Misterije svemira 

Otkrivamo: Zašto astrologija nije nauka?

astrologija-min

Horoskopska natalna karta je utemeljena na astronomiji onoliko koliko su maligne ćelije deo ljudskog organizma.

Teško je u današnjoj Srbiji otvoriti neke novine, uključiti radio ili televiziju, da nas odatle ne zaskoči nekakav vidovnjak ili astrolog. Sve vrste čitanja iz dlana, šolje kafe, pasulja, pravljenje natalnih i astralnih karti, skidanja crne magije, proricanja, “javljanja”, regresije u prošle živote, kristalne terapije, astronumerologije, te slične uglavnom astrološke “discipline” svakodnevni su deo naše medijske i duhovne sfere na početku XXI veka. Čak i naizgled ozbiljne novine objavljuju horoskope (često međusobno sasvim kontradiktorne!), bilo iz istinskog entuzijazma za okultno, bilo iz cinične propagandne procene da će im to podići tiraž.

Naličje ovog potonjeg jeste svest da kod nas nema kritične mase racionalnog i naučno obrazovanog stanovništva koja bi se tome mogla suprotstaviti, te bi taj deo publike mediji mogli izgubiti. Opor ukus spontanog mešanja astronomije i astrologije, makar bio i potpuno lišen zle namere, poznat je svakom ko se naukom bavi, i svedoči o dubokoj i trajnoj nepismenosti naše sredine.

U nastavku ovog teksta pozabavićemo se samo astrološkim aspektom problema povampirenja srednjovekovnog mračnjaštva, mada se slične stvari mogu reći i za ostale okultne fenomene našeg okruženja. Naravno, o tome su mudri ljudi odavno rekli svoje. Najbolji opšti osvrt na temu traganja za “sudbinom u zvezdama” dat je u izvrsnoj knjizi Nataše Stanić i Milutina Tadića “AstrolAgija” (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005). U nekom protivčinjeničnom društvu u kome bi ljudi doista čitali dobre i vredne knjige čitav ovaj tekst mogao bi biti zamenjen preporukom za čitanje ovog dela u jednoj rečenici; pošto naše društvo nije takvo, neke stvari treba stalno iznova ponavljati, pa makar i ad nauseam.

Egzorcizam astrologije

Opasnost od astrologije se upravo ogleda u toj “nedužnoj” zabuni, tom tobože sasvim slučajnom i nehotičnom “lapsusu”, koji intelektualna palanka obično smatra i duhovitim. To nije tek isto kao kada bi neko, recimo, studenta hemije ili tehnologije nazvao alhemičarem (o tome više kasnije); to je pre analogno situaciji u kojoj biste sudiju ili advokata nazvali inkvizitorom i uputili ga na literaturu koja se bavi spaljivanjem veštica ili egzorcizmom. Jer, astrologija kvalitativno spada u tu grupu izumrlih zanata, skupa sa inkvizitorima, alhemičarima i (nabeđenim) vešticama; sa jedinom razlikom – i tu leži prava zagonetka! – da egzorcizam astrologije iz našeg duhovnog života kasni već vekovima.

Istini za volju, racionalno teško shvatljiv revival astrologije nije samo naš, već globalni fenomen. Kod nas je on samo dobio poseban zamah tokom tragične poslednje decenije XX veka, kao nusproizvod ionako potpune dominacije svega iracionalnog, nerazumnog i besmislenog u našem okruženju. Kao globalni fenomen, vredi ga istraživati na različitim nivoima, ali istovremeno i ne zadržavati se na fenomenologiji, već osvetliti sve njegove aspekte, a posebno njegovu anti-racionalnu, anti-prosvetiteljsku i u krajnjoj instanci anti-slobodarsku suštinu.

Branioci astrologije dele se u dve grupe. Jedna je smatra nedužnom zabavom, sa čime je i moguće složiti se, pod uslovom da to ostane isključivo na nivou zabave, a ne uključuje ni značajan uticaj na ljudske racionalne odluke, kulturne implikacije, niti ekonomsku dobit. Druga grupa branitelja je, međutim, brojnija i predstavlja po mnogo čemu “glavni tok” astrološke indoktrinacije: ona koja tvrdi da je astrologija nauka (a obično se dodaju i atributi poput “drevna”, “složena”, pa čak i “uzvišena”). S obzirom na tragični nedostatak filozofskog obrazovanja u nas, nije neočekivano da najveći broj ljudi ne zna šta zapravo znači pojam “nauka”, pa shodno tome nije u stanju ni da se odupre ovoj astrološkoj propagandnoj manipulaciji.

Maligna dijagnoza

Ovde ću pokušati da odbranim svoje najdublje uverenje da uopšte nije potrebno ulaziti u ono čime se astrologija bavi da bi se konstatovalo da ona NIJE nauka. Na isti način na koji lekari znaju da se određeni tumor mora operisati iako ni najveći umovi medicinske nauke današnjice ne razumeju suštinski kako i zašto zapravo nastaju maligne ćelije, tako i nama za postavljanje dijagnoze neke kvazinauke nije uopšte potrebno da razumemo detalje kvazinaučnih doktrina – dovoljno je videti kakvi su epistemološki i metodološki principi kvazinaučnog rada.

loading...

Upravo zato je filozofsko obrazovanje, naročito ono u domenu filozofije nauke i epistemologije, neprocenjivo: umesto da polemišemo šta znači Uran u trećoj kući, ili konjukcija Marsa sa Jupiterom, dovoljno je posmatrati šta astrolozi zapravo rade sa takvim tvrdnjama. Naravno, nikako ne treba tvrditi da nam je poznavanje detalja kvazinauke – kao ni svako znanje generalno – suvišno, te da nam ne omogućuje da je bolje sagledamo u pravom svetlu; samo treba konstatovati da je to nadgradnja, nešto što nije neophodno. Među dijagnostičkim kriterijumima koji nam ukazuju da astrologija nije nauka, osvrnućemo se ukratko na dva:

(1) Astrologija nikada nije do kraja racionalna.

Čak i najsofisticiraniji astrolozi, oni koji nas zatrpavaju ne samo diplomama raznih astroloških škola i instituta, već i profesionalnim žargonom, nikada ne mogu u potpunosti utemeljiti svoja predviđanja na racionalan način. To je očigledno u brojnim pozivanjima praktičnih astrologa na natprirodno i okultno, bilo da je u pitanju idiosinkratski shvaćena religioznost, ili “sudbina”, “proviđenje” i slično. Nauka mora biti racionalna; ovo je nešto što se u toj meri samo po sebi razume da se najčešće i ne eksplicira u istupima naučnika, što je jedan od izvora konfuzije. “Sudbini”, “proviđenju” itd., nema mesta u nauci (što, naravno, ne znači da tako nešto ne može postojati).

(2) Astrološki fenomeni nisu teorijski utemeljeni.

Nauka – nasuprot uvreženom naivnom mišljenju – nije empirijsko sakupljanje informacija ili “činjenica”, već prevashodno objašnjavanje fenomena, a tu funkciju vrši teorija. Otuda su najveća dostignuća nauke uvek sadržana ne u nekim empirijskim nalazima ili “činjenicama”, već u velikim paradigmatičnim teorijama: teorija relativnosti, kvantna teorija, teorija evolucije,… Sa druge strane, astrologija nema gotovo nikakvu teoriju iza sebe: kad počnete sa osporavanjem astroloških predviđanja, jedini odgovor branilaca jeste da navedu gomilu primera u kojima su se njihove tvrdnje pokazale tačne. Međutim, čak i kada bi 100% astroloških tvrdnji bilo empirijski tačno (a veoma je daleko od toga!), ni to ne bi astrologiju učinilo naukom, jer opet ne bi bilo nikakvog teorijskog razloga da poverujemo da se radi o uzročno-posledičnim vezama, a ne koincidencijama.

Peta sila

Uprkos slabašnim pokušajima ljudi kao što je bio Goklen, nikakva teorija astroloških uticaja nikada nije izgrađena, niti se o tome u praktičnom astrološkom diskursu uopšte govori, što je najbolji pokazatelj da astrologija nije nauka. Već sama činjenica da astrolozi mogu tvrditi da položaj planeta u trenutku rođenja utiče na ljudski život, a da pri tom ili ne znaju ili ne govore koja je to sila koja prenosi taj uticaj, već je sama po sebi sporna, a naročito kada dolazi od zastupnika veštine koja sa ponosom ističe svoju starost koja se meri milenijumima.

Zar ne bi bilo prirodno da se tokom svih tih hiljada godina ne pojavi bar jedan astrolog koji bi jednom za svagda odgovorio na pitanje: na koji način tačno planete vrše svoj uticaj? Ako je to gravitaciona sila, lako je izračunati da je ona toliko mala na međuplanetskim udaljenostima, da jato vrabaca koje proleti pored prozora akušerske klinike sigurno ima veći uticaj na novorođene bebe. O ostalim poznatim interakcijama ne vredi ni govoriti, jer su one još daleko slabije na relevantnim udaljenostima.

E sad, neko će reći: možda postoji, pored četiri poznate fundamentalne interakcije (gravitacione, elektromagnetske, slabe i nuklearne sile) i neka još nepoznata, tzv. “peta sila”, za koju nauka još ne zna, a koja predstavlja objašnjenje astroloških fenomena. Naravno, to je moguće. Ali, treba biti realan: to je moguće na isti način na koji je moguće da čitalac ovog teksta strada u zemljotresu od 10 Rihtera upravo dok čita ovu rečenicu, ili da neko ko skoči sa krova svoje zgrade, u nameri da se ubije, padne na kamion pun dušeka, koji slučajno prolazi pored te zgrade.

Mnoge stvari su moguće u svemiru, koji se odlikuje ogromnom složenošću. To ne znači da mi sa tim računamo, niti da takve mogućnosti uzimamo u obzir u praktičnom radu. Isto je sa idejom da zbog astroloških tvrdnji treba da poverujemo u fantomsku “petu silu”. Ukoliko “peta sila” postoji, ona će biti otkrivena iz naučnih, empirijskih pobuda, a ne zbog bizarnih astroloških pretenzija. U međuvremenu, epistemologija i metodologija nam ispravno pokazuju da imamo sva prava da tu mogućnost spokojno ignorišemo i posvetimo se drugim, perspektivnijim stvarima.

Odnos sa alhemijom

Među pitanjima vezanim za ovu temu koja se, nažalost, retko postavljaju u intelektualnim krugovima jeste otkud tolika žilavost i popularnost astrologije u savremenom svetu, kada je njoj inherentno najbliža drevna kvazinaučna disciplina, alhemija, univerzalno izumrla? Dok astrolozi svakodnevno paradiraju po novinama i televizijama, gostovanje alhemičara na nekom mediju je neviđena i nedoživljena stvar. Bez pretenzija da razjasnimo ovaj zanimljiv problem, ponudićemo dve sugestije u vezi sa činiocima koji su u tom procesu igrali možda i presudnu ulogu.

Prvi je elitna priroda alhemije, naspram astrologije kao popularne i populističke aktivnosti. Čak su i inkvizitori u srednjem veku, koji su se često bavili pravim lovom i na alhemičare i na astrologe, priznavali da je do alhemičara teško doći jer se oni “kriju” među učenijim ljudima iz viših društvenih slojeva. Sami alhemičari su uvek naglašavali ezoteričnu prirodu svojih učenja (i u tome su u velikoj meri preterivali): tj. da njihova saznanja nisu za sve, već samo za one koji to umnim i duhovnim sposobnostima zasluže. Stoga je pisanje u šiframa postalo standardni “zaštitni znak” alhemijskih tekstova: smatralo se da ko nije dovoljno učen i inteligentan da šifru sam prokljuvi i nije vredan saznanja onoga što je u spisu napisano. U skladu sa tim, alhemičari su isticali duhovni i intelektualni uspon pojedinca, a ne neke grupe, društvenog sloja, klase ili naroda.

Nasuprot njima, astrolozi su od pamtiveka pretendovali da predviđaju sudbinu ne samo pojedinaca, već i čitavih gradova, naroda i carstava (to se posebno snažno manifestovalo u kineskoj astrološkoj tradiciji, gde je ona bila grana državne delatnosti o kojoj se staralo čitavo, današnjim rečnikom govoreći, “ministarstvo” na carskom dvoru). I danas često vidimo istu sliku: neki astrolog piše (poglavito u “žutoj štampi’, namenjenoj najslabije pismenim i najneobrazovanijim slojevima) “šta će nam se desiti” ili “šta zvezde predviđaju za Srbiju” (ili koju već zemlju želimo).

Populistička poruka astrologije posebno se manifestuje u trenucima krize, kakva se na području bivše Jugoslavije razbuktala tokom tragičnih devedesetih godina XX veka, ali je i inače trajno prisutna u samoj suštini kvazinauke. Kao što znamo, u 99 odsto slučajeva praktičnog astrološkog rada – to jest, onog koji se ne pojavljuje u novinama ili na televiziji, ali od koga se dobro zarađuje – u igri nisu velika društvena ili politička pitanja, već naprotiv, samo ono što pojedince privatno zanima, a čak i u tom domenu najčešće banalna i malograđanska pitanja poput toga da li će neki tinejdžer imati para u životu, ili da li će se neka usedelica konačno udati.

Ovo je dijametralno suprotno ciljevima intelektualnog i spiritualnog traganja alhemičara, koji bi danas za većinu korisnika i konzumenata astrologije, pa i samih astrologa, da im neko to prezentira makar i najprivlačnije moguće, bili potpuno neshvatljivi. Alhemijski “kamen mudrosti” već je samom svojom semantikom sušta suprotnost karakteru savremene astrologije. Kako je uspon nauke, posebno u XVII i XVIII veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. U sredinama kao što je, nažalost, naša, gde je elitizam i dalje ružna reč (čemu je umnogome doprinela i zločinačka komunistička ideologija), ovaj efekat se samo pojačava.

Iracionalni projekat

Drugi veoma bitan činilac jeste – naizgled paradoksalno! – upravo to što je alhemija imala u sebi mnoge prednaučne crte. To je, naime, učinilo da je nju u očima umnih ljudi ključnog perioda prosvetiteljstva bilo lako zameniti naukom. Ako je ser Isak Njutn mogao sebe da smatra pre svega alhemičarem, pa tek onda filozofom prirode, nije teško zamisliti situaciju u kojoj bi, da nauka nije ni nastala, genijalni umovi savremenog doba poput Ajnštajna, Gedela ili Paulinga, našli odušak svom istraživačkom duhu upravo u alhemiji. Ona je tako bila najbolji surogat nauke u periodu kada nauke nije ni bilo.

Nasuprot tome – i upravo nam ovo poređenje najbolje osvetljava ključnu razliku – astrologija je bila i ostala suštinski iracionalan, i shodno tome, anti-naučni poduhvat. Nakon kratkog i konfuznog prelaznog perioda (koji obuhvata, recimo, delo Tiha Brahea i Johana Keplera, zaključno sa Njutnom), između astrologije i astronomije uspostavljena je stroga i od tada sasvim jasno definisana granica. Za razliku od alhemije, koja se lagano i veoma postepeno stopila sa naukama (posebno hemijom, ali i delovima fizike i medicine), pa se egzaktna linija demarkacije nikako ne može povući, ni u istorijskom ni u konceptualnom smislu, astrologija se oštrom linijom ogradila od astronomije (i srodnih nauka).

Može zvučati paradoksalno, ali upravo toj oštrini razgraničenja ona može bar delimično da zahvali svoju vitalnost: anti-naučni, anti-racionalni projekti će uvek naići na razumevanje, odobravanje i podršku velikog broja (cinici bi rekli – i većine) ljudskih bića, koja su tek povremeno racionalna i logična, i od kojih se, u velikom broju slučajeva, intelektualni napor neophodan za razumevanje naučne istine i naučnih postignuća ne može ni očekivati. Šaljući svoje obično prijatne, uljuljkujuće i dvosmislene poruke, astrologija nam zapravo šalje jednu drugačiju skrivenu poruku: da nema potrebe da se naprežemo, trudimo, upinjemo, izgaramo u samousavršavanju. Umesto toga – opustimo se, pošto je sve to ionako “zapisano u zvezdama”. Takva komotna i besciljna filozofija lenjosti je ne samo anti-naučna, ona je duboko anti-inteligentna i anti-humanistička. Valjda je baš zato mnogim našim sugrađanima toliko bliska.

Povampirenje srednjovekovlja

U jesen 1914. otpočeo je u Evropi rat koji će savremenici zvati Velikim ratom, a nesrećne potonje generacije tek Prvim svetskim. U dalekoj i sve do 1917. miroljubivoj Novoj Engleskoj, u Providensu, veliki pisac Hauard Lavkraft suočio se sa problemom na koji nailazimo i devet decenija kasnije, posebno u Srbiji. U lokalnim providenškim Večernjim novostimapojavio se članak izvesnog astrologa Hartmana u kome se tvrdilo – u uobičajenom post festum maniru – da su astrolozi uspešno predvideli početak rata u Evropi. Evo kako je odgovorni intelektualac poput Lavkrafta reagovao na takve pojave:

Tu skoro je hohštapler po imenu Hartman, sledbenik pseudo-nauke astrologije, otpočeo da širi uobičajene zarazne laži te okultne veštine preko kolumni Novosti, tako da sam u interesu prave astronomije bio prinuđen da krenem u kampanju kritike i satire. Počeo sam ozbiljno, sa “Naukom protiv šarlatanstva”, što sam nastavio sa “Lažnošću astrologije”, ali me je konačno glupa tvrdoglavost ovog modernog Nostradamusa prisilila da prihvatim ismevanje kao glavno oružje… Shodno tome sam objavio [pod pseudonimom] satirični članak u kome sam dao oreol svečane ozbiljnosti najbizarnijoj kolekciji besmislenih proročanstava koja sam uspeo da izmislim… Između ostalog, tamo sam predvideo kraj sveta zbog eksplozije Zemljinih unutrašnjih gasova 4954. godine. Hartmanu očigledno nije bilo jasno da li da to shvati ozbiljno ili ne, pa je nastavio sa svojom obmanjivačkom predstavom, tako da sam napisao još jedan članak, gde je ruganje postalo daleko otvorenije. U ovom završnom prilogu, “Delavanova kometa i astrologija”, objasnio sam kako će se čovečanstvo spasti od uništenja Zemlje kolektivnim transportom na Veneru! Čak i slab intelekt šarlatana mora da je otkrio sarkastičnu prirodu ovog dubokog proročanstva, pošto je nakon toga tiho prestao da nameće svoje laži lakovernoj publici preko novina. [Lavkraft u pismu Morisu Mou, 8. XII 1914. godine]

Nema gotovo nijedne reči ovde koja nije aktuelna i danas, skoro vek kasnije! Uzgred, Lavkraftove parodije astrologije neodoljivo su zabavno štivo – između ostalog – on predviđa da će, uprkos preseljenju na Veneru, ipak biti izvesnih žrtava:

Sa izuzetnim žaljenjem utvrđujem da će nekoliko fragmenata nastalih u eksploziji Zemlje iz 4954. godine pogoditi planetu Veneru, izazivajući tamo veliku štetu i nanoseći teške povrede Senjoru Nostradamu Artmanu, direktnom potomku našeg talentovanog prof. Hartmana. Senjora Artmana, mudrog astrologa, pogodiće u predelu glave veliki udžbenik astronomije, izbačen iz Gradske biblioteke Providensa. Njegov um će biti tako uzdrman ovim udarcem da više neće biti u stanju da ceni uzvišene principe astrologije.

Ovakva bespoštedna parodija svakako je put za izlaženje na kraj sa agresivnom pseudonaukom koji je aktuelan i do danas, posebno u sredinama bez ozbiljne i dugotrajne tradicije kritičkog racionalizma i naučne metodologije. (Zanimljivo je da je Lavkraft nakon otkrića Plutona 1930. godine – prve planete patuljka po savremenoj definiciji iz avgusta 2006! – iskoristio priliku da ismeje astrologe koji su požurili da do tada nepoznato telo odmah uvrste u svoje horoskope i natalne karte, bez i trunke priznanja da im je do tad “nešto nedostajalo”. Danas, kad je istinski planetarni status Plutonu ukinut, imamo istu vrstu šibicarskog izvrdavanja u astrološkim krugovima, samo u suprotnom smeru!)

U Srbiji 2006. godine, u svedočenju zaštićenog svedoka Dejana Milenkovića Bagzija u nekoliko mahova se provlači detalj koji nije privukao značajnu medijsku pažnju (u poređenju sa tračarskim i politikantskim delovima od kratkotrajnog interesa), naime, da su u više mahova njegovi “šefovi” u zemunskom kriminalnom klanu, najozloglašenijoj bandi u ovom delu sveta, konsultovali nekakve vidovnjake, vračare i “bele magove”. Po svedočenju, ne samo da su se u sedištu klana, u Šilerovoj, okupljali vidovnjaci i vračevi, već su i kriminalni bosovi često išli na noge ovim “magovima” po raznim živopisno ruralnim beogradskim predgrađima, konsultovali ih pri bitnim “poslovnim” odlukama i nosili njihove amajlije za zaštitu od uroka zlih čini.

Daleko od toga da je povampirenju srednjovekovlja tu kraj. Još bizarnije je ponašanje predsednika srpske skupštine, Predraga Markovića, koji je u proleće 2006. godine u sitnim satima, pod okriljem mraka, ulazio u zgradu bivšeg saveznog parlamenta (sad Dom Narodne skupštine Srbije) po savetu astrologa, da bi valjda uticaji planeta na novoosamostaljenu državu bili povoljniji!? Pravi barometar našeg duhovnog stanja jeste činjenica da se tom skandalu nije pridalo više medijske pažnje. Da smo mi odista u XXI veku, bilo bi jedino razumno da predsednik parlamenta smesta podnese ostavku, čim je uhvaćen u tako očiglednom napadu na sam razum (da o ostalim tekovinama prosvetiteljstva ne govorimo). Njegov prestup granica racionalnog i civilizovanog ponašanja na javnoj sceni nije ekvivalentan, već je zapravo teži od onoga koji bi, recimo, učinio ministar finansija kad bi izjavio da se za popunjavanje deviznih rezervi oslanja na alhemijsko stvaranje zlata (o tome više u nastavku), ili kad bi šef policije stavio neki slučaj ubistva ad acta, obrazlažući to dejstvom crne magije. Otvoreni prezir prema nauci koji je ispoljio prvi među “predstavnicima naroda” samo je refleksija opšteg anti-racionalnog i anti-civilizacijskog stava koji je postao zajednički imenilac za ogromnu većinu segmenata srpskog društva.

Da stvar bude još bizarnija, u knjižarama su knjige iz astronomskih nauka (ono malo što ih ima na našem jeziku, i daleko veći repertoar stranih, koje su se lagano počele pojavljivati i na našim štandovima) često utopljene u moru astrološke literature i izmešane sa njom. Potpisniku ovih redova se to da ga zaposleni u knjižari ni ne trepnuvši upute na policu sa astrologijom, desilo u ništa manje nego nedavno otvorenoj i prilično pompeznoj i bleštavoj knjižari “Akademija” u zgradi SANU, u Knez-Mihajlovoj ulici u Beogradu. Možda je ta tragikomična koincidencija zapravo pravi odraz intelektualnog duha današnjeg srpskog trenutka.

Ipak je doskorašnji predsednik naše (formalno govoreći) akademije nauka svojevremeno javno izjavio kako se ne može očekivati od naših akademika da se bave doslovce “šta ja znam, recimo, istraživanjem svemira”, sasvim blaženo nesvestan ozbiljne, za balkanske uslove dugotrajne i plodotvorne (prema zvaničnim podacima i evaluacijama Ministarstva za nauku u oba prethodna sastava, koji su slobodno dostupni javnosti i ne predstavljaju nikakvu državnu tajnu!) astronomske istraživačke tradicije u Srbiji.

Za znak u horoskopu ga novinari, valjda na našu sreću, nisu pitali; ne bi bilo suviše cinično pretpostaviti da bi o tome mnogo koji akademik znao više nego o istinskom istraživanju svemira.

U zemlji u kojoj je maltene normativ da niko, pa čak ni “istaknuta” novinarka i voditeljka najgledanije političke emisije na našim televizijama, ne zna ko je Milutin Milanković (pri čemu se niko toga ne stidi), jedino što nam ostaje jeste slavno geslo rimskih stoika: Nihil admirare – “Ničemu se ne čuditi”.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @mrdule |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

(B92)

loading...

Related posts

Leave a Comment