Prvi umetnici: Kako nas je kreativnost učinila ljudima

1
Foto: National geographic

Najveću novotariju u istoriji čovečanstva ne predstavlja ni kamena alatka ni čelični mač, već simbolično izražavanje koje su otkrili prvi umetnici.

Ovo je kao da ulazimo u ždrelo neke ogromne životinje. Jezik metalne staze uzdiže se i potom pada u crnilo. Tavanica se spušta, a masivni zidovi pećine na nekim mestima toliko su uski da mi dotiču ramena. A onda se krečnjačke slabine rastvaraju i mi ulazimo u stomak prostrane odaje.

Tu se nalaze pećinski lavovi.

I runasti nosorozi, mamuti, i bizoni, čitava menažerija drevnih bića, koja bezglavo jurca, suočava se, vreba, i sve to u potpunoj tišini. Izvan ove pećine, u području stvarnog sveta, njih više nema. Ali to nije njihov stvarni svet. Ovde oni nastavljaju da žive na senovitim i ispucalim zidovima.

Neko ko je pre oko 36.000 godina živeo u vremenu nepojmljivo različitom od našeg ušetao je kroz prvobitni ulaz ove pećine i ušao u odaju u kojoj mi sada stojimo. Uz titrav odsjaj vatre počeo je da crta po praznim zidovima: profile pećinskih lavova, krda nosoroga i mamuta, veličanstvenog bizona na desnoj strani kompozicije i jedno himerično stvorenje – delom bizon, delom žena – koje se ovaploćuje na ogromnoj kupi viseće stene. U drugim odajama pribežište su našli konji, kozorog i divlje goveče; jedna sova iscrtana blatnjavim prstom; divovski bizon oblikovan otiscima šaka premazanim okerom; i pećinski medvedi koji se nehajno kreću kao da traže mesto za dugu zimsku dremku. Ova dela su često iscrtana ničim više sem jednom jedinom, savršenom, neprekinutom linijom.

Sve u svemu, ovi umetnici su naslikali 442 životinje tokom, kako se pretpostavlja, više hiljada godina, koristeći za svoje platno 36.000 kvadratnih metara pećinske površine. Neke životinje su osamljene, čak skrivene, ali se većina njih sabira u velike mozaičke predstave poput ove koju upravo gledam u najdubljem delu pećine.

Prikrivena odronjenim kamenjem tokom 22.000 godina, ova pećina je izronila na svetlo dana u decembru 1994. godine, kada se troje speleologa, Elijet Brunel, Kristijan Hiler i Žan-Mari Šove, uspentralo kroz usku pukotinu u steni i upalo u mračni pećinski ulaz. Od tada Ministarstvo kulture Republike Francuske žestoko štiti ono što je sada poznato pod nazivom pećina Šove-Pon-D’Ark. Mi smo među retkima kojima je dopušteno da prođu istim putem kojim su prošli drevni umetnici. Svaki potez načinjen ugljem i svaka mrlja okera deluju sveže kao da su juče nastali iako su spram ovih crteža slavne egipatske piramide istorijska novotarija. Njihova lepota poništava osećaj proticanja vremena. Jednog trenutka hladnokrvo posmatrate, usidreni u sadašnjosti, već sledećeg posmatrate ove slike kao da sva druga umetnost – sveukupna civilizacija – tek treba da nastane.

2
Foto: National geographic

Kako je ovakvo ljudsko dostignuće nastalo pre toliko vremena naizgled ni iz čega? Sve donedavno mislilo se da su crteži iz poznog paleolita, koji su pronađeni na zidovima čuvenih južnoevropskih pećina, poput Altamire, Laska i Šovea, bile oblik izražavanja jedne superiorne ljudske vrste – nas – koji smo stigli na ovaj kontinent i oterali zveroobrazne, nerafinirane neandertalce koji su stotinama hiljada godina tu živeli i razvijali se.

Ispostavlja se da je ova priča mnogo složenija i zanimljivija. A počinje, kao što mnoge priče počinju, u Africi.

Kristofer Henšilvud uspravlja svoje skoro dva metra visoko telo, otire ruke od prašine i zuri preko Indijskog okeana. On stoji na samom južnom kraju Afrike, a između njegovih čizama i Antarktika, izuzev ogromnih stena 24,5 metara ispod njega, o koje udaraju talasi, ne leži ništa sem 2.400 kilometara talasa sa belim krestama.

loading...

„Nije loše vreme”, kaže baritonom, koji biste mogli da nazovete božanskim ukoliko bi bog imao južnoafrički akcenat.

Zaista, nije rđav dan. Henšilvud, sa južnoafričkog Univerziteta Vitvotersrend i norveškog Univerziteta Bergen, i njegove kolege već čitavo jutro vrše iskopavanja na nalazištu Klipdrift Šelter, slažući na sve veću gomilu kamene alatke i druge nove nalaze kao dokaze da su savremeni ljudi nastanjivali ova brda i plitke pećine duže od 165.000 godina. Ipak, Henšilvud je imao i boljih dana. Neka od njegovih najznamenitijih otkrića potiču iz pećine Blombos, 45 kilometara istočno od Klipdrifta, blizu područja na kojem se igrao dok je bio mali. Jednog dana tokom 2000. godine njegov tim je iskopao mali komad izgraviranog  crvenog okera, malo manji od preklopnog mobilnog telefona. Oker je čest u ovom delu Afrike i već milenijumima se koristi za sve i svašta, od bojenja tela do čuvanja hrane. Ovaj komad je, međutim, bio nešto sasvim drugo: pre oko 75.000 godina neko pametan je brižljivo ugravirao šaru od preklapajućih, uporednih, trouglastih oznaka.


VAŠ  REKLAMNI  PROSTOR
Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313


 

Niko ne shvata značenje tih oznaka, koje su od tada pronađene na još 13 drugih komada okera.  Potpis? Proračuni? Prastari spisak za samoposlugu? Kakva god da je bila njihova neshvatljiva namena, bili su 35.000 godina stariji od bilo kog drugog nepobitnog dokaza o simboličkom izražavanju za koji se u to vreme znalo.

U početku kontroverza je izazvala omalovažavanje ovog otkrića. Neki naučnici su se obrušili na ovaj mali kamen kao na jedinstven slučaj koji ne predstavlja ništa osim nasumičnih ogrebotina ili individualnog škrabanja. „Rekli su da nema nikakvog značenja”, kaže Henšilvud. „Izrekli su sve negativno što možeš da zamisliš.” Vremenom su ipak drugi u ovome videli veliko otkriće.

Uskoro je otkriveno još primera simbola i ornamenata. Henšilvudov tim je otkrio ljušture malog morskog puža vrste Nassarius, stare oko 75.000 godina i izbušene, uz dokaz da su bile nanizane. Druga otkrića su bila čak i starija: Nassarius perle datirane starosti od 82.000 godina na nalazištu Grotte des Pigeons (Golubija pećina) u Taforaltu, u Maroku; na suprotnom kraju Mediterana slične perle iz dve izraelske pećine, Kafzah i Skal, datirane starosti od 92.000 i najmanje 100.000 godina.

3
Foto: National geographic

Ponovo u Južnoafričkoj Republici tim koji je predvodio Pjer-Žan Teksije sa Univerziteta Bordo 2010. godine izvestio je o pronalasku 60.000 godina starih, izgraviranih ljuski nojevih jaja na nalazištu stenovitog skloništa Dipkluf, severno od Kejptauna. U međuvremenu iz Blombosa su nastavila da iskrsavaju nova blaga: fino izrezbarena i ukrašena alatka od kosti i dokaz da su i pre 100.000 godina pećinski stanovnici planski mrvili oker u fini prah i mešali ga sa drugim sastojcima da bi napravili smesu za bojenje. Pohranjena u ljušture školjke Halliotis midae – najstarije poznate posude – ova smesa je mogla da se koristi kao dekorativna boja za telo, lice, alatke ili odeću. Henšilvud je 2009. godine izvestio o pronalasku još komada okera i kamenja sa osmišljenim unakrsnim šarama, čija je takođe datirana starost i do 100.000 godina.

U poređenju sa umetnošću stvorenom 65.000 godina kasnije u pećini Šove i njenom lepotom od koje zastaje dah, ove rukotvorine izgledaju nerazvijeno. Ali stvoriti jednostavan oblik koji označava nešto drugo – simbol, nastao u nečijem umu, koji može da služi i drugima – deluje jednostavno tek pošto se tako nešto ostvari. Čak i više od pećinske umetnosti, ovi prvi konkretni izrazi svesti predstavljaju skok iz naše životinjske prošlosti prema onome što smo danas – vrsta preplavljena simbolima, od znakova koji usmeravaju naše kretanje duž auto-puta do venčanog prstena na prstu i ikonica na savremenim telefonima.

Postoji još nešto značajno u vezi sa ovim ranim afričkim i bliskoistočnim erupcijama simboličkog prikazivanja: bile su i prošle su. Perle, boja, gravire na komadima okera i jajetu noja – u svakom slučaju, ove rukotvorine se pojavljuju u arheološkom izveštaju, opstaju nekoliko hiljada godina na ograničenom prostoru, a potom nestaju. Isto to se odnosi i na tehnološke novine.

Koštani vrhovi harpuna, kojih nigde nije bilo pre 45.000 godina, otkriveni su u skoro dvostruko starijim slojevima tla u Demokratskoj Republici Kongo. U Južnoafričkoj Republici izlaze na videlo dve relativno složene kulture koje prave kameni i koštani alat – Stilbej pre 75.000 godina i Hovisons Purt pre 65.000 godina. Međutim, potonja je trajala 6.000, a prva svega 4.000 godina. Nigde nije ustanovljena kultura koja se širila kroz prostor i vreme, uvećavajući obilje i raznolikost, sve do pre 40.000 godina, kada je postalo uobičajeno da se umetnost pojavljuje širom Afrike, Evroazije i Australazije.

Daleko na istoku, čak na indonežanskom ostrvu Sulavesi (Celebes), nedavno se ispostavilo da su šablonski otisci šaka – za koje se nekada mislilo da su izum evropskog poznog paleolita – stari skoro 40.000 godina.

Stoga deluje neuverljivo da se kod naših afričkih predaka uključio neki genetski „prekidač” koji je u njima pokrenuo sposobnost za novi, viši nivo spoznaje koji je, kada je evoluirao, trajno izmenio ljudsko izražavanje.

Kako onda objašnjavamo ove, očigledno sporadične, plamsaje kreativnosti? Prema jednoj hipotezi, uzrok tome nije bila nova vrsta osobe već veća naseljenost ljudi, sa naglim porastima populacije, koji su izazivali kontakte između grupa. To je ubrzalo širenje inovativnih ideja, stvarajući neku vrstu kolektivnog mozga. Simboli bi pomogli u čvrstom objedinjavanju tog kolektivnog mozga. Kada je populacija ponovo pala ispod kritične mase, grupe su postale izolovane, bez mogućnosti da razmenjuju nove ideje. A inovacije, koje su bile uspostavljene, odumirale su i nestajale.

4
Foto: National geographic

Ovakve teorije je teško dokazati jer prošlost teško otkriva svoje tajne. Međutim, genetska analiza savremenih populacija zaista ukazuje na rast populacije u Africi pre 100.000 godina. Jedno istraživanje, koje su 2009. godine sproveli Adam Pauel, Stiven Šenan i Mark Tomas sa Univerzitetskog koledža u Londonu, takođe daje izvesnu statističku potporu u pogledu sposobnosti većih populacija da stvaraju novitete.

A istraživanje Džozefa Henrika, koji se sada nalazi na Univerzitetu Britanska Kolumbija, ukazuje na to da u vreme kada populacije opadaju, one sve teže održavaju inovacije koje su prethodno izumele. Žitelji Tasmanije su u rasponu od 15.000 godina pravili koštane alatke, toplu odeću i pribor za pecanje, sve dok pre 3.000 godina ovi pomaci nisu nestali iz arheoloških izveštaja. Henrik smatra da zbog podizanja nivoa mora, koje se odigravalo u periodu od pre 12.000 do pre 10.000 godina i koje je izolovalo Tasmaniju od ostatka sveta, autohtono stanovništvo od oko 4.000 pripadnika jednostavno nije bilo dovoljno veliko da bi održalo kulturne tradicije.

Ali zato nikako nije jasno zašto su arheološki izveštaji koji se odnose na Afriku za period od 150 vekova potpuno magloviti. Moguće je da je neka epidemija, prirodna katastrofa ili nagla promena klime izazvala pad broja stanovnika. Pa ipak, Frančesko d’Eriko, arheolog sa Univerziteta Bordo, ističe da iako su surovi uslovi mogli da izazovu propast nekih kultura, druge su ti isti uslovi mogli da podstaknu. Ne postoji utvrđen obrazac.

„Svako područje na planeti iznedrilo je kulture s nizom različitih evolutivnih pravaca”, kaže D’Eriko. „Mogle su postojati takve situacije u kojima je neka kratkoročna haotična bolest zbrisala neku kulturu u jednom području, ali su u drugom području ljudi bili sposobni da se suoče sa ovim izazovom.” On to poredi sa kuhinjskim receptom. „Čak iako su sastojci isti, nije nužno da ćete imati isti ishod.”

„Da ti nešto pokažem.” Nikolas Konard se osvrće preko ramena, potom pažljivo okreće šifru na ogromnom sefu u svojoj kancelariji koja se nalazi na Univerzitetu Tibingen, u jednom nemačkom zamku iz XVI veka. On vadi iz sefa četiri male kutije od borovine i pažljivo ih polaže pred mene na sto. Unutar svake se nalazi sićušna rezbarija: konj, mamut, bizon i lav. Sve potiču iz pećine Fogelherd, u Nemačkoj. One odišu i gracioznošću, i lepotom, i razigranošću, koje bi svakog umetnika današnjice ispunile ponosom. Ali one su stare 40.000 godina i 4.000 godina prethode slikanim remek-delima iz Šovea.

„Zapanjujuće”, kaže Konard, šef katedre za praistoriju na ovom univerzitetu. „Svaki komad je različit. Međutim, kada ih pogledate, očito je da čine jednu povezanu celinu.”

Ljudi koji su napravili ove predmete pripadali su populaciji koja je pre oko 60.000 godina napustila svoju afričku postojbinu i krenula kroz Bliski istok i današnju Tursku, duž zapadne obale Crnog mora i uz rečnu dolinu Dunava. Koliko nam je poznato, nigde duž tog puta nisu ostavili nikakve naznake umetničkih sklonosti, čak ni komad označenog oker kamena. Ali kada su se pre oko 43.000 godina nastanili u današnjoj južnoj Nemačkoj, u dolinama reka Lon i Aš, odjednom su počeli da stvaraju – ne grube gravire, već potpuno realističke figurine koje predstavljaju životinje, izrezbarene od mamutovih kljova.

5
Foto: National geographic

Većina ovih predmeta je pronađena u četiri pećine: Hole Fels i Gajzenklesterle u dolini reke Aš, Holenštajn-Štadel i Fogelherd na reci Lon. Neko ko danas vozi po zabačenim putevima koji vijugaju kroz planine jugozapadne Nemačke mogao bi lako da promaši ove pećine jer one nisu ništa više od useka u steni. Danas bujne i zelene, doline reka Aš i Lon pre 40.000 godina, na početku orinjasjenske kulture, bile su ledeni i pusti predeli, po kojima su se kretala krda konja, irvasa i mamuta.

Uprkos ovim surovim uslovima, bogatstvo arheoloških nalazišta ukazuje na to da je tokom tog perioda rastao broj stanovnika. Ovi porasti bi mogli da posluže objašnjenju očigledno rasplamsane kreativnosti, slične onima koje su se događale ranije u Africi. Možda su poteškoće sa kojima su se suočavali, kaže Konard, navele ove doseljenike da dođu u Evropu da dele običaje, koji su se od jedne grupe i jedne generacije prenosili na sledeću. Vredne rezbarije i alatke u teškim vremenima mogle su da utru put međuplemenskim brakovima, trampi i savezima i da pomognu širenju novih tehnologija za lov, gradnju skloništa i izradu odeće.

Konardov tim je nedavno u Hole Felsu otkrio neke predmete čije su simboličke poruke u toj meri seksualno eksplicitne da bi mogli da iziskuju roditeljsko odobrenje da bi se pokazali maloletnicima. Jedna rezbarija, pronađena 2008. godine, prikazuje ženu sa preuveličanim grudima i genitalijama (str. XX). Ova Venera iz Hole Felsa, stara najmanje 35.000 godina, do danas je najdrevnija figura koja neosporno prikazuje ljudsko telo. (Dve mnogo starije figurine, iz Maroka i današnjeg Izraela, mogle bi da budu prirodni kameni oblici koji donekle podsećaju na ljudsko telo.)

Ovaj tim je prethodno pronašao uglačanu palicu od alevrolita oko 20 centimetara dugačku i 3 centimetra u prečniku, sa izgraviranim prstenom na jednom kraju – verovatno falusni simbol. Oko metar od figurine koja predstavlja Veneru Konardov tim je pronašao sviralu izrezbarenu od šuplje kosti beloglavog supa, dok su u pećini Gajzenklesterle pronađene još tri svirale, jedna od slonovače, a dve od kosti labudovog krila. To su najstariji muzički instrumenti na svetu za koje se zna. Ne znamo da li su ovi ljudi konzumirali droge, ali je očevidno da su se bavili seksom i rokenrolom.

Od svih nalaza iz ovog perioda, koji su otkriveni u Nemačkoj, najfascinantniji je Löwenmensch (čovek-lav) iz pećine Holenštajn-Štadel, maštovita figura stara skoro 40.000 godina. Prvobitne fragmente Löwenmenscha – njih oko 200 – otkrili su uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine, Robert Vecel, professor anatomije na Univerzitetu Tibingen, i geolog Oto Velcing. Vecel se nadao da će raditi na sastavljanju ovih delova mamutove kljove kada se završi rat, ali su oni tokom 30 godina ostali nedirnuti u jednoj kutiji. A onda ih je 1969. godine izvukao arheolog Joahim Han i počeo da ih sastavlja poput trodimenzionalne slagalice.

Kada je završio, ukazalo se izvanredno umetničko delo. Löwenmensch je sa svojih 29,6 centimetara visine nadvisio sve druge rezbarije koje su do sada otkrivene u nemačkim dolinama. A ono što ga čini posebno interesantnim, kaže Klaus-Joahim Kind, arheolog iz Državne kancelarije za kulturnu baštinu, u Baden-Virtembergu, jeste to što je prvi put prikazano potpuno izmišljeno biće, delom čovek, a delom lav. Ova tvorevina ne samo da je iziskivala neobično kreativan um već su bile neophodne i impresivne tehničke sposobnosti, kao i ogromna količina vremena – procenjuje se da je bilo potrebno oko 400 sati rada. „Ovo nije nešto što pravite uveče posle rada”, kaže Kind.

6
Foto: National geographic

Snagu ove figure možete da osetite dok gledate kako se u njoj stapa dostojanstveno ljudsko biće sa svirepom životinjom. Da li ova skulptura odražava želju da se čovek obdari snagom lava? Ili možda prikazuje šamanovu naročitu sposobnost da obujmi duhovne svetove čoveka i životinje?  Holenštajn-Štadel je jedina pećina u ovom području u kojoj arheolozi nisu pronašli alatke za svakodnevnu upotrebu, kosti ili smeće. Ona je, isto tako, dublja od ostalih pećina. Nije teško zamisliti da su drevni lovci unutar njenih odaja ukazivali poštovanje čoveku-lavu i da je pećina Holenštajn-Štadel bila praistorijsko religijsko središte. To je bilo sveto mesto, smatra Kind.

Konard misli da su ovi ljudi posedovali u potpunosti savremene umove poput naših i da su poput nas kroz rituale i mitove tražili odgovore u vezi sa tajnama života, pogotovo što su bili suočeni sa neizvesnostima sveta u kojem su živeli. Ko to utiče na selidbe krda, rast drveća, oblik Meseca, treperenje zvezda? Zašto moramo da umremo i kuda idemo posle toga? „Želeli su odgovore”, kaže on, „a nisu imali nikakvo razumno objašnjenje za svet koji ih je okruživao.”

Ubrzo pošto su savremeni ljudi stigli u Evropu, davnašnji stanovnici ovog kontinenta počeli su da izumiru. Neandertalci su se pojavili u Evroaziji oko 200.000 godina ranije. Veoma malo dokaza ima o tome da su upražnjavali simboličko izražavanje. Međutim, polako se narušava tradicionalno gledište po kojem su neandertalci bili isuviše zveroobrazni da bi bili sposobni za takvu vrstu izražavanja. S obzirom na to da u Africi nikad nisu dostigli gustinu populacije koja bi izazvala pojavu simboličkog izražavanja, neandertalci verovatno nisu imali potrebu za njim, ili su ga iskazivali na načine koje još uvek nismo shvatili.

Središte rasprave oko sposobnosti neandertalaca da se uzdignu do standarda njihovih naslednika bilo je usredsređeno na francusko nalazište Grot du Ren, gde su rukotvorine koje se obično povezuju sa savremenim ljudima iz kasnog paleolita – kamene alatke, karakteristične kamene sečiva i izbušeni i izbrazdani zubi životinja koji su se verovatno nosili kao privesci – pronađene zajedno sa ostacima neandertalaca. Neki istraživači su zaključili da iako su neandertalci verovatno odgovorni za ovu tradiciju izrade alata (poznatu kao šatelperonska kultura), oni su ipak bili vrsta koja nije bila sposobna da je samostalno osmisli, već samo da se ugleda na maštovito umeće njihovog novog susedstva sačinjenog od savremenih ljudi.

Što više učimo o neandertalcima, uključujući tu i njihovu sposobnost da se ukrštaju sa našim direktnim precima, to nam „imitatorsko” objašnjenje šatelperonske kulture sve više zvuči kao pusta želja. Svedočanstvo neandertalskog simboličkog izražavanja na nekom drugom mestu možda je slabašno, ali je primetno. Neki naučnici tvrde da su skeleti neandertalaca, koji su pronađeni u Francuskoj i Iraku, bili hotimično sahranjivani.


VAŠ  REKLAMNI  PROSTOR
Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313


 

Usečene oznake, koje su nedavno pronađene na kostima ptičjih krila, nagoveštavaju da su neandertalci koristili perje za kićenje sve do pre 50.000 godina, a unakrsna šara koja je bar pre 39.000 urezana u stenu jedne neandertalske pećine na Gibraltaru nagoveštava da su mogli apstraktno da razmišljaju. A starost jednog crvenog diska, oslikanog na zidu pećine El Kastiljo u Španiji, nedavno je datirana na oko pre 41.000 godina, što je blizu vremenu za koje se zna da su tada samo neandertalci živeli na području sadašnje zapadne Evrope. Možda su oni, a ne mi, bili prvi pećinski umetnici.

Ipak je većina pećinskih slika na jugu Francuske i u Španiji stvorena po nestanku neandertalaca. Zašto tamo? Zašto tada? Jedan odgovor nude same pećine – dublje su i prostranije od onih u dolinama reka Aš i Lon u Nemačkoj ili od afričkih stenovitih skloništa. Pećina Tito Bustiljo u severnoj Španiji duga je bar 700 metara od jednog do drugog kraja. El Kastiljo i druge pećine na Monte Kastilju uranjaju, zaokreću se i poniru u zemlju poput golemih vadičepa. Francuske pećine Lasko, Grot du Ren i Šove uranjaju u stenu dužinom fudbalskih stadiona, uz brojna račvanja i odaje veličine katedrala.

Možda je eksplozija kreativnosti koju vidimo na zidovima ovih pećina delimično nadahnuta njihovom ogromnom dubinom i tminom – ili pre igrom svetla i tame.

Osvetljene titravom svetlošću vatri ili kamenih svetiljki koje su sagorevale životinjsku mast, poput lampi koje su pronađene u pećini Lasko, ispupčenja i naprsline mogle su da nagoveste prirodne oblike, na način na koji oblaci mogu da utiču na maštovito dete. U Altamiri, u severnoj Španiji, slikari koji su oslikali čuvenog bizona uklopili su stenovita ispupčenja i izbočine da bi svoje slike učinili životnijim i dali im dimenziju.

U Šoveu je predstavljena grupa od četiri konjske glave, koja je nacrtana preko jedva primetnih zakrivljenosti i nabora jednog nagnutog zida, čime se naglašavaju konjska čela i gubice. Njihov izgled se menja u zavisnosti od mesta sa kojeg gledate: s jedne pozicije vidite savršene profile, dok se iz drugog ugla čini da se konjske nozdrve i vratovi rastežu, kao da konji beže od posmatrača. U drugoj dvorani nacrtani pećinski lavovi kao da izranjaju iz useka u zidu, što je naglašeno pognutim leđima i ramenima jedne životinje koja kao da vreba svoj nevidljivi plen. Naš vodič primećuje da neke životinje izgledaju kao da su već bile u steni i samo čekale da ih razotkriju slikarevi ugljen i boja.

Filmski režiser i arheolog Mark Azema u svojoj knjizi „Praistorija bioskopa” tvrdi da su neki od ovih drevnih umetnika bili prvi svetski animatori i da je umetničko preklapanje likova u kombinaciji sa titravom svetlošću vatre u mračnim pećinama stvaralo iluziju da se ove slike kreću. „Želeli su da udahnu život u ove slike”, smatra Azema. On je napravio digitalne verzije nekih pećinskih slika da bi dočarao ovaj efekat.

Lavlja grupa iz najudaljenije odaje u Šoveu predstavlja dobar primer. Tu su prikazane glave deset lavova, koje su naizgled koncentrisane na svoj plen. Ali pri svetlu strateški postavljene kamene lampe ovih deset lavova mogu da postanu postupna karakterizacija samo jednog lava, ili možda dva ili tri, koji se kreću kroz priču, umnogome nalik iscrtanim kadrovima u knjigama čije stranice treba brzo okretati da bi se dobio pokret nalik crtanom filmu. Iza lavova stoji grupa nosoroga.

Glava i rog onog koji je na vrhu ponavljaju se poput ritma stakata šest puta, slikom iznad slike, kao da streme ka gore, a kroz upotrebu višestrukih kontura čitavo njegovo telo kao da se trese.

Interpretacija Azeme podudara se teorijom eminentnog praistoričara Žana Klota – prvog naučnika koji je ušao u Šove nekoliko dana pošto je pećina otkrivena. Klot veruje da je svrha slika u ovoj pećini bila namenjena stvaranju doživljaja sličnog onom koji danas imamo kad gledamo filmove ili pozorišne predstave, ili čak kada prisustvujemo verskim obredima – izlazak iz stvarnog sveta koji parališe publiku i vezuje je u moćno zajedničko iskustvo. „To je bio šou!”, tvrdi Klot.

Hiljadama godina kasnije još uvek možete da osetite snagu tog šoua dok hodate kroz odaje ove pećine. U ušima vam glasno odjekuje zvuk sopstvenog disanja, kao i neprestani zvuk kapi vode koje se slivaju sa zidova i padaju sa tavanice. U njihovom ritmu skoro da možete da razaberete brujanje drevne muzike, takt plesa, dok pripovedač bakljom osvetljava jednu pokretnu sliku i publiku opčinjava pričom.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: National geographic)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.