Pintupe: Ovo pleme je upoznalo civilizaciju tek 1984. godine!

a98056be1ea696bae5e183fc143b196b

1984. godine je usred Gibsonove pustinje u Zapadnoj Australiji pronađena grupa domorodaca koji su i dalje živeli nomadskim načinom života.

Ovi ljudi koji pripadaju narodu Pintupi su privukli ogromnu pažnju tadašnje javnosti, a novinari Bi-Bi-Sija su želeli da vide šta se sa “izgubljenim plemenom” događa danas, 30 godina nakon njihovog prvog susreta sa civilizacijom.

Jukultji je jedna od devetoro ljudi koji su u 20. vek ukoračili tek 1984, kada je ova porodica nomada pronađena u srcu Gibsonove pustinje. Takozvana “Pintupi devetorka” je poslednja nomadska porodica koja je naseljavala teritoriju od oko 3.500 kvadratnih kilometara oko jezera Mekej.

– Kada sam bila mala, igrala bih se na peščanoj dini i kada bih videla da se odrasli vraćaju u naše naselje, znala sam da treba da se vratim i da vidim šta su uspeli da ulove za večeru. Nakon što bismo večerali, legli bismo da spavamo. Spavali smo na zemlji bez ikakvog pokrivača – seća se Jukultji.

– Posle nekog vremena bismo otišli do sledeće oaze i tamo napravili novi kamp – priča Jukultji.

Pre 1984. ova porodica je živela isto kao i njihovi preci. Udaljenost između dve oaze u ovoj oblasti dostiže i do 40 kilometara, a selidba od jedne do druge je podrazumevala celodnevnu šetnju po ekstremnim vrućinama.

– Kada ne bismo imali vode za piće, lovili bismo goane – priča Jukultji o goanama, vrsti guštera čiju su krv Pintupi pili u situacijama kada ne bi mogli da pronađu izvor pijaće vode.

Kada je svet 1984. godine saznao za njih, ova porodica je postala glavna senzacija tadašnjim medijima. Međutim, naslovi u kojima su ih oslovljavali imenom „izgubljeno pleme“ su nervirali ove ljude, pošto, kako oni sami kažu, nisu bili izgubljeni, već su samo razdvojeni od svojih rođaka, drugih pripadnika Pintupi naroda.

Ovu porodicu su činile dve sestre i njihovo sedmoro dece – četvorica braće i tri ćerke, a sva deca su imala istog oca. Pitanje koje se postavlja je – kako je ovo pleme postalo tako izolovano?

Pedesetih godina prošlog veka su Britanci počeli da testiraju svoje balističke rakete srednjeg dometa u regionu Zapadne Australije, pa je vlada Australije rešila da okupi pustinjske nomade i raseli ih sa ovih prostora. Svim pripadnicima naroda Pintupi sem čuvene devetorke je pronađen novi dom, a oni su iznenada ostali potpuno sami u pustinji bez ikakvih tragova prisustva drugih ljudi.

loading...

Jukultji se seća da je kao mala viđala avione.

– Kada bi avioni preletali iznad nas, krili smo se u drveću. Videli bismo krila aviona i bili smo smrtno uplašeni. Mislili smo da je đavo došao po nas, pa smo nastavili da se krijemo u gustom granju. Kada bi avion konačno prošao, silazili smo sa drveta.

Njena starija sestra, Takarija se seća da su jednom naišli na olupinu aviona. U toj olupini su našli konopac koji su vezivali oko struka, pošto nisu znali čemu bi drugo mogao da služi. Konopac vezan oko struka su koristili da o njega okače ulovljene goane.

Njihov otac je možda i bio svestan postojanja civilizacije, pošto se žene sećaju da im je kada su bile deca pričao o nečemu što je podsećalo na ovcu, ali i da je, kada su ga devojčice upitale da li mogu da pođu sa njim da im pokaže te čudne životinje, on to odbio.

Prvi susret sa izgubljenom braćom

Varlimpirnga, najstariji brat koji je postao glava porodice nakon smrti njihovog oca se seća dana kada su, nakon 20 godina izolacije, ovi Pintupi ponovo nabasali na druge pripadnike svog plemena.

– Upravo smo ulovili kengura, i tada smo u vazduhu osetili miris fekalija drugih ljudi. Osim toga, videli smo i dim u daljini. Prišli smo malo bliže i popeli se na stenu, odakle smo videli grupu kampera. Prišunjao sam im se i nakašljao se kako bi me primetili. Mnogo su se uplašili kada su me videli – priča Varlimpirnga.

– Ovo je moja zemlja mojih dedova! – rekao im je Varlimpirnga tada, na šta mu je jedan od kampera dao malo vode za piće.

– Tada smo odlučili da ih nećemo ubiti. Bili su tako uplašeni kada su nas videli, bili su van sebe od straha. – seća se ovaj čovek.

Dvojica kampera su bili Pinta Pinta, pripadnik Pintupi naroda i njegov sin Metju, koji se uspaničio i opalio jedan metak iz puške u vazduh, što je nateralo Varlimpirngu i njegove rođake da pobegnu glavom bez obzira. Pinta Pinta i Metju su se brzo spakovali i pobegli sa mesta susreta svojim automobilom.

Ovo je bio prvi susret „izgubljenog plemena“ sa tekućom vodom, obučenim ljudima i automobilima.

Kada su se Pinta Pinta i Metju vratili u civilizaciju, svoju priču su ispričali Čarliju MekMehonu koji je tada pomagao grupi od šezdesetak Pintupa da oforme svoju zajednicu u Kivirkuri, a on je zabeležio taj događaj u svom dnevniku.

(…) 13. oktobar: Pinta Pinta i mnogi drugi su došli do mene kasno uveče i bili su vrlo uzbuđeni i pričali kako su sreli dva gola čoveka u divljini. Rekli su da je jedan od njih, onaj viši, prišao Pinta Pinti i njegovom sinu, odložio svoje koplje i zamolio ih za malo vode. Dok je Pinta Pinta punio čuturicu vodom, njegov sin je pucao u vazduh, pa su se muškarci razbežali. Pinta Pinta i njegov sin su verovali da su se sreli sa zlim duhovima – kadičama (…)

Prva vožnja automobilom i smeštanje u kamp sa ostatkom raseljenog plemena

Kada se situacija u kampu malo smirila, svi su shvatili da nije reč o nikakvim zlim duhovima, već o davno izgubljenim sunarodnicima. Pintupi iz kampa su krenuli nazad, rešeni da pronađu sve svoje izolovane rođake.

Jukiltji, u to vreme tinejdžerka, bila je prva koja je nađena i opisuje susret sa nepoznatim ljudima kao zastrašujuće i veoma stresno iskustvo za nju.

– Nismo imali gde da pobegnemo. Muškarci su zgrabili mene i moju sestru Jalti i strpali nas u kola, ostavivši ostatak naše porodice u žbunju. Oni su skinuli svoje košulje i dali nam ih da ih obučemo.

Jalti se seća da su obe bile užasno uplašene i da im je bilo muka dok su se vozile automobilom.

– Prvo smo prekrile oči, pošto smo bile užasnute time što se sve pomera tako brzo. Kada smo konačno stigli i izašli iz automobila, vrtelo mi se u glavi i bilo mi je muka. To je bila moja prva vožnja automobilom i nisam znala šta me je snašlo – priča Jalti.

Susreti, prirodno, nisu mogli da prođu bez sukoba, ali su majke „izgubljenog plemena“ odigrale ključnu ulogu u uspostavljanju mira između Pintupa iz kampa i Pintupa nomada. One su videle da i jedni i drugi pripadaju istom plemenu i pozvale na mir među braćom.

Kada su konačno smestili svih devetoro ljudi u kamp, sledeći šok je predstavljalo upoznavanje sa MekMehonom, belim čovekom. Međutim, taj susret je prošao bez incidenta, a Varlimpirnga se uz osmeh seća koliko je bio oduševljen tim čudnim čovekom čija je koža bilo toliko bleda i različita od njihove.

Navikavanje na civilizaciju i njene dobre i loše strane

MekMehon je rekao kako nije želeo da vrši pritisak na aboridžine da se prilagode tokovima civilizacije, ali se seća da je neko od “civilizovanijih” Pintupa predložio da se njihovim rođacima da malo šećera. Kada se danas prisete te anegdote sa šećerom, Pintupi razvuku osmeh od uva do uva.

– Kada sam probao šećer, nisam znao šta je u pitanju, a bilo je tako slatko. Šećer je bio sladak kao Kulun Kulun cvet. I moja majka ga je probala i bio je tako sladak. Baš je bio dobar – priseća se Varlimpirnga.

Iako su mogli da izaberu da se vrate svom starom načinu života, ovih devetoro ljudi se nisu vratili u pustinju. Nastavili su da žive u kampu u Kivirkuri zajedno sa svojim rođacima koji su ih srdačno prihvatili.

I jedni i drugi su se navikli na zajednički život i nekadašnji nomadi su postali srećni što su postali članovi ove zajednice, mada Jalti sa osmehom priča kako im je u početku bilo malo teško da se priviknu na nova pravila ponašanja.

– Ulazili bismo u radnje, uzimali brašno, meso u konzervama, šećer i ostale namirnice i izlazili bez plaćanja. Kada bi nam dali novac, mi bismo kopali rupe i zakopavali ga, pošto nismo znali šta da radimo sa njim. Takođe, kada bismo na logorskoj vatri pekli krompire, bili bi izvrsni. Međutim, kada bismo to uradili sa narandžama, ne bi bile tako ukusne.

Na kraju su se Pintupi ipak navikli na život u zajednici, pošto je on svakako lakši od njihovog pređašnjeg načina života. Međutim, susret sa civilizacijom im je doneo i neke probleme.

Kada su došli iz pustinje, lekari su ih pregledali i ovi ljudi su tada bili potpuno zdravi i bez grama sala na svom telu. Kada su počeli da žive u zajednici, mnogi od njih su se ugojili ili oboleli od dijabetesa. Osim toga, mnogi od njih su postali alkoholičari ili su postali zavisni od udisanja isparenja farbe i nafte.

Nakon svega, nameće se pitanje da li je pripadnicima ovog plemena bilo bolje dok su bili izolovani i “necivilizovani” ili su Pintupi napravili pravi izbor kada su odlučili da ostanu u zajednici u Kivirkuri.

 

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.