NLO 

Misterija letećih tanjira

Leteći tanjiri počinju da se pojavljaju od 1946. godine, zato ćemo da nabrojimo nekoliko najkarakterističnijih primera.

Američki pilot Kenet arnold dobrovoljno se javio za jednu rutinsku akciju potrage, koju je je 10. juna 1947. godine organizovala američka vojna avijacija UsaF, nakon nestanka jednog transportnog aviona. Za vreme povratka u bazu ugledao je iznad stenovitih planina devet letećih objekata kako klize u pravilnom razmaku.

Kenetov izveštaj naterao je ministra da o čitavom slučaju oba- vesti tadašnjeg predsednika trumana. tada je prvi put formirana specijalna komisija koju je država držala u tajnosti, ali ne za dugo. Već početkom januara 1948. godi- ne američki vazduhoplovni oficir tomas Mantel poginuo je u trenutku kada se njegov avion sudario sa nepozna- tom letelicom, oblika izvrnutog tanjira.

Šta se dogodilo trebalo je da utvrdi komisija u projektu Plava knjiga koja je data u isključivu nadležnost UsaF-a, a za rukovodioca je postavljen edvard rupelt. Po završetku knjige edvard je izvršio samoubistvo, a ista sudbina zadesila je i ostale članove koji su umirali od infarkta jedan za drugim.

Nuklearni fizičar stanton Frideman prvi je ukazao da smatra da leteći tanjiri dolaze van sunčevog sistema. tamo postoji neka zvezdana federacija, izuzetno razvijena, koja želi da ispita primitivno društvo kao što je naše, koje je počelo da se probija u kosmos i da ga osvaja.

Engleski nobelobac Fransis Krik je na osnovu ispitivanja kamenja donetog sa Meseca utvrdio da postoje živa bića van Zemlje.

U naučnim krugovima dobro se zna da su „apolo 12“ i„apolo 15“ imali misterioznu pratnju i za njih je vezana teorija o „dobrodošlici“ koju je neko ili nešto poslao iz svemira u vreme kada je prvi Zemljanin stupio nogom na mesečevo tlo. ali nažalost ta poruka sve do današnjih dana nije dešifrovana. Astronaut Gordon je 1966. godine nakon uspešnog leta u kapsuli „Džemini 11“ tvrdio je da je video, i snimio kamerom u boji, nepoznatu letelicu.

Nakon katastrofalnih atomskih bombi koje su 1945. godine označile kraj Drugog svetskog rata, naša planeta je izašla iz bezlične svemirske anonimnosti. Za njene bučne stanovnike zainteresovala se neka daleko superiornija civilizacija, koja je poslala svoje izvidnice da prate razvoj života na Zemlji, i upravo od tada se pojavljuju leteći tanjiri.

Kada je u SAD lansirana prva raketa V-2, dakle daleke 1948. godine, jedan neidentifikovan leteći objekat koji je bio u obliku diska, leteo je uporedo sa raketom i obišao je oko nje. Leteći disk video se dogledima od samog starta, teleskopima i zabeležili su ga i radari.

Radio amateri širom sveta, koji su preko svojih prijemnika 21. jula 1969. godine pet sati pratili dijalog između kontrole leta u Hjustonu i posade istorijskog „apolo 11“ na Mesecu, jednog trenutka čuli su zapanje- ni glas Nila amstronga: „Vidim neobične stvari… Bože moj pa ovde su i drugi astronauti! Vidim ogromne predmete! izgledaju kao svemisrski brodovi! Gledaju nas. Poređani su na drugom rubu kratera! Posmatram ih.“ istog trenutaka Kontrolni centar u Hjustonu je prekinuo vezu sa „apolom 11“. Zašto?

loading...

Trebalo bi sada da se podsetimo izjave majora Patrika Pauersa, tadašnjeg direktora Programa za vasionski razvoj armije saD, koji je govorio o osvajanju meseca. On je istakao da prvi ljudi koji stupe na mesec, treba da budu spremni da tamo zateknu neku civilizaciju.

Sledeće godine, decembra 1962. godine na skupu ame- ričkog raketnog društva u Los anđelesu, savetnik Oru- žanih snaga za pitanja života van zemlje, egzobiolog dr Karl sagan je izjavio da čovečanstvo mora biti spremno da se suoči sa verovatnoćom da su nas inteligentna bića iz svemira već posetila i da ona imaju ili su imala baze na suprotnoj strani Meseca.

On je verovatno imao u vidu saznanja do kojih su došli astronomi počev od 1879. godine kada su na mesečevoj površini uočavali zaobljene bele, poluloptaste objekte koji su menjali mesta, odnosno kretali su se.

Dodajmo još jedan fenomen iz 1961.godine kada je sovjetski astronom Nikolaj Kozirjev izjavio da je na Mesečevoj površini opazio nešto što svetluca iz kra- tera aristarhus! Vulkanska aktivnost na beživotnom mesecu? Nemoguće!

Kozirjevljev izveštaj su potvrdila i četvorica američkih astronoma koji su 29. oktobra 1963. godine iz opservatorije Lovel opazili dva grozda jarke svetlosti severno od kratera Herdotus. Mesec dana kasnije 27. novembra, crvene tačke su nestale sa svog prvobitnog mesta i grupisale se oko južnog otvora kratera aristarhus, isto ono što je video i Kozirjev pre dve godine.

Prvi letovi na Mesec imali su zadatak da objasne ove pojave. Prvih šest „rendžera“ stigavši na Mesec misteriozno su nestali ne poslavši ni jednu sliku. tek sedma letelica je poslala 4320 fotografija izvanredne jasnoće. Na nekima od njih lepo su se videla dva velika bela, grudvasta objekta u jednom udubljenju, ali je neshvatljivo brzo sve to povučeno iz štampe.

Jedan od najpoznatijih ufologa na našoj planeti Frenk edvards prvi je, krajem juna 1962. godine objavio detaljan izveštaj o pet svemirskih sovjetskih žrtava. Za nas je interesantan slučaj muškarca i žene koji su izbačeni u orbitu iz Bajkonura na aralskom moru, 17. feb- ruara 1961. godine. tog i sledećeg dana stanice za radio praćenje u Usali, Bohumu i torinu, između ostalog zabeležili su i njihov poslednji razgovor: „evo. evo neče- ga! Ovde je nešto!“ Za trenutak na vezama su vladale neke neobične smetnje, onda je muški glas nastavio: „ja ću ga dohvatiti i čvrsto držati, teško je, ako se ne izvučemo svet nikada neće saznati o ovome!“ Nisu se, nažalost, izvukli i svet nikada nije saznao šta se dešavalo.

U arhivi Nacionalnog Komiteta za ispitivanje poja- va u vazduhu nalazi se i fotografija zvaničnog dnevni- ka sa uređajima za praćenje iz Kejp Kenedija u Floridi od 10 januara 1951. godine. Glavni program toga dana bio je ispaljivanje rakete „Polaris“. Dok se „Polaris“ peo, iznenada je dobio saputnika koji je od rakete bio duplo veći. to su zabeležili radari pa se moglo videti čak golim okom.

Izvlačim sada dokumente vezane za slučajeve geodetske sfere „ana“ i komunikacionog satelita „telstar 2“ koji su svojevremeno zbunjivali naučni svet na našoj planeti. „ana“ je lansirana u orbitu u oktobru 1962. godine i bila je opremljena sa četiri blještava svetla da bi lakše snimala veličinu i oblik zemlje.

Satelit je dva meseca stalno snimao i onda se odjednom prekinula veza. Prestao je da funkcioniše, svetla su se ugasila a instrumenti prestali da rade i šalju podatke na Zemlju. Kada je čitav slučaj počeo da pada u zaborav i „ana“ je bila otpisana, odjednom u avgustu 1963. godine počela je iznenada da ponovo radio. sličan slučaj dogodio se i sa američkim komunikacionim satelitom „telstar 2“. Satelit je izbačen u orbitu 7. maja 1963. godine i savršeno je funkcionisao sve do 16. jula kada je prestao da funkcioniše. samo tri dana od oživljavanja „ane“ oživeo je i
„telstar 2“ i nastavio normalno da radi.

Zašto su sateliti ućutali? Da ih nije neko ili nešto u međuvremenu proučava? Da možda njihovi instrumenti nisu „smeli“ da zabeleže nečije prisustvo, ili da nešto snime.

Kada je 30. aprila 1962. godine pilotirao major Džo Voker avionom X-15 sa kamerama postavljenim na zadnjem delu aviona, ustanovljeno je da je on bio praćen sa pet letelica u obliku diska. Za vreme leta „Džeminija 8“ u aprilu 1964. godine pridružila su mu se četiri kontrolisana leteća objekta.

Kada je proslavljeni major Gordon Kuper u maju 1963. godine pravio zadnji krug oko naše planete, zbunjeno je javio stanici za praćenje u Mukei, nedaleko od Porta, u australiji, da ga prati neki zelenkasti predmet. Dok se „Džemini 4“ u julu 1965. godine, nalazio na dvadesetoj orbiti oko zemlje, kontrolu leta u Hjustonu, obavestili su astronauti Džems Naks i edvard Vajt o približavanju srebrnastog letećeg objekta.

Aastronauti jong i Kolins videli su dva leteća tela koja su podsećala na cilindre i povremeno su zračila pulsirajućom zelenkastom svetlošću, prolazeći pored njihove kapsule „Džemini 10“.

Sonda „Mariner 9“ na putu do Marsa srela je takođe zagonetno svetleće telo koje ju je velikom snagom skrenulo sa predviđene putanje. U Hjustonu su vasionski stručnjaci uložili mnogo napora da je vrate na pravu putanju.

Sada moje nabrajanje, koje sam preno iz arhive Nacionalnog komiteta za ispitivanje pojava u vazduhu za odbrambeni vremenski period od 1965. godine, da završim nečim što je videlo više milona ljudi. Prilikom direktnog televizijskog prenosa sa „apola 12“ tajanstvena letelica je snimljena i videli su je milioni televizijskih gledalaca širom sveta.

Misteriozni predmet presreo je „apolo 12“ kada se vraćao sa meseca. tačno u 11 časova i 47 minuta po srednjeameričkom vremenu, 24. decembra, kada se kapsula sa astronautima nalazila iznad indijskog, okeana Čarls Konrad je javio da su opet ugledali neidentifikovani leteći objekat koji je blještao jakom crvenom svetlošću
Posmatranja i praćenja pokazala su da se NLO-i ponašaju veoma razumno. Lete u određenim formacijama i vrlo često ih registruju nad aerodromima, atomskim stanicama, centralama i novim tehničkim postrojenjima.

Kada je tako očigledno da oni postoje postavlja se logično pitanje, zašto se Nasa drži tako tajanstveno, zašto ćuti? Kome odgovara da leteći tanjiri i dalje ostaju najčudnija misterija savremenog čovečanstva? Da li Vladarima iz senke, da li Vatikanu? ako bi to prihvatili kao činjenicu, onda bi dobili i dokaz da naše sunce nije jedina zvezda sposobna da podržava i razvija život. to bi svet okrenulo naglavačke.

Ako smo konstatovali da NLO postoji, sada se javlja sledeće pitanje, odakle dolaze? ako proučavamo legende starih naroda sve one tvrde da dolaze iz vazduha, iz svemira. Bez obzira na dnevnu politiku, kome šta odgovara, ili na Crkvu kao jednu dogmatsku celinu, naučnici iz celog sveta trude se da odgonetnu da li smo sami u kosmosu.

Polaze od pretpostavke da nismo sami i zato pokušavaju da uspostave kontakte sa drugim civilizacijama.
Škotski radio-astronom Dankan Lunai veruje da satelit „Crni princ“ čije je postojanje utvrđeno 1966. godine, emituje kada do njega dospeju radio signali sa zemlje.

On se takođe nalazi u orbiti Meseca i uveliko smeta da signali sa Zemlje prodru dublje u svemir. taj neobični i zagonetni kibernetički aparat već godinama vraća sve signale koje emitujemo u tom pravcu. Dankan Lunan veruje da je dešifrovao deo poruke koju emituje „Crni princ“.

Ona glasi: „Naš brod nalazi se u orbiti pored vašeg Meseca. Mi smo iz sazvežđa Volar, zvezde ipsilon. Mi živimo na šestoj planeti brojano od cen- tra našeg sistema. imamo dva sunca i jedan mesec.“ tu se poruka prekida. Napravljena je neka greška namerno da bismo mi morali da je otkrijemo i dokažemo koliko smo inteligentni.

Pored logičnije hipoteze da leteći tanjiri dolaze iz kosmosa nije na odmet da spomenem i pretpostavku koja ima svoje sledbenike u naučnom svetu, da NLO imaju svoju bazu u Kaliforniji – u Dolini smrti. Ona je stvarno neobična, kao da ne pripada našoj planeti. U njoj vlada temeratura od 70-80 stepeni celzijusovih.

Okružena je zloslutnim planinama koje od pamtiveka nose stravična imena: Vrata pakla, Pogrebni vrhovi, Đavolji klanac, Mrtva reka. U jednom delu ove doline diže se veliki broj stena koje same šetaju!

Dolina smrti je poznata po kiši koja nikada nije uspela da dođe do dna, već na nekih 700 metara visine ispari, pretvori se u paru. Mnoge ekspedicije koje su ispitivale ovu dolinu nikada se nisu vratile. Ona je prepuna kamufliranih ambisa, koji su prekriveni žućkastom zemljom na kojoj ne raste ništa.

Neki ufolozi tvrde da su baze NLO-a na dnu tih zamki. svemu tome možnjemo da dodamo i legendu sa islanda, koja kaže da se kroz tajni otvor na vulkanu Hekla može doći u podzemne gradove gde žive potomci jedne stare i nestale civilizacije. Deset hiljada godina pre naše ere stanovnici fantastične atlantide pribojavajući se kataklizme izgradili su u unutrašnjosti Zemlje sistem tunela dugih 2200 kilometara. tu su našli spas za vreme zemljotresa, a kasnije i za vreme potopa, najdarovitiji muškarci i žene. Oni su konstruisali leteće tanjire kojima posmatraju život na zemlji.

Možda su leteći tanjiri vremeplovi, iz kojih nas naši prapraunuci ili prapradedovi svejedno, zabavljajući se na naš račun, na račun naše neupućenosti, pažljivo posmatraju. toj se mogućnosti može prigovoriti da je narušen vremenski redosled uzroka i posledica, jer tu posledica prethodi uzroku.

Zašto ne bismo posumnjali u tako nešto, na ovom stepenu nauke to je nemoguće, ali ako se javi sumnja nauka će svakako napredovati mnogo brže nego što možemo i da zamislimo. Ukoliko je sve ovo praktično neizvodljivo, onda su otvorena vrata svim beskonačnim protivrečnostima.

Šta bi se dogodilo, na primer, ako bi praunuk ubio svog pradedu. Da li bi se on opet rodio? izgleda suludo sa aspekta današnje nauke. ali šta ako je tačno ono što tvrdi profesor j.a.Viler dobitnik značajne medalje „albert ajnštajn“ jedan od pronalazača hidrogenske bombe. On tvrdi da uporedno sa našim univerzumom postoji i drugi univerzum, superprostor, iz kojeg su razumna bića već odavno otkrila način za posećivanje u „tren oka“ našeg univerzuma. U superprostoru, kako tvrdi Viler, ne postoje prostor i vreme!

U tom teško shvatljivom svetu sve se događa istovremeno i odmah. svaki se pokret zbiva trenutno, jer u ovom univerzumu putnik je ostavio prostor i vreme iza sebe. Gde se nala- zi taj superprostor, kako se ulazi u njega? Gde počinje i gde se završava? Kada nauka dostigne takav stepen da će moći da prati leteće tanjire, onda ćemo i shvatiti kako se ulazi u taj superprostor odakle verovatno izlaze leteći tanjiri.tada bi nam superprostor omogućio da brže od svetlosti stignemo iz jednog dela našeg univerzuma u drugi deo. Naši bi se svemirski brodovi uvukli prateći leteće tanjire u najbližu rupu i kroz superprostor stigli do nekog drugog sunčevog sistema gde bi ponovo izašli iz rupe i to bi ustvari bio vremenoplov, kojim bismo išli u budućnost i u prošlost po želji.

Naučnik Markoni je 1899. godine posalao u kosmos slovo „B“ morzeovom azbukom. Posle dvadeset i dve godine, 1921. godine primljen je na Zemlji morzeov znak „B“. takođe poslednjih dana 1901. godine Markoni je poslao svoju prvu bežičnu poruku preko atlantika. to je bila šifra slova „C“ i signal je bio mnogo jači nego oni koje je slao ranije. Vreme od decembra 1901. do avgusta 1924. godine kada je slovo „C“ došlo iz vasione, samo je za ne- koliko meseci duže od perioda od dvadeset i dve godine.

Da li je to slučajnost?

Od 1924. do 1946. godine kada su se pojavili leteći tanjiri deli nas dvadeset i dve godine. Znači li to da je neko ko je udaljen jedanaest svetlosnih godina od nas, za sve vreme javljao da nas čuje? to bi mogla da bude zvezda ipsilon eridani koja je udaljena od zemlje 10,8 svetlo- snih godina.

Tesla je takođe 1899. godine slao serije pravilnih impulsa radijacije na područje visoke frekfencije sa snagom od mnogo miliona volti. Oni su bili registrovani na zvezdi alfa Kentauri koja je od zemlje udaljena 4,3 svetlosne godine. Odgovor čekan devet godina stigao je 1908. u obliku svemirskog broda, koji je nažalost eksplodirao iznad sibirskih šuma 1908. godine.

Naučnici su optimisti. Fotonska raketa će jednog dana ostvariti tu neverovatnu brzinu, a tada ono što mi nazivamo vreme, gotovo da neće postojati za njenu posadu. Pretpostavimo da se fotonska raketa kreće konstantnim ubrzanjem od deset metara u sekundi, onda bi za 365 dana leta dostigla brzinu svetlosti.

U toj letelici do Proksima kentauri let bi trajao šest godina, ali samo za posmatrače na Zemlji! Za posadu bi trajao po zakonu relativiteta, samo tri godine! Što je cilj u kosmosu dalji relativna brzina fotonske rakete je veća, a istovremeno se povećava razlika između sopstvenog i relativnog vremena.

Put do centra naše galaksije za posadu broda trajao bi dvadeset godina, a za posmatrače na zemlji 60.000 godina. Put do granice svemira, ako je uopšte ima, za posadu bi trajao samo 42 godine, a Zemlja bi za to vreme ostarila ravno dvanaest milijardi godina.

Verovatno najstariji zapisi o izvanzemaljskim posetiocima otkriveni su u planinama kineske pokrajine Hunai. Crteži urezani u granit, stari su četrdeset pet hiljada godina, a prikazuju neobične likove, vasionske letače, kako stoje na valjkastim letećim objektima!

11. oktobra 1492. godine u deset sati, šetajući palu- bom „santa Marije“ Kristofer Kolumbo je ugledao „svet- lucanje u velikoj daljini“. svetlo na nebu je šetalo, ne- stajalo pa se opet javljalo a za sve vreme menjalo je sjaj i jačinu.

Na dugoj listi ljudi koji su od zaborava otrgli pojave neobičnih letećih tanjira i bića iz svemira, nalazi se i Geteovo ime. U svojoj šestoj knjizi autobiografije opi- suje susret sa neobičnim bićima, koja su po svojoj prilici bili svemirci.

Godine 1897. primećene su čudne letelice jarke crvene boje. Na nebu iznad sakramenta, san Franciska, Njujorka, Čikaga i Kanzas sitija. U isto vreme jose Bonila, meksički astronom s opservatorija Zatekas, posmatrao je sunce kada ga je zapanjila pojava čitave armade čudnih letećih objekata. Bonila je izbrojao skoro sto pedeset letelica, dok su u besprekornom redu prolazile ispred sunca.

Ovu neobičnu pojavu uspeo je da fotografiše.

Da se vanzemaljske letelice pojavljuju i dan danas najbolji je dokaz događaj koji se odigrao maja 1971. godine za vreme leta DC-9 nemačke aviokompanije „atlantis“. Nakon što je sa grupom turista uzleteo sa Dubrovačkog aerodroma javili su zagrebačkoj oblasnoj kontroli letenja da je nepoznata letelica oblika diska upravo proletela is- pod njih. Pitali su da li na toj maršuti leti možda još neki avion. tog trenutka na dužnosti su bili kontrolo- ri Marko Dogan i tomislav Karner. Dobili su odgovor:

„Ne, samo ste vi“. Odmah zatim pozvala ih je kontrola letenja iz Budimpešte i pitala da li imaju prijavljen neki avion koji ide prema Budimpešti. Odgovorili su da nemaju, ali su im skrenuli pažnju da na radaru prate neki neidentifikovani objekat. Malo kasnije jugoslovenski kontrolori letenja primetili su kako se sa aerodroma u Budimpešti dižu sa zemlje dva aviona, po proceni bila su to dva MiG-a koja su pošla u susret tom neidentifi- kovanom objektu u susret. samo trenutak kasnije jugoslovenski kontrolori su na ekranu videli kako su se ta dva aviona poklopila sa tim trećim i nestali su svi sa ekra- na.

U Mađarskoj je objavljeno da su im nestala dva aviona, verovatno pobegla u neku zapadnoevropsku zemlju.

Prekaljeni američki vojnici u Vijetnamu su oguglali na neočekivane stvari za vreme dugih godina ratovanja u džungli. ali, ono što je 40.000 ljudi doživelo 19.juna 1966. u logoru Na tang pamtiće kao šok svog života – i to šok koji je došao sa neba.


Pogledajte NOVI video klip na temu:  Ljudi sa crnim očima – Urbana legenda

V I D E O


Nekoliko stotina njih bilo je napolju i gledalo filmove na tek dobijenom kinoprojektoru, kad je odjednom, iz čista mira, zablještala snažna svetlost. Najpre su pomislili da je požar koji se povremeno pojavljuje, a onda su shvatili da to nije. Kretalo se čas vrlo sporo, a čas neobično brzo. Neki od pilota borbenih aviona su procenili da se svetlost nalazi otprilike na oko 8.000 metara iznad zemlje.

Zatim je nastala panika jer se svetlost ustremila na njih i zaustavila na 150 do 200 metara iznad zemlje. Čitava dolina i okolna brda su obasjani kao usred podneva. sve je bilo osvetljeno. Onda je počelo da se diže i nestalo je za nekoliko sekundi.

Ono što ih je šokiralo bilo je to da kada se to telo ponovo pojavilo, nastao je mrkli mrak i u logoru je sve stalo. isključili su se svi geneatori i ugasili su se svi motori aviona i automobila koji su radili.

Autor teksta Vitomir Vasić

Pišite i VI za naš sajt! Više informacija – OVDE.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu@dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

loading...

Related posts

Leave a Comment