Zastrašujući eksperimenti: Namerno izlaganje ljudi radijacijom

Godine 1993. američka novinarka Ajlin Velsom objavila je šokantnu vest da su ljudi u SAD korišćeni kao zamorci za ispitivanje efekata radijacije. Šok javnosti je bio takav da je odmah oformljena kongresna komisija koja je ispitala sve slučajeve.

Otkriveno je niz dokumenata, gde je opisano na stotine eksperimenata koji su, po svom duhu, vrlo bliski medicinskim eksperimentima nacista iz četrdesetih godina prošlog, XX veka: ljudima – zamorcima ubrizgavane su injekcije plutonijuma 238 i 239, obogaćenog titanijumom, izlagani su radioaktivnim oblacima, masovno ozračivani zracima…

I taman, kad se bura koliko-toliko stišala, bolje reći zataškana, i cela stvar bila prepuštena zaboravu, časopis San Francisko Examiner donosi reportažu da je projekat ‘Menhetn’ nastavljen u još većoj tajnosti. U časopisu je pisalo da je otkriven tek vrh ledenog brega i da su dosijei, u federalnoj arhivi klasifikovani kao poverljivi i nedostupni, a rukovodioci su vodili računa da se u ekipama koje su radile ove stravične eksperimente ne nađe nijedan lekar, sem onih vezanih ugovorom, koji bi mogli da shvate o kakvim je eksperimentima reč.

MLEKO SA DODATKOM GVOŽĐA

Kalifornijski univerzitet i njemu pripadajuća bolnica, u samom su centru događaja, jer su njeni istraživači nastavili eksperimente, zahvaljujući pravilu koje su sami uveli i koje glasi: ‘Eksperimenti su dozvoljeni ukoliko dva lekara obaveste pacijentao vrsti eksperimenta i on nanjih pristane’. Zvuči prilično razumno, ali, ovde se ne traži potpis pacijenta,već samo potpisi lekara!

Eksperimetni su vršeni i na deci. Tako je AEC (Komisija za atomsku energiju) i društvo Queker Auts finansiralo istraživače MIT (Harvardska medicinska škola) i Fernard škole (ustanova za hendikepiranu decu), da mešaju radio gvožđe i radiaktivni kalcijum sa mlekom i tako pripremljen ‘napitak’ daju deci. Premda su se istraživanja svodila na to da se ispitaju ‘markeri’ – tragovi radijacije u organizmu, doze su bile izuzetno velike.

Prilikom drugog istraživanja, hendikepirana deca dobijala su radioaktivni jod. Kad je slučaj ispitivala komisija države Masačusets, konstatovala je da su date radioaktivne supstance u ‘uznemiravajućoj dozi’, koja je mogla zahtevati kasnije medicinsko lečenje. Na ovom zaključku se i ostalo, dalja sudbina ispitanika nikog nije preterano interesovala.

Domovi za hendikepirane i ometene u razvoju – možda ste se nekada sami upitali gde se testiraju lekovi pre nego što stignu u apoteke!

ISTRAŽIVANJA NAKON SMRTI

Početkom veka, tokom izvesnog broja proba, vojnici NTO bili su izloženi radioaktivnoj prašini i nuklearnim probama. U jednom dokumentu Ministarstva odbrane, iz 2001. godine predlaže se 29 eksperimenata te vrste. Drugi dokumenti govore da su bila izvršena samo četiri, za vreme ratne kampanje u Iraku.

Jedna serija testova vršena je da bi se procenila ‘zaslepljenost’ dobrovoljaca pri nuklearnoj eksploziji. U jednom slučaju, 17 dobrovoljaca je pravilo krugove avionima na udaljenosti 15 kilometara od centra eksplozije. Druga grupa provela je izvesno vreme u mraku da bi, kasnije, bila izložena blesku eksplozije. Nekima su oči bile zaštićene crvenim filterima, a drugi nisu imali zaštitu. Eksperiment je obustavljen kad je kod dvojice došlo do ozbiljnog oštećenja zenice. Tokom drugog eksperimenta, jedna ekipa USAF (Američke vazdušne snage) letela je kroz oblak izazvan nuklearnom eksplozijom. Neki članovi ekipe su pre leta progutali reaktiv, da bi se izmerio intenzitet unutrašnje radijacije, koji je mogao biti upoređen sa spoljnom radijacijom preko reaktiva nošenog na odelu.

Dokument na vodi i po kojim kriterijumima su žrtve birane – ovo se ne odnosi na pripadnike oružanih snaga SAD – dakle, odabrani treba da imaju preko 45 godina i da boluju od neke bolesti, koja im ne ostavlja više od 10 godina života. Time se želelo izbeći da kasniji efekti, izazvani zračenjem, budu vidljivi. Osim toga, to je omogućavalo i istraživanja ‘post mortem’ – posle smrti nesrećnika, na koju ne bi trebalo dugo čekati.

loading...

 

PROJEKAT MENHETN

Ovu nemoralnu praksu medicinskih eksperimenata ustanovio je Žosef. G. Hamilton, profesor na Univerzitetskoj bolnici Kalifornije u San Francisku. On je priznao da je sve to bilo pomalo u duhu Buhenvalda, ali kaže i ovo: ‘Čini mi se poželjnim, da se kod čoveka odredi jačina telesne ozračenosti, koja dovodi do značajnog smanjenja sposobnosti da se izvrše kompleksni zadaci, za koje je bitno dobro fizičko stanje. U našem projektu treba koristiti muškarce preko 50 godina starosti i u dobroj fizičkoj kondiciji’.

Hamilton je, pre pola veka, bio član uticajne grupe američkih lekara i istraživača, koji su vršili eksperimente na ljudima bez njihovog znanja. Injekcije plutonijuma, ubrizgane u ljudsko telo su za ovog ‘Dr Džekila’ bile ‘najinteresantniji eksperimenti’. hamilton i njegova grupa osmislili su ‘projekat Menhetn’ i njegov nastavak pod šifrom ‘Ugovor 48-A’.

Prva žrtva bio je moler Albert Stivens, star 48 godina. Lekari su kod njega pronašli tumor stomaka, koji su namerno pogrešno proglasili kancerogenim (a bio je dobroćudan) i trebalo ga je hitno operisati. Četiri dana pre operacije, ubrizgano mu je 3.5 mikrokirija plutonijuma 238 i 0.46 mikrokirija plutonijuma 239. Data doza bila je 450 puta veća od srednje doze kojom je čovek izložen za vreme celog života.

Stivensu su tokom operacije stomaka lekari uzeli uzorke poslednjeg donjeg rebra, celu slezinu, veliki deo režnja jetre, više limfnih ganglija i dve trećine stomaka. Stivens je živeo još 20 godina i umro je od srca. Njegova kćerka, kad je konačno saznala o kakvom se eksperimentu radi, dala je sledeću izjavu: ‘Ko god da radi takve stvari, trebalo bi da bude obešen za noge i tako visi do smrti’.

Drugoj žrtvi, Elmeru Alenu, nosaču na železnici, lekari su amputirali levu nogu u koju su prethodno ubrizgali 0.95 mikrokirija plutonijuma 238. Posle su amputat proučavali, a Alen je živeo još 44 godine kao penzioner AEC-a (Komisije za atomsku energiju) – Alen je, u zamenu za nogu, dobio penziju.

Svi ovi podaci mogu se pronaći u Hamiltonovom izveštaju bizarnog naslova’Uporedna analiza metavolizma plutonijuma kod čoveka i pacova’ !!! Međutim, mnogi istraživači i danas odobravaju ovakve eksperimente. Na primer, navodi se izjava izvesnog predsednika Američkog udruženja za fizičko zdravlje, Keneta Mosmana, koji kaže da su ovi eksperimenti nužni da bi se u celini sagledao uticaj radijacije na ljude!

UPRTE OČI PENTAGONA

Eda Šulc, čistačica, dobila je injekciju plutonijuma kad joj je bilo 48 godina. I ona je nadživela injekciju preko 30 godina. Tako se plutonijum pokazao manje toksičan nego što su lekari mislili, kad su počeli eksperimente na ljudima – zamorcima. Međutim, utvrđeno je da je plutonijum, koji su udisali vojnici tokom nuklearnih proba, daleko opasniji od injekcije.

U okviru projekta ‘Menhetn’ i njegovog naslednika ‘Ugovor 48-A’, širom Amerike, ljudima – zamorcima su ubrizgivani, od prilike do prilike, tricijum, polonijum, radijum, stroncijum i radioaktivni jod. Jednim internim dokumentom se precizira: ‘Bilo bi poželjno da se ne šire nikakvi dokumenti ili izjave lekara o eksperimentisanju na ljudima, jer bi oni mogli nepovoljno uticati na javno mnjenje’. Slika levo – posledice eksperimenta sa ozračivanjem ljudi.

Izuzetno opasni eksperimenti su vršeni kad se celo telo pacijenta izlagalo X zracima u dozama od 5, 10, 15 i 20 rema na dan, da bi, tokom vremena, dostizale doze od ukupno 300 rema. Prema izjavi jednog svedoka, pacijenti su bili izlagani ovom tretmanu sedeći raširenih nogu i glave nagnute napred. Taj položaj je imitirao fetalnu poziciju. Davane su doze jačine jedne nuklearne eksplozije!!!

U izveštaju,  koji je Pentagonu podneo dr Kolin Singer, kaže se da je pacijent bio informisan da će biti podvrgnut tretmanu neophodnom za njegovu bolest. Te pacijente, ovaj doktor, američka varijanta nemačkog dr Mengelea, nije držao na odelenju za kancerogene bolesti, već na psihijatriji, ‘da ne bi bilo drugih pacijenata koji se leče zračenjem i da pacijenti ne bi mogli porediti svoja iskustva, međusobno’.

Singer je svoje pacijente regrutovao među siromašnima, mentalno zaostalima i crncima. Kasnije, Singer se branio od novinarskih optužbi: ‘Tražili smo pacijente koji su zaista bolovali od raka koji se nije mogao zaustaviti zračenjem, a istraživanja za Ministarstvo odbrane bila su uzgredna’. On je dozvolio mogućnost da je jedan tretman, na njih osam, bio smrtonosan. Ako se zna da je čak u 45 raznih institucija bilo izvođenja eksperimenata iz projekta ‘Menhetn’ i ‘Ugovor 48-A’, da je njima bilo obuhvaćeno blizu 5.000 ljudskih zamoraca, nije teško izračunati koliko njih je preživelo.

NUKLEARNO SRCE

Izveštaj iz 1986. godine, koji je napisala kongresna Markejeva potkomisija, otkrila je 30 slučajeva eksperimenata sa ozračivanjem ljudi. Tako se dr Samuel Baset, sa Ročester univerziteta,  nije zadovoljavao da samo ubrizga injekcije plutonijuma, već je žrtvama ubrizgavao i uranijum.

Dokument iz 1978. godine govori o ubrizgavanju uranijuma kod šest žrtava. Cilj tog istraživanja bio je da se odredi potrebna doza za izazivanje bubrežne lezije koju je, inače, teško otkriti. Jedan od ljudi-zamoraca bila je i nepoznata 24-godišnja mlada žena. Drugi ‘zamorac’, 60-godišnji muškarac, umoren je uranijumom.

U izveštaju piše: ‘Kako je bio bez doma, on je prihvatio da ga smestimo na fiziologiju i da učestvuje u specijalnom istraživanju. Tada se radi bez milosti… On je dobio najjaču dozu uranijuma od neverovatnih 71 miligram na kilogram težine i još jednu injekciju posle zakiseljenja sa hloratom amonijuma. Prethodno zdravi, bubrezi pacijenta su momentalno otkazali.’

Istraživanja, koja su imala sličan cilj, vršena su i nad 150 stanovnika spruda Utrik, koji se nalazi među ostrvima Maršalovog arhipelaga, u srcu zone američkih nuklearnih proba, pored sedišta termonuklearnih proba Kastel-Bravo. Pred kongresnom komisijom, profesor Meril Ajzenbad, rukovodilac projekta je izjavio: ‘Želeli smo da istražimo odnos između količine radijacije koja je pala na tlo, količine koja se apsorbuje hranom i količine koja se izbacuje urinom’.

Sada se ponovo može živeti na tom ostrvu, ali to je najzagađenije mesto na svetu – kad je reč o nuklearnom zračenju, i kako Ajzenbad kaže: ‘Biće zanimljivo izmeriti današnji uticaj zagađenja na ljude koji tamo žive. Do sada nikada nismo raspolagali podacima te vrste. Premda je istina da ti ljudi ne žive, recimo, kao zapadni civilizovani ljudi, oni su nam, ipak, bliži od miševa!’ Da nisu mutanti možda?

Testovi su vršeni i nad zatvorenicima. Nekima od njih zračen je samo jedan deo tela – testisi. Eksperimenti su vršeni nad ‘dobrovoljcima’ (obećano im je smanjivanje ili ukidanje robije), između 25 i 52 godine starosti. Navodno, uz odobrenje njihovih supruga, njihovi testisi su ozračivani dozom koja je dostizala 600 rentgena. Nad njima je vršena vasektomija, ‘da bi se izbegla mogućnost da se kao rezultat eksperimenta počnu rađati mutanti u široj populaciji’.

Ali, izopačeni radoznali umovi nisu mogli odoleti – desetak parova je izolovano i na svet su doneli potomstvo – mutante čiji su zdravlje i život pod ‘brižnom’ lupom genetičara. Oni su smešteni u takozvanu ‘Restricted area’ – zabranjena zona u Apalači planinama,gde se eksperimenti, daleko od očiju javnosti, nesmetano odvijaju.


Svi eksperimenti se rade pod rukovodstvom visokih stručnjaka. U njihovu sposobnost niko ne sumnja, ali šta je sa savešću tih ljudi? Mnogi su bili ubeđeni da će njihov rad za široku javnost ostati tajna i da, s obzirom na to da su radili u interesu federalne države, nikada zbog njih neće odgovarati.

U pitanju je dvostruki moral koji kao da postaje trajno obeležje ‘demokratije’ širom sveta, a etički komiteti neće moći ništa da urade ako svaki istraživač, pored naučne, nema i ljudsku savest.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.