NLO 

Razrešene tajne: Leteći tanjiri nad SFRJ

ufo6
Foto: Ufonut

Misterija je do današnjih dana čuvana kao najveća vojna tajna. O pojavi neidentifikovanih letećih objekata na crnogorskom (tada jugoslovenskom) nebu 1975. godine, konačno je saznala i javnost.

U objavljenoj monografiji posvećenoj najvećoj vazduhoplovnoj jedinici u Crnoj Gori, 172. avijacijskoj brigadi sa aerodroma Golubovci, objavljeno je i autentično svedočenje o bliskim susretima sa NLO.

Penzionisani general-major Zvonko Jurjević, jedan od bivših komandanata RV i PVO JNA, opisao je fascinantan višednevni slučaj pojave NLO nad južnim delom Crne Gore. Tada je bio komandir 172. puka na aerodromu Titograd. Neposredno posle novogodišnjih praznika, krenula je serija čudnih događanja.

– Prilikom izvođenja obuke noćnog letenja, stalno se pojavljivao NLO – svedoči Jurjević. – Objekat je izgledao kao svetleća kugla koji se kretala i menjala spektar boja od bele do ljubičaste. Na nebu se ocrtavao kao svetleće telo, izrazito veće od najsvetlije zvezde. Viđan je samo tokom noćnih letova, pri vedrom ili oblačnom vremenu, tako da je bio jedino svetleće telo na nebu osim aviona.

Svakodnevnim praćenjem uočeno je da je dolazio ‘niotkuda’, približno 50 minuta posle uzletanja prvog aviona na noćno letenje. Odjednom bi se pojavio kao bleštava leteća kugla u rejonu Nikšić — Herceg Novi, na kursu 130-150 stepeni. Uočene brzine objekta su u većini slučajeva bile nešto veće od brzine aviona u vazduhu (N-60 i J-21), znači oko 600 km/h. Kretao se i znatno većom ali i manjom brzinom, pa je ponekad izgledalo kao da se ne kreće, već samo stoji na nebu.

– Radarska stanica na Prevlaci je u manjem broju slučajeva hvatala na radaru obris misteriozne letilice – navodi general-major Jurjević. – Ali, u većini slučajeva nije ga imala na ekranu. Pojavu NLO u vazduhu su sve posade u vazduhu gotovo istovremeno uočavale i obaveštavale kontrolu leta o njegovom položaju i pravcu kretanja.

Dešavalo se da se u vazduhu nađe i po 12 aviona N-60 i da ga sva 24 pilota odmah uoče. NLO bi lebdeo u vaduhu približno 10 minuta, a potom nestajao. Svetla bi se na njemu jednostavno ugasila i bilo je nemoguće utvrditi u kom je pravcu odleteo. Piloti su pisali izveštaje o onome što su videli, kontrolori su pisali izveštaje, starešine su pisale izveštaje koji su odlazili na stolove nadređenih oficira. Očevicima su postavljana pitanja, pa su i saslušavani često uz znatnu dozu nepoverenja. Bilo je brojnih pretpostavki, ali ni za jednu nije bilo čvršće materijalne podloge.

Pošto su na obuci imali i stranih pilota, pomišljano je da neko špijunira aktivnosti na vojnom aerodromu i javlja vreme poletanja. Bezuspešno su pretražene sve prostorije i svi ćoškovi aerodroma. Špijun nije pronađen. Obavljeni su i proračuni odakle bi objekat mogao da stigne za 50 minuta, leteći različitim brzinama. Jedne subote ili nedelje, komandir 172. puka je doneo neočekivanu odluku.

Hteo je da vidi šta će se desiti ukoliko za vikend, kada nema planiranih letova, avioni iznenada polete. Naime, primećeno je da se NLO pojavljuje jedino ako u vazduhu ima aviona.

– U kasnim popodnevnim časovima pozvao sam tri pilota i komandira VTC kome sam diskretno rekao da obezbedi minimalni broj tehničara za opsluživanje četiri aviona J-21 jastreb – priča Jurjević. – Kada smo te večeri svi stigli na aerodrom, objasnio sam svoj plan i naredio da bez ikakve najave i radio veze polete dva aviona. Ostalo je samo da vidimo šta će se desiti. Avioni su poleteli istovremeno – jedan u zonu Nikšić, drugi u zonu Cetinje i tu ostali da kruže na visini od 3.000 metara. Posle 40 minuta uzletela su druga dva aviona, da bi smenili svoje kolege u istim zonama. Piloti prva dva aviona bili su: u zoni Cetinje Đuro Stupar, a u zoni Nikšić Đorđe Stanković. Posle 40 minuta su pozvani da se vrate na aerodrom. Istovremeno su kao njihove zamene uzleteli komandant puka Zvonko Jurjević u zonu Cetinje, a poručnik Milan Maček u zonu Nikšić.

loading...
BLJEŠTAVE SVETLOSNE KUGLE

Nisu videli NLO, možda zato što je bilo više nego očigledno da se avioni prilično besposleno zadržavaju iznad određenih oblasti. NLO se nije upecao na mamac.

Ali samo što se Jurjević popeo na 3.000 metara i tačno 50 minuta nakon poletanja prva dva aviona, iznenada se u rejonu Budve pojavio NLO u vidu bleštave svetleće kugle.
– Istovremeno me zove pilot Maček iz zone Nikšić radio vezom i pita: Da li ga

vidite? – navodi Jurjević. – Odgovorio sam da vidim, da ostane u zoni i osmatra. Objekat koji sam video izgledao je kao svetleća kugla koja menja spektar boja od bele do narandžaste, ali ne menja jačinu svetlosti.

Tada je bio na kursu 310 stepeni i imao je osećaj da se i objekat tako kreće. Činilo mu se da je NLO od njega udaljen oko 10 km, ali na nešto manjoj visini. Kako mu je bio tačno preko levog krila, Jurjević je dao gas 95 posto i oštro zaokrenuo ka objektu.

– Sišao sam na 2.500 m i posle minuta pri brzini oko 600 km/h, vratio se na kurs 310, pri čemu mi je objekat bio ispred vetrobrana – navodi Jurjević u monografiji 172. avijacijski puk. – Naglo sam skinuo gas na minimalnu snagu, izvukao vazdušne kočnice i smanjio brzinu na 300 km. Činilo mi se da se odstojanje od objekta ne menja. Pozvao sam radarsku stanicu na Prevlaci i operator je konstatovao moj radarski kontakt, ali ispred mene nije ništa video.
Kada je Jurjević bio iznad Prevlake, upalio je reflektor u nosu aviona a operator je potvrdio da ga vizuelno vidi. Ali i da ispred njega, na većem odstojanju, vidi i jako svetio koje se kreće istim kursom. Jurjević zatim ubrzava na 450 km/h i sa istim odstojanjem leti do Dubrovnika. Tu je NLO naglo ubrzao, pošao u penjući zaokret ka otvorenom moru i nestao iz vidokruga…

– Dobro je da ja jurim njega a ne mogu da ga stignem, jer šta bi bilo da se okrene i on počne da juri mene, a ne mogu da mu pobegnem – pomislio je Jurjević posle ovog bliskog susreta.

Po sletanju, pilot iz zone Nikšić je rekao da ga je stalno vizuelno pratio, a videli su ga i svi ljudi sa stajanke dok je bio u rejonu Budve. Posle svog bliskog susreta sa NLO, Jurjević je napisao izveštaj komandi RV i PVO. Predložio je da dva aviona mig 21 bez plana i radio veze dolete iz Batajnice u Titograd, i da mu se stave na raspolaganje. Već posle dva dana, avionom JAT-a je na aerodrom Titograd stigao inženjer Milivoje Jugin, koga je poslala komanda RV i PVO. U kancelariji komandira 172. puka je formirana stručna grupa na čelu sa Juginom.

Jurjević je sve članove upoznao sa dotadašnim događanjima vezanim za pojavu nepoznate letilice i izneo im plan za sledeću noć. Dogovoreno je da oni sa pitomcima izvode normalnu letačku obuku a da se, u trenutku kada se pojavi NLO, na njegovo znak svi avioni spuste na visinu od 500 m iznad tla i započnu sletanje najkraćim putem.
Dva aviona mig 21 bi odmah krenula u presretanje.

Po planu obuke, trebalo je da se uvežba grupno letenje u parovima na maršruti Bioče-Nikšić-Herceg Novi-Petrovac-Tuzi-Bioče, uz promenu uloga vođa-pratilac, pa još jedan krug. Letelo se na visini od 2.500 metara, sa šest parova u lancu.

Parovi su redom poletali i rasporedili se na različitim mestima duž navede maršrute. Posle 50minuta, kada se prvi par aviona pripremao za sletanje, NLO se pojavio u sredini prostora oivičenog pomenutom maršrutom.

– Sve posade su ga videle i javile u kom pravcu ga vide – kaže Jurjević. – NLO se pojavio negde između Cetinja i Danilovgrada, i to na istoj visini kao i avioni u vazduhu u kursu prema aerodromu, kao da će i on na sletanje. Dao sam preko radija ugovoreni signal, avioni su pošli na sletanje, par migova je poleteo, a kada je NLO krenuo u pravcu Prevlake, posade su ga odmah vizuelno otkrile.

Piloti migova tada dodaju gas, kreću maksimalnom brzinom za NLO koji je već od Prevlake leteo ka otvorenom moru, ali razmak između progonitelja i plena ostaje uvek isti. Migovi čak daju i dopunsko sagorevanje, ali ne smanjuju odstojanje. Radarska stanica vidi naše avione ali i NLO, kome beleže brzinu od 1.700 km/h. A onda radar naprasno očitava NLO iza aviona, kako leti brzinom oko 80 km!

– Migovi skidaju forsaž, a kako sam po radio vezi zaključio da su piloti vidno zbunjeni i uzbuđni, naređujem da prekinu let – svedoči Jurjević. – NLO je nestao, a Jugin je prokomentarisao da ne postoji ovozemaljska letelica koja ima ovakav raspon brzina, a koje ostvari u tako kratkom vremenu. Ništa konkretno nismo zaključili.

Potom su napisali izveštaj komandi RV i PVO. Igra mačke i miša borbenih pilota JNA i NLO trajala je čitavih 15 dana. Počeli su da se ispoljavaju i skriveni strahovi, naročito kod pitomaca, a sa drugih aerodroma su ih zvale kolege i pitali šta to jure. Neki su podrugljivo, ili u šali, komentarisali da jure veštice.

Komandant Zvonko Jurjević je zaključio da je nemoguće utvrditi o kakvom se tipu letilice radi niti šta je njen cilj, ali da NLO očigledno nema neprijateljske namere. Naredio je pilotima da nastave sa obukom i da više ne obraćaju pažnju na pojavu svetleće kugle na nebu. Jedino da mu odmah jave kada je ugledaju.

Sledeće noćno letenje je otpočelo kao i obično, avioni su odlazili i dolazili na stajanku. Odjednom, u uobičajeno vreme, u rejonu Ceva pojavio se NLO sa već viđenim karakteristikama. Svi koji su bili na stajanci aviona su ga ugledali i glasno komentarisali.

– Gledao sam ga, iako sam se ponašao nezainteresovano – potvrdio je Jurjević. – NLO se kretao prema aerodromu, a uočile su ga i posade aviona u vazduhu. Pilotima na stajanci sam tvrdio na ništa ne vidim, dok mi komandir eskadrile nije prišao i rekao da NLO vidi 100 ljudi na stajanci! Odgovorio sam glasno da ništa ne vidim, jer neću da vidim i da prestanu sa komentarima. A NLO je po dolasku iznad aerodroma ugasio svetla i nestao…

Slučajno sam 1997. susreo inženjera Milivoja Jugina u Beogradu – navodi penzionisani general-major. – U kratkom razgovoru sa njim izrazio sam želju da se slučaj proanalizira na nekom stručnom nivou, ali on nije pokazao neko interesovanje. Rekao mi je da misli da su u pitanju bili baloni sa komandama, gde se motori uključe pri približavanju letilice u vazduhu i on se tada se udaljava.

General Jurjević piše i da ostaju mnoga nejasna pitanja. Odakle balon u 1975. godini sa takvim letačkim mogućnostima i manevarskim osobinama, kakvih nema ni dan danas? Zašto se pojavljivao samo noću i uvek 50 minuta posle početka letenja, iako je vreme početka menjano? Zašto je iznenada prestao sa pojavljivanjem, iako se i dalje izvodila noćna obuka? Zašto je nekada imao odraz na radaru, a nekada ne?

ŠTA JE TO PRATILO FOKER

Kada je u dva sata noću zazvonio telefon u stanu načelnika Kontrole letenja Uprave za civilno vazduhoplovstvo SFR Jugoslavije Zlatka Vereša – to je samo moglo da znači da se radi o nečemu izuzetno ozbiljnom

Te noći, Zlatka Vereša su probudili, jer je jedan naš transportni avion bio pod pratnjom užarene lopte od trenutka kada je napustio zagrebački i prešao uvazušni prostor beogradske Oblasne kontrole. Iznad Slavonskog broda, gde je bila granica na kojoj se smenjuju srpski i hrvatski kontrolori, prolazi 18. meridijan koji ih razdvaja. U trenutku kada je beogradski kontrolor preuzeo letelicu pored nje se nalazila užarena lopta koja je letela paralelno s njom, istovremeno emitujući jaku svetlost. Priča se odvija u elisomlaznom avionu foker frendšip zagrebačke ‘Pan Adrije’. To je bila letelica za prevoz pošte na relaciji Zagreb-Beograd-Skoplje, ali je imala i dodatna mesta za desetak putnika.

Osim posade, u avionu je bilo šest putnika. Kako nam je ispričao Zlatko Vereš, u trenutku kada je obavljeno preuzimanje vođenja aviona iz jedne oblasne kontrole u drugu, kapetan letelice javio se radio vezom beogradskom kontroloru rečima: ‘Imamo jako svetlo sa leve strane koje nas prati. Blještavo je, pa ne mogu da vidim konture letelice.’ – Naprava koja je pratila avion emitovala je izuzetnu svetlost – govori nam Vereš. – Sve vreme pilot je održavao radio vezu sa oblasnom kontrolom, a putnici su prešli na levu stranu aviona da gledaju neočekivani i neobjašnjiv prizor. Kontrolor letenja podgrejao je atmosferu dok je posmatrao ekran isped sebe. Samo me je pogledao i glasno rekao: ‘Imam i ja dva odraza na ekranu!’

U tom trenutku, civilnu kontrolu letenja pozvao je Vojni operativni centar iz Banovaca. Iako su radarske službe bile bazirane na dva različita sistema, pitanje koje su postavili kolegama iz civilne kontrole bilo je direktno i nedvosmisleno: ‘Imate li na radaru još neki objekat pored ‘Pan Adrije’? Mi vidimo još nešto!’

Ovaj let trajao je punih 35 minuta, s tim da je nepoznati objekat u jednom trenutku prešao da leti sa desne strane aviona.

– Zbog blještave svetlosti pilot nije mogao da utvrdi udaljenost letelice koja ga je pratila – objašnjava dalje Vereš.
– Na radaru, ona je bila udaljena najviše 900 metara. Kada je došao do Sremske Mitrovice, pilot je tražio dozvolu za poniranje kako bi sleteo u Beograd. Pratilac se nije odvajao od njega ni posle promene visine leta. Uporno je leteo istom brzinom i na istoj visini kao i ‘foker’.

Tek kada je krenuo u završno prilaženje, na udaljenosti nešto manjoj od dva kilometra posle Krnješevaca, svetleći objekat se odvojio od našeg aviona koji se spremao za sletanje. Izgledalo je da je čudnovata nebeska epizoda završena. Posada se primirila, putnici takođe, počele su prve razmene nešto opuštenijih pogleda. Niko nije ni naslutio da priča ima nastavak… ‘

– Foker se bezbedno, rutinski prizemljio, ali više niko nije gledao u njega, već u nebo – nastavlja priču Vereš. – Tamo se odvijao neobičan fenomen. Pratilac našeg aviona lebdeo je u vazduhu, negde između Batajnice i Surčina, nešto bliže vojnom aerodromu. Isto, snažno svetlo, sada se videlo i sa zemlje. Vojni radari su u tom trenutku bili hendikepirani, jer su bili proizvedeni tako da ne prate objekat koji se na toj visini kreće brzinom manjom od 90 km na čas. A ‘naš’ posetilac se ‘zakucao’ za nebo, potpuno nepomičan.

Iznenađen ovakvom pojavom, dežurni oficir za navođenje presretača na cilj naredio je da polete dve posade naših ‘sejbrova’, tadašnjih vojnih lovaca. Međutim, radar nije bio od pomoći, pa im elektronsko noćno navođenje nije dalo tačne podatke, pošto je cilj stajao i nakon pet okretaja radarske antene bio je prebrisan na radarskom pokazivaču. Jedino u šta su bili sigurni piloti, ali i vojni i civilni kontrolori letenja, jeste da se iznad njih nalazi potpuno nepoznat leteći objekat, koji je bio podjednaka tajna svima njima.

– Ne prepričavam vam nešto što nisam lično video – izričit je Vereš. – I mi, iz kontrole, izašli smo na balkon. U oblaku smo jasno ugledali jako blještavilo. Osećaj je bio krajnje neobičan.

IZMEĐU DVA RADARSKA SNOPA

Vojni ‘Sejbrovi’ su krenuli ka objektu, ali nisu mogli da dosegnu njegovu visinu, jer su, otprilike negde ispod njega, imali snažno ometanje radio veze i osim šuštanja u slušalicama nisu čuli više ništa. To prilikom noćnog leta nije bio nimalo prijatan osećaj.

Po ustaljenoj proceduri, nastavili su da lete na istoj visini do Kovina, kada je radio veza najzad uspostavljena, a dežurni oficir zanavođenje ih je brzim i izričitim naređenjem vratio na aerodrom. Svetlo je nestalo iz oblaka, a pratilac se najzad izgubio. ‘Ovog puta poseta nepoznatih gostiju zaista je okončana’. Ovo je bila druga pogrešna misao onih koji su te nezaboravne noći bili svedoci čudnog nebeskog događaja na aerodromu pored Beograda. Posada ‘fokera’, našeg junaka s početka priče, u međuvremenu je uradila sve ono što je spadalo u red uobičajene procedure. Istovarena je pošta, iskrcani putnici, a uzeli su novi teret za Skoplje, kao i dvoje kasnih noćnih putnika koji su se uputili ka glavnom gradu Makedonije. Sasvim osnovano, posle ovako burnog prvog dela leta, posada je verovala da će joj makar drugi deo biti miran, baš kao što je bila i noć. Ne lezi vraže, svega je bilo samo ne mira…

– Kada je ‘foker’, posle poletanja bio iznad avalskog mesta Zuce, opet se pojavio isti pratilac – nastavlja priču naš sagovornik. – Na potpuno identičan način priča je nastavljena. I tada se događa još jedna neverovatna epizoda. Šef smene u kontroli letenja upitao je kapetana da li hoće da ga okrene prema nepoznatoj letelici (!?). Valjda je grozničava radoznalost pobedila

obojicu, jer je kapetan kao iz puške odgovorio: ‘Hoću!’ Usledila je instrukcija: ‘Hajde ulevo za 180 stepeni!’
Samo taj deo večeri predstavljao je spektakularnu priču o ljudskoj psihologiji, radoznalosti koja čoveka može da opsedne. Neverovatan je bio zahtev pilota koji kaže: ‘Ma, daj da se okrenem, da ga vidim!’ ‘Foker frendšip’ je avion koji je u nosu imao radar, doduše ne velike snage, jer je bio namenjen prvenstveno lociranju opasnih oblaka na mogućoj putanji. Ipak, pilot ga je uključio i video cilj koji mu ide pravo u nos!

– Tada sam viknuo šefu smene da odmah okrene avion nazad – seća se Vereš. – Avion se vratio na traženu putanju prema Skoplju, a pratilac se neumoljivo zalepio za njega, kao i pre toga. Leteli su tako, u paru, i sve je potrajalo dok ‘foker’ nije stigao iznad Topole.

Tada je gost rešio da okonča posetu. Naglo, kao što je i došao. Kako se seća Vereš, nije bilo moguće ispratiti brzinu odlaska neobičnog posetioca. Nestao je vertikalno, munjevitim manevrom. Između dva okreta radarskog snopa, za samo desetak sekundi, on se potpuno izgubio sa ekrana. A domet radara bio je 250 kilometara!

Nije nam ovu priču ispripovedao bilo ko. Mnogi ugledni vazduhoplovci prokomentarisaće je rečima: ‘Hej, ovo je rekao, ni manje ni više nego legendarni Zlatko Vereš!’  A njemu u ovoj branši svi veruju.

Zlatko Vereš rođen je 1935. godine, a još kao gimnazijalac počeo je da se bavi jedriličarstvom. Bio je pilot RV i PVO, a zatim je kao profesionalni pilot prešao u civilno vazduhoplovstvo. Paralelno je radio i u kontroli letenja, da bi specijalizaciju okončao 1967. godine u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Iste godine imenovan je za načelnika jugoslovenske Kontrole letenja. Smatraju ga kreatorom modernog sistema jugoslovenske kontrole letenja. Kao pilot u rezervi učestvovao je u snimanju filmova ‘Bitka na Neretvi’ i ‘Partizanska eskadrila’. Od 1974. godine je u Oklahoma Sitiju specijalizovao uzroke nesreća u civilnom vazduhoplovstvu i bio je predsednik Komisije za udese u više od 200 slučajeva.

BLISKI SUSRET TRIFKE RADETA

Potpukovnik avijacije u penziji Trifko Radeta svedoči kako je sa nastavnikom u ‘galebu’ iznad Cresa, 1985. video objekat cilindričnog oblika. Nikada do sada i nikom nije govorio, niti pisao o misteriji iznad severnog Jadrana, bliskom susretu sa neidentifikovanim letećim objektom (NLO).

Posle 26 godina ćutanja, potpukovnik avijacije u penziji, pilot Trifko Radeta (47) prvi put je javno posvedočio o susretu aviona JNA sa ‘letećim tanjirom’.

Ovaj misteriozni događaj se odigrao početkom 1985. godine. Tada je Radeta, kao pitomac treće godine zadarske Vojne vazduhoplovne akademije boravio na aerodromu Pula, koji je važio za najbolji centar za praćenje i navođenje aviona u nepovoljnim meteo uslovima.

– Jednog dana, rano popodne, bio sam u kabini aviona ‘galeb’ (N-60) sa legendarnim nastavnikom letenja Mitom zvanim Dolar – priča Radeta. – Uvežbavali smo figurno letenje i vađenje iz nepravilnih položaja pod kalotom, u zoni vizuelnog letenja Rab, na visinama od 2.500 do 4.500 metara. Dan je bio prelep za letenje, bez ijednog oblačka, sa vidljivošću preko deset kilometara.

Potpukovnik avijacije u penziji svedoči da se ubrzo oformio lanac, i avioni su jedan za drugim poletali i odlazili ka svojim zonama. Let je tekao bez ikakvog problema, kaže Radeta, dok u pewawu ka zoni u traverzi Cresa nije primetio leteći objekat, cilindričnog oblika cigarete i boje aluminijuma.

– Procenio sam da je bio dužine do 20, a širine do četiri metra – predočava nekadašši vojni pilot. – Nastavnik u drugoj kabini, koga sam obavestio o objektu, preuzeo je komande i doveo avion u poziciju da i sam može dobro da vidi čudnu letilicu. Objekat je leteo brzinom ne većom od 100 km na sat, na visini oko 1.500 metara i na obodu naše i zone Krk.

Odmah po viđenju, nastavnik je obavestio aerodromsku kontrolu letenja u Puli da provere da li u zoni letenja ima i nekih nema drugih letelica. Istovremeno, priča Radeta, upozorili su kolege koji su se nalazili na pravcu kretanja objekta da ne idu ispod visina rada u zoni, kako ne bi došlo do sudara.

– Ne skidajući pogled sa ovog objekta i konstantno mu se približavajući, doživeli smo veliko iznenađenje – tvrdi Radeta – Odjednom je ubrzao let neverovatnom brzinom, da bi za pet-šest sekundi izašao iz vazdušnog prostora SFRJ, na poziciji Trsta. Tek po izlasku NLO iz našeg vazdušnog prostora, sa ‘debelim zakašnjenjem’, od aerodromske kontrole letenja obavešteni smo da u dotičnoj zoni nema drugih letelica.

Kako kaže, sa aerodroma u Puli javio se i dežurni za radarsko navođenje, specijalista u ovom poslu, koji im je uzbuđen rekao da na nebu iznad severnog Jadrana nema ni jednog drugog letećeg objekta, osim njihovih aviona.
Po sletanju na aerodorom, pitomci su komentarisali ovaj događaj, a nastavnici su se povukli u svoje prostorije.
– Najmanje osam pilota je učestvovalo u ovome viđenju, o kome se do sada nije javno govorilo – veli Radeta. – Niko nam nije naredio da ćutimo, ali je bio prisutan strah da te na redovnim lekarskim pregledima na VMA proglase nesposobnim za dalju službu. A to bi bio isuviše veliki rizik, da se tolike godine odricanja, truda i učenja bace u vodu zbog nečega što nije nikome škodilo, niti ugrozilo bezbednost letenja.

A posle Trifka Radete, nedavno se javno oglasio i Dragutin Prepušt iz Pule, koji je i sam dva puta doživeo neobične susrete na nebu krajem osamdesetih. On je za hrvatski ‘Jutarnji list’ posvedočio da je kao kao nastavnik u avionu ‘galeb’ jedne letnje noći s učenikom krenuo prema Zadru. Vežba je bila standardna i namenjena iskusnijim učenicima, koji su bili na korak od toga da postanu profesionalni piloti. Rutu bi prelazili nekoliko puta iste noći – od Pule preko Opatije do Bakanjca kod Zadra, pa nagli okret nazad.

Za vreme trećeg leta, negde oko ponoći 1987, baš kod Bakanjca počeo je haos.
– Noć je bila zvezdana, a let ugodan, pa sam se opustio i preko komandne ploče nadzirao svog učenika kojem je dobro išlo – priča Prepušt.

U jednom trenutku učenik mu se uzbuđeno obratio.
– Šta je ovo s naše leve strane? – pitao je.
Prepušt je podigao pogled i ugledao neverovatan prizor. Pred njim je na udaljenosti od pedesetak metara bila narandžasta elipsa koja se kretala u smeru njegovog aviona. ‘Galeb’ je u tom trenutku bio na visini od 3.600 metara, a nastavnik je procenio da se objekat kretao brzinom od oko 900 kilometara na sat.

Naglo su skrenuli jer je prva logična pomisao bila da je reč o nekoj letelici, pa je najvažnije bilo izbeći sudar. ‘Galeb’ je tada pao na visinu ispod 3.000 metara, tako da je Prepušt gledao u dno elipse. Ona je tada svetlela crvenom bojom. Odmah je stupio u kontakt s kontrolom leta u Zagrebu.
– Nema nikoga, sam si – rekli su mu kontrolori.
Prepušt je tražio dodatnu proveru, međutim do kraja večeri ni Ljubljana, ni Zagreb, ni Beograd na vojnim radarima nisu primetili druge letelice pokraj njihove. Kontrolor s Briona mu je rekao:
– Vidim ga okom, nisi poludeo, ali na radaru ga stvarno nema.
Nastavnik je učeniku rekao da nikome ne prijavljuje šta je video da im se ne bi svi smejali jer je pomislio da je možda reč o iluziji. Međutim, u trenutku kad su sletali u Pulu, već su ih čekali istražitelji koji su ih odvojili u posebne sobe i tražili od njih da napišu izveštaj.

– Opisali smo šta smo videli, ali nikad više niko nije pomenuo te izveštaje. Jedan iskusni kolega mi je rekao da nema pilota koji je odradio više od 200 sati leta a da barem jednom nije imao slično iskustvo – ispričao je Prepušt za ‘Jutarnji list”.

On dodaje da ne tvrdi da je imao kontakt s vanzemaljcima.

– Reč je o NLO-u, to je zaista nepoznati objekt, ali sam sebi objasnio da je reč o elektromagnetnim, nazovimo ih, oblacima ili grupama koje ostaju kao trag iza svakog aviona. To mi je jedino moguće objašnjenje – kaže Prepušt.


Pretplatite se na naš YouTube kanal. Očekuju Vas još puno zanimljivih video klipova. Subscribe.


On objašnjava da se u jednom trenutku ohrabrio, pa je pokušao da prati objekat, ali je on promenio smer pod uglom od 90 stepeni, što pri tim brzinama ne može nijedna letelica koju su proizveli ljudi.

– Iskustvo nije bilo prijatno. Osećao sam se bespomoćno jer nisam znao s čim sam se susreo – kaže bivši nastavnik.
Radeta se prisetio i svog prvog susreta sa NLO 1986. godine u okolini Zadra.

– Imali smo noćni let i tom prilikom nekoliko pilota je uočilo letelicu i svetlost koja se bukvalno igrala s nama – veli potpukovnik avijacije u penziji.

– Kretala se iznad, pa ispod nas, levo, desno, da bi na kraju nestala. Vojni radari nisu mogli da identifikuju objekat, a nama je ubrzo stiglo naređenje da stignemo letelicu i oborimo je. Međutim, nismo uspeli da je stignemo.

Posle završene Vojne vazduhoplovne akademije, Trifko Radeta je do 2002, kao pilot borbene avijacije, službovao na aerodromima Mostar, Zadar, Pula, Podgorica, Niš i Kraljevo. Do penzionisanja, 2006. radio je u Komandi Vazduhoplovnih snaga Srbije, a iste godine je diplomirao na Mašinskom fakultetu u Nišu.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

Related posts

Leave a Comment