Savremena kosmologija i fizika potvrđuju da svemir nije nastao slučajno!

Searching_for_exoplanetary_systems
Foto: esa.int

U jesen 1973. godine, najpoznatiji svetski astronomi i fizičari su se sastali u Poljskoj na proslavu petstogodišnjeg rodjendana oca moderne astronomije, Nikole Kopernika. Bili su prisutni neki od najpoznatijih naucnika tog vremena, kao sto su Stephen W. Hawking, Roger Penrose, Robert Wagoner, Joseph Silk, John Weeler i drugi.

Jedan od predavanja koji će se najduže pamtiti je i predavanje dobro poznatog astrofizičara Brandon Carter-a sa Kembridžskog univerziteta. Naslov predavanja je bio «Veliki broj slučajnosti i antropički princip u kosmologiju»

Naziv «antropički princip» («anthropic principle») dolazi od grčkog izraza «anthropos» sto znači «čovek» ili «ljudsko biće». Najjednostavnijim jezikom rečeno, ovaj princip se sadrži u tome da sve konstante u fizici, koje su naizgled proizvoljne i medjusobno nepovezane, imaju jednu čudnu stvar zajedničku, one imaju preciznu vrednost koja je neobhodna ukoliko želimo da ovaj svemir bude sposoban da proizvede život.

U suštini, ovaj antropički princip je izvučen iz spoznaje da mnoštvo fizikalnih zakona su tako precizno podešeni od samog početka svemira da bi čovek mogao da nastane. Izgleda da je svemir posebno bio tako dizajniran da bi postanak ljudskog bića mogao da se desi.

Ovo otkriće je već cirkuliralo medju naučnicima tog vremena. Vekovima je izgledalo da nauka ukazuje na sasvim suprotnu stranu, na jedan mehanički ne-personalni i više slučajni pogled nastanka kosmosa. Pogled na svet koji je preovladavao medju filozofima i intelektualcima je da je ljudski život nastao slučajno, kao usputan produkt materijalnih sila, slučajno nastalih tokom veoma dugog perioda vremena.

planet
Foto: esa.int

Ovakav pogled je bio rezultat dve velike naučne revolucije modernog sveta, Kopernikove i Darvinove. Kopernik je pokazao da Zemlja i čovek nisu u centru svemira. «Pre Kopernikove revolucije se verovalo da se Bog specijalno brine za zemlju, sto je sada postala neprihvatljiva hipoteza», pisao je 1935. godine naučnik Bertrand Russell u klasičnom delu «Religija i nauka».

Darvin je sa druge strane pokazao da se početak života, čak i onog ljudskog, može objasniti kroz slepu mehaniku. U perspektivi ova dva naučnika, nije više bilo logično verovati da je svemir a i čovek stvoren od Boga. Prema Russell-u, čovek treba biti rađe shvaćen kao neki nesrećni slučaj ili sporedni produkt u materijalnom svemiru –  «čudan slučaj u zaleđini».

Ovakav stav je doveo do onoga što karakterizira moderan svet u pogledu nastanka svemira i čoveka u njemu. Čovek je usamljen u svemiru, posledica slučaja i Bog nije mogao biti prisutan u takvom svemiru. Svemir je postao proizvod slučajnosti a takva kosmologija je postala osnova svih ateističkih modernih filozofija od Russell-ovog pozitivizma do egzistencionlaizma, marksizma, pa cak i frojdinizma.

Međutim, nešto neočekivano se desilo negde u šezdesetim godinama dvadesetog veka. Naučnici su primetili čudnu povezanost medju brojnim neobjasnjivim slučajnostima u fizici. Pokazalo se da mnoge misteriozne vrednosti i relacije u fizici mogu biti samo objasnjene očiglednom činjenicom: takve vrednosti su bile neobhodne za postanak života. Fizičar Rober Dicke je prvi primetio tako nešto i ukazao na to. Naucnik John Wheeler se zainteresirao za to i podstakao Carter-a da predstavi ove nalaze na spomenutom Kopernikovom rođendanu.

Činjenice koje su posramile naučnike

loading...

Antropički princip je ponudio objašnjenje za jednu od osnovnih misterija u fizici, vrednosti fundamentalnih konstanta.

Fizika nikada nije mogla da objasni takozvane fundamentaln konstante kao što su vrednosti za gravitaciju ili elektronmagnetsku silu. One su bile kostante koje su se morale prihvatiti. Čak šta više, bilo je nekih misterioznih matematičkih relacija među samim konstantama. Na primer, sile koje su povezivale neke čestice, izgleda da su matematički povezane sa brojem starosti svemira. Zašto su te sile povezane sa starošču svemira? U prošlosti su postojale neke čudne teorije koje su to objašnjavale.

U svom predavanju, Carter je objasnio da nema jednostavan način da se ovo objasni. Ako neko proučava u detalje razvoj svemira, doći će do zaključka da su te vrednosti i relacije morale da postoje da bi došlo do postanka života. Drugim rečima, mi ne možemo da očekujemo čoveka da posmatra svemir koji nas prvo nije stvorio. Broj tih slčajnosti koje su se mogle samo objasniti kao neobhodne za život je bio jako velik.

Ovakvo otkriće je dovelo do velikih filozofskih implikacija koje su bile neverovatno velike. U stvari, «slučajan svemir» je postao neprihvatljiva ideja. Ništa više nije bilo slučajno aranžirano u kosmosu kao što su fizičari uskoro počeli da sagledavaju. Izgleda da je cilj ogromnog prostora svemira i vremena bio usmeren ka jednom cilju: pojavi ljudskog života.

Antropički princip je podigao fundamentalna pitanja ne samo vezana za interpretaciju teorija nastalih iz Kopernikove revolucije, nego i Darvinizma takodje. Postalo je očito da i Darvinova teorija «prirodne selekcije» više nije mogla da se uzme kao kompletno objašnjenje nastanka života. Misao da se ceo proces mogao svesti na proizvod jednog slepog mehaničkog slucaja je bila pogrešna u svojim temeljima.

Ideja da je Bog umro se zasnivala na osnovnoj pogrešnoj interpretaciji prirode svemira, na veoma ograničenoj i pogrešnoj slici koju je postavila nauka krajem devetnajstog veka. Sada je slika bila zamenjena sa novom slikom, koja je bila mnogo složenija, a u svakom slučaju u mnogo većoj slozi sa idejom da je svemir bio dizajniran od strane inteligentnog Stvoritelja.

Ono što je Carter izneo u svom predavanju, kasnije se samo proširilo sa otkrićem mnogih drugih mističnih slučajnosti ili «srećnim slučajevima» u svemiru čija je jedinstvena karakteristika bila da ukazuju na njihovu neobhodnost za naše postojanje. Čak i najmanje promene vrednosti tih fundamentalnih vrednosti u silama fizike kao što su gravitacija, elektromagnetizam, nuklearna jaka energija ili nuklearna slaba energija bi dovelo do svemira koji bi podpuno bio formiran od helijuma, svemira bez protona ili atama, svemira bez zvezda, svemir koji bi kolabirao sam od sebe pre nego što bi i bilo prvih trenutaka njegovog postojanja. Promena preciznih odnosta mase u sastavnim elementima atoma bi imali sličan efekat.

———————————————————–

VAŠA REKLAMA – svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313

———————————————————–

Čak i takve osnovne stvari potrebne za život kao što su ugljenik i voda, zavise na tako fino podešenima odnosima u česticama koje sačinjavaju njihove atome, pa fizika jednostavno nema drugog objašnjenja za to.

Neki primeri ovaih odnosa sila i konstanta su sledeći:

  1. Gravitacija je od prilike 1039 puta slabija nego elektromagnetizam. Da je gravitacija 1033 puta slabija od elektromagnetizma, masa zvezda bi bile milijardu puta manja i sagorevale bi milion puta brže.
  2. Nuklearna slaba sila je 1028 puta jača od gravitacije. Da je nuklearna slaba sila bila samo malo slabija, sav hidrogen u svemiru bi se pretvorio u helijum, a postojanje vode bi bilo nemoguće.
  3. Da je nuklearna jaka sila jača, čak i za 2%, to bi sprečilo stvaranje protona, a time bi imali i svemir bez atoma. Smanjenje sile za 5% bi dalo svet bez zvezda.
  4. Da je razlika između mase protona i neutrona drugačija nego što je tačno sada, odprilike dva puta mase jednog elektrona, onda bi svi neutroni postali protoni ili obrnuto. Mogli bi da se pozdravimo sa hemijom onako kako je pznajemo i sa životom.
  5. Sama priroda vode koja je tako potrebna za život je misteriozna. Jedinstveno medju molekulima, voda je lakša u svom čvrstom stanju neko u tečnom. Zbog toga led pliva. Da nije tako, okean bi se ledio od dna prema gore pa bi naša zemlja bila prekrivena ledom. Ovo svojstvo dolazi od jedinstvenog svojstva atoma hidrogena.
  6. Sinteza vitalnog elementa svih organiskih molekula, ugljenik, sačinjava nešto što naučnici zovu «začuđujuća» slučajnost u razmeru jakih sila i elektromagnetizma. Taj odnos za ugljenik-12 da dosegne uzbudjeno stanje od tačno 7.65 MeV na temperaturi tipičnoj za centar zvezda, koja stvara rezonancu uključujući helium-4, berilium-8 i ugljenik-12, dajući potrebno stvaranje veza u malom «prozoru povoljne prilike» dugačkom od 10-17 sekunde.
  7. Kiseonik sačinjava 21% atmosfere. Da je postotak 25, vatra bi izbila, da je 15, ljudi bi se ugušili.
  8. Da se sila gravitacije promeni za tako malu vrednost kao što je 1040 od 1 dela (10 koje slede 40 nula), sunce nebi postojalo, mesec bi se sručio na zemlju ili bi odleteo u prostor. Čak i malo povećanje gravitacije bi dovelo do toga da bi sve zvezde bile mnogo masivnije od sunca što bi dovelo da sunce sagori mnogo brže a bez mogućnosti da podrži život na zemlji.
  9. Da centrifugalna sila planetarnih kretanja nij tačno uravnotežena sa silama gravitacije, ništa nebi moglo da se održi u orbiti oko sunca.
  10. Da se svemir širio brzinom jednog milionitog dela sporije nego što je to slučaj sada, temperatura na zemlji bi bila 10000 C.
  11. Prosečna udaljenost među zvezdama u našoj galaksiji koja ima oko 100 milijarde zvezda, je 30 triliona milja. Da se ova distanca malo promeni, oribte bi postale nestabilne i došlo bi do ektstremnih promena temperature na zemlji.
  12. Svaki zakon u fizici može da bude objašnjen kao funkcija brzine svetlosti (definirana kao 186282 milje u sekundi). Čak i mala promena u brzini svetlosti bi dovela do promene u drugim konstantama što bi isključilo mogućnost postanka života na zemlji.
  13. Da je debljina zemljine kore veća, previše kiseonika bi se prenelo u koru za održavanje života. Da je tanja, vulkanske erupcije bi učinile život nemogućim.
  14. Da je okretanje zemlje oko svoje ose duže od 24 sata, razlika temperature izmedju noći i dana bi bila suviše velika. Da je rotacija kraća, brzina atmosferskog vetra bi bila prevelika.
  15. Razlike u površinskim temperaturama bi bile isuviše velike, da je nakrivljenost zemljine ose malo promenjena.
maxresdefault
Foto: YouTube

Listu bi mogli da nastavimo sa mnogim drugim «slučajnostima» koje su morale da postoje u početku stvaranja svemira da bi život nastao na zemlji.

Astronom Fred Hoyle bivši zastupnik teorije «jednoličnog stanja» («steady state») je lepo izrazio dubinu ove misterije:

«Sve što vidimo u svemiru posmatranja i činjenica, nasuprot mentalnom stanju scenarija i predpostavki ostaje neobjasnjivo. Čak i u predpostavljenom prvom sekundu, sam svemir je bezuzročan. Drugim rečima, svemir je morao da zna unapred šta će biti pre nego što je znao kako da pokrene sebe. Jer u skladnosti sa «Big Bang» teorijom, na primer, u vremenu od 10-43 sekunda, svemir je morao da zna koliko tipova neutrina će morati da bude u vremenu svog postojanja od 1 sekunde.

To je bilo potrebno znati zato da bi mogao da se širi pravom brzinom koja će da odgovora eventualnom broju tipova neutrina» (Neutrino je elementarna čestica koja se kreće brzinom bliskoj brzini svetlosti, ne poseduje elektronski naboj, i može da prodje bez promene kroz obične materijale, pa se zato teško može otkriti)

Drugim rečima, Hoyle izražava ideju da je svemir morao da «zna unapred» kasnije rezultate. Tačno podešavanje naizgled složenih vrednosti i odnosa potrebni da počnu od «Big Banga» pa sve do postanka žovota onakvog kakvog ga mi znamo, zahteva složenu koordinaciju ogromnih razmera, od galaksija pa do čestica koje sačinjavaju atome. Hoyle, čovek koji je dao ime «Big Bang», je počeo da ispituje legitimitet metafore o početnoj eksploziji. «Ekplozija u jednom odpadu ne dovodi do sklapanja korisne mašine», on je pisao. Što više fizičari gledaju u svemir, sve više izgleda kao neki «organizirni» posao.

Agnostički astronom Robert Jastrow je dobro sumerizirao teističku implikaciju takvog novog stava prema svemiru: «Antropički princip… izgleda da kaže da je nauka sama dokazala kao tvrdu činjenicu, da je ovaj svemir napravljen, dizajniran za čoveka da živi u njemu.

To je veoma teistički razultat.» To nas navodi na misao da je svimir stvoren od strane inteligentnog Bića upravo za čoveka. Niko drugi osim inteligentnog Tvorca nije mogao tako precizno da podesi svemir da bi u njemu mogao da nastane život.

Astronom Alan Sandage zaključuje «da je svet toliko kompliciran u svim svojim delovima da bi mogao da bude samo produkt srećne okolnosti. Ubeđen sam da postojanje života sa svim svojim redom u svim organizmima je jednostavno jako dobro sačinjen.

Svaki deo živog organizma zavisi od drugih delova da bi funkcionisao. Kako svaki deo zna o tome? Kako je svaki deo definiran u samom početku? Što više neko proučava biohemiju to sve više postaje neverovatnost, osim ako ima neka vrsta organizirajućeg principa – jedan arhitekta, za one koji veruju…»

Albert Einstein je to lepo rekao «harmonija prirodnog zakona… otkriva jednu takvu superiorniju inteligenciju da u uspoređenju sa svime, sve sistematičko razmišljanje i delovanje ljudskih stvorenja je sasvim beznačajno razmišljanje.

Čak i nobelovac Steven Weinberg, koji je i sam ateista, je otišao tako daleko da je rekao  «čini mi se da ako je reč Bog od ikakve koristi, onda mora da se uzme kao Bog koji je zainteresiran, stvoritelj i zakonodavac koji je uspostavio ne samo zakone u prirodi i svemiru, nego takođe i principe dobra i zla, jedna osoba koja se interesira za naše akcije, ukratko, nešto što je dostojno da ga obožavamo.»

Ukratko, antropički princip je utvrdjen na najnovijim astronomskim otkrićima koji podržavaju postojanje inteligentnog Stvoritelja svemira. Taj princip daje dovoljno dokaza za teološki argumenat da Bog postoji.

Pre skoro tri hiljada godina, jevrejski car David, pesnickim stilom napisao je tekst koji coveka upućuje na svemir gde se može pronaći veličanstvenost Stvoritelja: «Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i nić noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.» (Psalam 19:1-3)

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |

(Izvor: Svetlost istine)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.