava se nesumnjivo dovodi u vezu sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi šest meseci u zemlji Hiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti, da bi zatim sledećih šest meseci boravio u sunčanoj Grčkoj. Mogao bi dakle biti u pitanju preteča Apolona Belenusa, koji je u našim krajevima poštovan kao bog Sunca .“

Poreklo Aplonovog kulta, dakle, ne treba tražiti u centrima u zoni mikenske kulture, na Sredozemlju uopšte, već jedino na Severu. To je jasno značenje običaja delskih devojaka i mladića da seku sebi kosu i polažu je na grobove, kao i predanja o darovima koje svake godine Hiperborejci šalju sa krajnjeg Severa, kroz ruke različitih naroda, sve do juga Evrope. U pitanju je zavet vernosti hiperborejskoj tradiciji.

Valerij Demin citira Pausaniju, antičkog pisca iz II veka, koji u delu Opis Helade (H. V, 8) navodi da se prvi sveštenik–prorok Apolonovog hrama u Delfima zvao Olen, Olenj, tj. Jelen: Jelen je nedvosmisleno severni, dakle hiperborejski, simbol Sunca.Rimski autor Plinije Stariji u Prirodnoj istoriji (Historia Naturalis IV.26) piše o Hiperborejcima kao o sasvim realnom stanovništvu arktičkog kruga koje je sa Heladom u vezi preko hiperborejskog Apolonovog kulta.

Apolonov hram u Laplandiji

Ruski arheolozi otkrili su arheološki lokalitet iz paleolita Berezovska stajanka na obali reke Pečore čija se starost procenjuje na 40.000 – 20.000 godina.

Njihovo otkriće značajno menja naše predstave o naseljivosti severnog kruga u tako davnim epohama. 1922. godine Aleksandar Barčenko i Aleksandar Kondjajin organizovali su arheološku ekspediciju na poluostrvu Kola u ruskoj Laplandiji, gde se, na obalama Sejdskog jezera, nalazi drevno svetlište naroda Saami. Ime poluostrva ima jasnu solarnu simboliku: to je zemlja Sunca, sunčevog kola.

Na samom poluostrvu postoji mnoštvo toponima s tipično indoevropskim korenima ind, gang i ram. Postoji na primer šest reka s osnovom „ind“ (Indoga, Indomanka, Indega, Indigirka i dve reke sa imenom Indiga, postoji Ramovo jezero, itd.).

„Rezultati ove ekspedicije su“, nalazimo u knjizi Dragoljuba Antića Kontinuitet vinčanske civilizacije (od mogućih hiperborejskih korena do danas) (Beograd, 2004), „zajedno sa podacima koji inspirisali istraživanje, nestali u arhivama KGB-a, a sami istraživači su izgubili živote u čistkama narednih godina … “

Isti autor obaveštava nas o ekspedicijama Hiperboreja 97 i Hiperboreja 98, koje je organizovao Valerij Demin, takođe upućenim na poluostrvo Kola, u rusku Laplandiju. Na tom poluostrvu nalaze se lavirinti od oblutaka, prečnika oko 5 metara, kamene piramide i jedan petrograf dimenzija od oko sto metara, gde je na steni usečena krstolika ljudska kontura. Postoje, međutim, i sasvim osobena svetilišta od naslaganog kamenja, na čijem vrhu se nalaze jelenski rogovi – sejdi. Nekad su se nalazila svuda, danas većinom na zabačenim mestima, u planinama.

Najinteresantnije od svega je nalaz ekspedicije Hiperboreja 97, u Lovozerskoj tundri, u središnjem delu poluostrva. Lokalitet se nalazi na oko 500 metara iznad nivoa Sejdskog jezera. Ruševine megalitskog kompleksa koje se sastoje od džinovskih stepenika, nasipa i zidova Demin je nazvao „ruinama Hiperboreje“, i doveo ih u vezu sa zapisom Diodora Sicilijskog o Apolonovom hramu u Hiperboreji.

Bilo kako bilo, iz dana u dan se potvrđuje da daleki Sever Za njega su očigledno vezana mnoga burna zbivanja protoistorije, o kojima, zasada, znamo veomo malo. Nema sumnje da će nova arheološka istraživanja umnogome,ako ne i u potpunosti, izmeniti predstave koje danas imamo o njemu.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

(Izvor: Atlantida forum)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.