Drevne civilizacije 

Tajne duhovnog sveta Maja – deo I

1-maje-u-georgia-i1

Drevne Maje verovale su da Čaak, bog kiše, obitava u pećinama i prirodnim bunarima zvanim senote. Današnji majanski zemljoradnici u meksičkoj sušnoj pokrajini Jukatan i dalje se mole Čaaku da im podari kišu. Istovremeno senote arheolozima pružaju novi uvid u tajnovita, sveta mesta iz doba drevnih Maja.

Na obodu malog kukuruzišta nadomak ruševina majanskog grada Čičen Ice, u oskudnoj senci jednog tropskog drveta, glas višestruko odjekuje iz bunara. „Lo vi! Lo vi!”, čuje se eho. („Video sam! Video sam!”) „Si, es verdad!” („Da, istina je!”)

Nagnut preko ivice bunara, podvodni arheolog Gviljermo de Anda mora da se uveri u ono što je mesecima žudeo da čuje. „Šta je istina, Arturo?”  A njegov kolega, arheolog Arturo Montero, koji visi na užetu pri dnu bunara, ponovo viče: „Svetlo u zenitu! Zaista je tako! Siđi da vidiš!” Giljermo urla od sreće.

Ono što je De Anda napeto iščekivao da njegov prijatelj Montero utvrdi jeste da li je voda na dnu ovog neuglednog prirodnog bunara, senote, nekada starim Majama služila kao sveti sunčani časovnik i kontrolni merač kalendara za dva određena dana u godini, 23. maj i 19. jul, kada je sunce u zenitu. U tim trenucima, sunce je vertikalno iznad glave i nema nikakve senke. Zbog činjenice da se ovaj senote nalazi tačno severozapadno od glavnog stepeništa El Kastilja, čuvene glavne piramide u Čičen Ici, a istovremeno unutar granica tog tajanstvenog grada, pitanje koje je De Anda doviknuo kolegi posebno je zanimljivo.

Da li su pre mnogo vekova sveštenici Maja čekali isti taj trenutak u ovom istom bunaru da bi zabeležili i ispravili svoje proračune uglova sunčevih zraka u zenitu, što je moguće samo u tropskom pojasu? Da li su ovamo zabrinuti dolazili u doba suše da ponude žrtve bogovima ili u doba izobilja da se zahvale za dobru žetvu? Da li su verovali da se ovde spajanjem sunca i blagorodne vode  stvara život? Na ova i slična pitanja u vezi sa odnosom Maja prema bogovima, njihovim svetim gradom i njihovim izuzetno preciznim kalendarom dvojica arheologa traže odgovore.

De Anda, poznat kao vrlo vešt podvodni arheolog, samo je povremeno imao priliku da istražuje Holtunski senote, i to uz vrlo mala novčana sredstva. Montero je istraživač sa Univerziteta u Tepejaku i boravio je u bunaru o svom ličnom trošku. Zatekao se 23. maja u obližnjem gradu Meridi, gde je držao seminar iz arheoastronomije na Jukatanskom univerzitetu, na kojem takođe predaje De Anda. Danas, dan posle zenita, konačno su obojica krenula ka Holtunskom senoteu. Početak je bio loš – pukla im je guma i ostali su bez goriva, uz razne druge poteškoće kod samog bunara, a sunce se neumoljivo bližilo svom položaju tik do zenita. Ostalo im je svega nekoliko minuta, pa su Montero i Dante Garsija Sedano, apsolvent arheologije, brže-bolje obukli ronilačka odela i vezali se konopcima, a grupa lokalnih majanskih zemljoradnika pomogla im je da se spuste u bunar.

Sada Montero dovikuje i kliče, dok seljaci prvo spuštaju gumeni čamac u bunar, a zatim i mene. De Anda, obliven znojem pod vrelim jukatanskim suncem, s teškom mukom oblači gumirano ronilačko odelo. Konačno i njega spuštaju 20 metara u dubinu bunara, pa smo nas četvorica skoro sasvim izvesno prvi ljudi koji posle nekoliko vekova opet posmatraju putanju boga Sunca preko ove vode.

Ispod uzanog grla senotea zidovi se naglo šire u obliku ogromne kupole, nalik na katedralu, samo što se vide koreni drveća koji se kroz stenje propinju ka vodi. Svetlost dopire kroz mali otvor – pravougaonog oblika, verovatno da bi odražavao majansku predstavu o četvorougaonom kosmosu – zrak sunca pleše poput vatrenih iskri preko sitnih nabora okolnih stalaktita. Ivica vode kao da se zapali kad je dotakne svetlost, a inače tamna voda ispod površine najednom postane prozirna i tirkiznoplava. Sunčevi zraci su toliko blizu vertikale da Montero sada zna da je juče, u trenutku zenita, stub svetlosti padao direktno na vodu. Ne morate biti Maja da biste bili zadivljeni.

U POSLEDNJE DVE DECENIJE arheolozi su počeli da obraćaju veću pažnju na ulogu pećina, sunca u zenitu i sada – kroz De Andino istraživanje – na senotee, verovanja i poimanje sveta drevnih Maja sa Jukatana. Arheolozi su odranije znali da su Maje smatrali pećine i senotee ulazima u onostrani svet gde obitava Čaak, bog blagorodne kiše, ali uticaj ovih verovanja na arhitekturu i planiranje njihovih naseobina tek nedavno je počeo da se razjašnjava.

De Anda je ronio u nekoliko desetina senotea, a onda je 2010. godine počeo da istražuje Holtunski na poziv Rafaela Kobosa, poznatog arheologa i direktora projekta istraživanja i mapiranja stotina drevnih građevina, lokaliteta i bunara na području Čičen Ice. De Anda je dobio podršku i od Nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju. Ispitujući zidove bunara nekoliko metara ispod površine vode, prošao je kroz malu nišu i napipao izbočinu iznad svoje glave. Bio je zapanjen kad je otkrio prirodni kameni plato sa darovima za bogove: ljudskom lobanjom, grnčarijom, psećom lobanjom, kostima jelena i dvoseklim nožem verovatno korišćenim u žrtvene svrhe – i sve to uredno poređano pre nekoliko vekova. Svetlost jake baterijske lampe na svojoj glavi usmerio je u dubinu, ka dnu senotea i uočio je srušene stubove, isklesanog antropomorfnog jaguara i figuru sličnu onim figurama malih kamenih ljudi iz Hrama ratnika u Čičen Ici, izvajanih tako da izgledaju kao da drže nebo. Ovaj bunar usred polja kukuruza očigledno je bio sveto mesto.

loading...

Sada, tri godine kasnije, De Anda i Montero ne samo da su otkrili vezu između sunčanog zenita i Holtuna već i ulogu sunca i senotea u položaju i arhitekturi piramide El Kastiljo u Čičen Ici. Odranije se znalo da se tokom prolećne ravnodnevice svetlost sa jedne strane glavnog stepeništa piramide prostire u karakterističnom zmijolikom obliku – čemu svake godine prisustvuje na hiljade turista. Neki se prošetaju do obližnjeg, čuvenog Svetog Senotea, koji je svojevremeno, u vekovima koji su značili doba procvata Čičen Ice, progutao mnogo ljudskih i ostalih žrtava ponuđenih bogovima. Rano ujutro 23. maja, na dan zenita, Montero je otišao do centralne piramide i otkrio da Sunce, Kinič Ahau, na horizontu izlazi tačno duž ivice piramide na severoistočnom uglu. Tada se poklopi sa zapadnim stepeništem piramide i neuglednim Holtunskim bunarom.

Da bi precizirali svoj čuveni kalendar, s pravom cenjen do današnjih dana, Maje su morale da utvrde dane u godini kad sunce sija direktno iznad glave, ni trunku niže ili više. Montero i De Anda pretpostavljaju da su majanski astronomi u Holtunskom bunaru čekali ta dva trenutka u godini kad sunčevi zraci vertikalno padaju na vodu bez odsjaja na zidovima.

Za Maje, astronomija je bila sveta aktivnost poput arhitekture i prostornog planiranja. De Anda i Montero sada smatraju da su osim Holtuna i drugi senotei možda imali važnu ulogu u odlukama o položaju građevina. Sveti Senote se nalazi severno od El Kastilja. Još dva bunara su južno i jugoistočno. Holtunski, koji je tačno severozapadno od piramide, možda je zaokruživao dijamantsku konfiguraciju na osnovu koje su stanovnici Ice određivali gde će podići svoj sveti grad i pod kojim uglom će postaviti glavnu piramidu. Ukoliko naknadna istraživanja potvrde ovu tezu, biće jasne najvažnije koordinate po kojima je sagrađena Čičen Ica.

Odnosno, barem se De Anda tome nada. Ali danas su Montero i on već dovoljno postigli. Vrelo sunce povlači svoja svetlosna koplja i nastavlja svoj put preko lica Zemlje dok u nastaloj tmini dvojica naučnika uzbuđeno toroču o značaju onog što su videli. „Un abrazo, hermano!” („Zagrljaj, brate!”), uzvikuje Montero i njih dvojica pljuskajući plivaju jedan drugom u zagrljaj.

NA POVRŠINI GRUPA majanskih seljaka u šortsevima i papučama mukotrpno konopcima izvlači istraživače. Oko nas se opet ukazuju okopnela polja kukuruza predugo željna kiše, ali vođa grupe Luis Un Ken, nasmejani čovek koga poštuju svi u selu, po svojoj prirodi je optimista.  „Pre neki dan je pala dobra kiša”, kaže on brišući znoj sa čela. „Čaak se probudio.”

Za ljude kao što je Un Ken, stari bogovi su još itekako živi. Čaak, gospodar pećina i senotea, ubraja se u najvažnije bogove. Kao dar živim stvorenjima on sa neba sipa vodu koju posle čuva u zemljanim ćupovima, pećinama. Čaak ima mnogo oblika: svaki prasak groma je Čaak za sebe, on otvara ćupove i pušta kišu da padne. Svaki bog obitava u zasebnom nivou stvarnosti, zajedno sa desetinama drugih naizmenično dobroćudnih ili srditih bogova koji žive u 13 onostranih svetova iznad i 9 ispod zemlje. Svi zajedno su u živote Maja uneli snove, vizije i košmare; dali su im složeni kalendar zemljoradničkih radova i obreda plodnosti; usadili su im snažan osećaj neminovnosti. Čaak se probudio, kaže Un Ken, što znači da će uskoro početi sezona setve.

Čaakova nemilost može jukatanskim Majama da stvori užasne nevolje, tragediju koju možete shvatiti tek kad stanete na tlo njihovog nekadašnjeg carstva – u nedogled trošno, krečnjačko zemljište, nalik na površinu Meseca. Porozne stene upijaju kišu do velike dubine, pa zato u regionu nema nijedne reke ni potoka. (Senotei su zapravo prirodni bunari koje se protežu do podzemnih voda.) Iz vazduha vidi se zeleno more guste džungle. Na zemlji prašuma je zapravo proređena – opstaje samo žilavo drveće čije se uporno korenje nekako prilagodilo džepovima plodne zemlje u krečnjaku. Gde god je plodna parcela dovoljno velika, Maje seju kukuruz ili milpu, mudro kombinovani zasad kukuruza, pasulja i tikve, koji rastu jedno uz drugo i predstavljaju glavni izvor proteina. Ali kukuruz je zahtevan usev, iz zemlje crpi mnogo hranljivih materija. Hiljadama godina ovdašnji zemljoradnici održavaju prinose tako što svake godine spaljuju deo šume, a zatim seju u plodnom pepelu. Mi to smatramo uništavanjem šuma, ali za Maje to znači goli opstanak.

Kada je u pitanju voda za njivu… njive, tu Čaak stupa na scenu. Samo sezonske kiše pogoduju kukuruzu i to samo ako padaju strogo kad im je vreme: ne treba da bude kiše preko zime da bi polje i šuma u martu bili dovoljno suvi za spaljivanje; treba malo kiše početkom maja da razmekša zemlju pred setvu; onda plaha kiša da bi seme proklijalo i da bi nikao mlad kukuruz; na kraju, obilnija kiša treba da pospeši rast jake stabljike i razvoj velikih klipova. Svako odstupanje od ovog redosleda u toku godine znači manji prinos i manje hrane za porodicu.

Nerešeno arheološko pitanje je zašto su veliki gradovi-države Maja na Jukatanu propali jedan za drugim. Pravo čudo je što su uopšte opstajali kad su uzgajali kukuruz u tako nepogodnom okruženju.

Nastaviće se…

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

Related posts

Leave a Comment