Eksperimentalna parapsihologija: Kabinet čuda profesora Najharda

Foto: disinfo.com

Grupa američkih istraživača, okupljena oko profesora Džona Dž. Najharda, uspela da u kontrolisanim uslovima postigne zadivljujuće rezultate, eksperimentišući u oblasti telekineze, teleportacije, prizivanja duhova i automatskog pisanja
U “kutiji protiv prevare” koju su konstruisali, događali su se razni psihokinetički fenomeni


Jednog oktobarskog dana 1961. godine, u mestu Rola u američkoj državi Misuri, u kući profesora engleske književnosti i čoveka sa širokim spektrom interesovanja Džona Najharda, okupila se grupa ljudi, zainteresovana za proučavanje ekstrasenzornih pojava. Iz njihovog sastajanja petkom uveče, vrlo brzo će se formirati Društvo za istraživanje telekineze – SORRAT (Society for Research in Rapport and Telekinesis), koje će pružiti najupečatljivije dokaze psihokineze i teleportacije ikada viđene! Najčudnije je to što su se ovi fenomeni, koji su inače zabeleženi i na celuloidnoj traci osmomilimetarskog filma, odvijali unutar zatvorene staklene kutije.

Inicijator stvaranja ovog udruženja, Džon Džinezius Najhard, tada već 80-godišnjak, uživao je reputaciju “američkog Homera”, poete čije je epsko delo “Zapadni krug”, iz 1948. godine, proglašeno najvećim dostignućem na engleskom jeziku – na američkom tlu. U mladosti, Najhard je radio neko vreme kao trgovac u indijanskom rezervatu u Omahi, a tridesetih godina prošlog veka, sprijateljio se sa poznatim vračem Sijuksa, Crnim Sobom, i iz tih razgovora nastalo je delo “Crni Sob govori”, knjiga koja je izazvala neviđeni talas interesovanja za religiju i kulturu američkih Indijanaca. Pesnik je, kako se tvrdi, osim što je postao počasni član plemena, bio uveden u tajne indijanske magije, a to posvećenje kasnije je, navodno, preneo na još jednog člana SORRAT-a.

Bilo kako bilo, da su ove tehnike doprinele da profesor Džon Najhard počne stvaranje, a njegov bliski saradnik i prijatelj Vilijam Koks usavrši svojevrsni “kabinet čuda”, sasvim je moguće, mada se psihokinetički fenomeni i načini na koje su ih izazivali u početku nisu mnogo razlikovali od prakse, primenjivane još u viktorijansko doba. Počelo je sa oglašavanjem duhova putem “kuckanja”, a zatim levitacijom stolova.


V  A  Š  A    R  E  K  L  A  M  A

Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com  ili OVDE.


Dijalog sa onostranim
Sposobnost da padne u trans, prilikom kojeg su psihokinetički efekti bili naročito snažni, imao je jedan od članova udruženja, Džozef Mangini. Nakon dva meseca eksperimentisanja, uočeno je da termometar stavljen pored nekih eksperimentalnih predmeta, položenih na sto, pokazuje pad sobne temperature i do pet stepeni, a ubrzo zatim počelo je i “kuckanje”.

Grupa je bila oduševljena ovom pojavom i odlučila je da razvije sistem komunikacije sa “onostranom inteligencijom”, služeći se kodovima pomoću kojih su dobijali odgovore čak i na pitanja i informacije koje nisu bile poznate nijednom članu grupe. Osim što je jedno kucanje značilo “da”, a dva puta “ne”, ustanovljen je i alfabetski kod – jedan udarac za “a”, dva za “b”, i tako dalje. Uskoro su tim putem Najhard i ostali tražili od “posrednika”, kako je ovu silu nazvao Vilijam Koks, da proizvodi određene psihokinetičke efekte.

Kroz ovako uspostavljen “dijalog”, sagovornici sa druge strane uskoro su sebe identifikovali kao “grupu duhova”, tvrdeći da fizičke manifestacije paranormalnog tipa ne nastaju zahvaljujući živima, kako to mnogi smatraju, već zbog toga što mrtvi imaju – sopstveni život!

Psihokinetički efekti grupe SORRAT do kraja 1965. godine postali su toliko snažni i uočljivi da su uspešno levitirali jedan hrastov stočić, a uskoro uspeli da to postignu i sa mnogo masivnijim stolom, teškim četrdesetak kilograma. Onda su prešli na metalni poslužavnik i u toku jednog eksperimenta održavali su ga u lebdećem stanju čitava tri minuta na četiri i po metra visine!

Doktor Džon Tomas Ričards, hroničar i fotograf Društva za istraživanje telekineze, zabeležio je na snimcima veliki broj raznih predmeta na koje se delovalo psihokinetičkim silama. Osim ovoga, grupa se bavila i teleportacijom – na filmu prikazanom 1980. godine, zabeleženo je kako se koverta sama pomiče iza pisaće mašine, polako i u trzajima, stiže do vrha mašine i polako sklizne preko nje, pada na tastaturu, počinje da biva prozirna, a zatim potpuno iščezava! “Ovo je odistinski kabinet čuda!”, prokomentarisao je eksperimente doktor Ričards.

loading...

Tragovi u kafi
Tokom niza godina, profesor Najhard sarađivao je sa Džozefom B. Rajnom, kojeg mnogi smatraju “ocem” moderne parapsihologije. I on je bio fasciniran uspesima grupe SORRAT. Iz tog kontakta proizašla je zamisao da se stvori “izum protiv prevare”, zatvorena staklena kutija koja će onemogućiti da se psihokinetički efekti pripišu namernim ili nenamernim uticajima eksperimentatora!

Prototip “psihokinetičke laboratorije” u vidu ogromne staklene kutije, konstruisao je sam Najhard, ali su efekti u njoj bili veoma retki i ograničeni, pa je Vilijam Koks napravio smanjene verzije plitkih, drvenih kutija. U njih su, prilikom eksperimentisanja, bili stavljani razni predmeti na dno, prekriveno – talogom od kafe. “Posrednicima”, kako su nazivali vantelesna bića sa kojima su kontaktirali su davali određene zadatke – na primer, da jedan par kockica za bacanje pokreću kroz talog, a drugi ne, i kockice bi pri kretanju ostavljale isprekidan trag, kao da su skakutale, a u stvari su levitirale od jednog mesta do drugog.

Drugi put je samo talog stavljan u kutiju i “posrednik” bi bio zamoljen da stvori tragove na dnu. U drugim kutijama nije bilo kafe i one su bile snabdevene listom indigo papira i iglom za pisanje. Članovi grupe bi nastojali da snagom svojih misli pokrenu tu iglu da piše, tako što bi pritiskom na indigo ostavila tragove na belom dnu.

“Direktno pisanje” proizvodilo je nekada samo žvrljotine, a nekada i reči koje su imale smisao kao delovi složenih i povezanih poruka. Četiri godine posle Najhardove smrti, Vilijam Koks se u leto 1977. povukao iz Rajnove laboratorije i potpuno posvetio izučavanju paranormalnih fenomena u sklopu grupe SORRAT. Testirao je kutije sa kafom i otkrio da se psihokinetički efekti događaju spontano, čak i kad niko o njima ne misli aktivno ili pokušava da ih izazove. Ovo je u potpunosti bilo suprotno od dotadašnjeg verovanja da parapsihološki fenomeni zahtevaju ogromnu koncentraciju i napor, a eksperimenti, sprovedeni sledećih nekoliko godina, predstavljali su najplodniji period delovanja Društva za istraživanje telekineze.


V  A  Š  A    R  E  K  L  A  M  A

Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com  ili OVDE.


Kad grašak skakuće
Vilijam Koks preneo je “laboratoriju” najpre na Skirim farmu u Misuriju. “Laboratorija” – tačnije kutija je bila učvršćena čeličnim trakama za drvenu osnovu i zaključana sa dva katanca. U njoj su bile razne “igračke” za psihokinetičke sile, a najzanimljiviji fenomen koji se tada dogodio, bila je misteriozna pojava komadića stare indijanske kože na kojoj su se nalazile biljne bobice. Konačno, “kabinet čuda” našao se ponovo u Rolu, u kući doktora Džona T. Ričardsa.

Jednom prilikom, u kutiji, koja se nalazila u dnevnoj sobi na stolici, bili su čist papir, suvi grašak ofarban u belo i plavo, jedna mala čaša, izrezani prstenovi od kože, dobro pričvršćeni za jedno mesto u kutiji, šest špulni od konca, nanizanih na žicu sa uvrnutim krajevima i razni drugi sitni predmeti.

Oko “laboratorije” se okupilo nekoliko prijatelja doktora Ričardsa, zainteresovanih za parapsihološke fenomene. Kad su ugasili svetlo, odjednom su se začuli šumovi iz unutrašnjosti kutije, što je bio znak da se dešavaju psihokinetičke aktivnosti. Telefonirali su Koksu, koji je živeo u blizini, i on je stigao na vreme da čuje kako zrna graška poskakuju u zatvorenom prostoru. Pošto su zvuci utihnuli, upalili su svetlo i, otvorivši kutiju, ustanovili da su se dogodile neke iznenađujuće promene u njenom sadržaju: nedostajala je jedna špulna, a krajevi žice na koju su bile nanizane, bili su zavrnuti drugačije. Zatim, trideset plavih zrna graška uskočila su u čašu, dva ravna komada metala bila su savijena u krugove, dok su kožni prstenovi bili premešteni na drugo mesto.
Koks je došao na ideju da formira još dve laboratorije i u njih postavi kamere kako bi snimile ono što se zbiva u unutrašnjosti. Predmeti su bili povezani sa prekidačima, tako da se svetlo uključivalo čim bi se pomerili, a ispred kamere je postavljen jedan časovnik, da bi se moglo utvrditi tačno vreme psihokinetičkih aktivnosti. “Laboratorije”, odnosno dva staklena akvarijuma okrenuta naopako, jedan veći i jedan manji, smeštene su u malu podrumsku sobu doktora Ričardsa i obe su bile obmotane čeličnim trakama, čiji su krajevi bili privezani katancima. Jedino je Koks imao ključeve i potpunu kontrolu nad rasporedom predmeta, tako da je svaka mogućnost prevare bila isključena.

Poruka Džona Kinga
Prvi snimljeni događaji zbili su se u maju 1979. godine. U pitanju je bilo levitirajuće pero za pisanje, koje je u zaključanoj i zapečaćenoj “laboratoriji” ispisivalo reči “Bizon King”. Mnogi mediji do tada, u istoriji spiritizma pominjali su ime “King”, a ono je, navodno, pripadalo jednom od duhova koji su učestvovali u Koksovim eksperimentima.

Četvrtog jula te godine, snimljeno je pero kako piše reči “Veličanstveni 4”, a njegovo kretanje je bilo veoma brzo, po proceni Vilijama Koksa, dvostruko brže od normalnog pisanja ljudskom rukom. U pismenim porukama navodnih duhova koji su sarađivali u Koksovoj “laboratoriji”, našao se i odgovor jednog duha-saradnika: “Pokušali smo ali ne možemo da nateramo proklete kožne prstenove da ostanu povezani. Izvinite. Džon King”. Bilo je reči o tome da su se prstenovi, što se videlo i na filmu, međusobno povezivali, ali samo nakratko, da bi se zatim ponovo razdvojili.
Od 1981. godine, između eksperimentatora i takozvanih “posrednika” razvila se prepiska putem svojevrsnog paranormalnog “poštanskog sandučeta”: nestajanje pisama jasno je snimljeno kamerom, a nekoliko dana kasnije ona su, sa odgovorima na postavljena pitanja, stizala putem normalnih poštanskih isporuka! Koverte su ostavljane u kutijama otvorene, a šarolik izbor predmeta oko njih telekinetički bi “uskakao” unutra pre nego što su se pisma teleportovala. Vrlo često je primećivano da su i inostrane markice nalazile put do tih koverata, pa su pisma stizala sa markama i datumima sa australijskim, italijanskim ili južnoameričkim pečatima.

Pored ostalog, iz korespondencije je zanimljivo da je na pitanje: “Odakle nam se obraćate?”, odgovor glasio: “Mi postojimo izvan granica prostora-vremena”, ili na pitanje: “Šta se događa kad umremo?””, bilo bi ispisano: “Naša stvarnost je sve ono što zamišljamo da jeste”. Doktor Džon Tomas Ričards je u ovom periodu sakupio oko 1.600 “paranormalnih” pisama, a nakon smrti Vilijama Koksa 1994. godine i praktičnog prestanka delovanja grupe SORRAT, nastavio je da se bavi proučavanjem ekstrasenzornih pojava.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |

(Izvor: Treće oko)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *