Šambhala – misteriozna dolina besmrtnika (VIDEO+)

Shambhala
Foto: uncharted.wikia.com

Stanovnici nebu stremeće Azije, koju s pravom nazivaju Krovom sveta, vekovima su već svesni postojanja Sambhale. Verovanje u Sveto kraljevstvo mudrih ljudi živi vekovima, a u prilog postojanju Sambhale dodatno govori i hiljadugodišnji zapis.

Do nas je dospeo iz ruskog izvora pronađenog 1893. godine u rukopisu u pustinjačkom manastiru Uspenski u biizini Shatska u provinciji Tambov. Ova priča pod nazivom ‘Saga o Belovodye’ (Belovodye je ruska reč za Sambhalu ili Zemlju živućih bogova) pojavila se u izdanju od 4.aprila 1949. ruskog lista Novaya Zarya – Nova zora u San Franciscu.
Govori o mladom slavenskom redovniku Sergiusu koji je proveo nekoliko godina u manastiru na planini Atosu u severnoj Grčkoj pored Egejskog mora. Bližeći se tada tridesetoj godini života, zbog narušenog se zdravlja svoga oca morao vratiti u Kijev. Nedugo nakon povratka pozvan je da poseti kneza Vladimira Velikog (956.-1015.). Zadatak mu je bi!a knezu ispričati šta je u manastirskoj biblioteci saznao o tajanstvenoj ‘istočnoj zemlji u kojoj vladaju vrline i pravednost’. Kneza Vla­dimira je priča o toj legendarnoj zemlji toliko oduševila da je godine 987. Sergiusa imenovao vođom velike ekspedicije koju je opremio i poslao u potragu za ovom čudesnom azijskom zemljom.
Kneževi savetnici proceniii su da će 9.660 km s povratkom dugo putovanje potrajati tri godine, ali prošle su i decenije bez glasa o ekspediciji. Kijevljani su verovali da su svi članovi ekspedicije poginuli. Međutim, 1043. godine u gradu se pojavio starac koji se predstavio kao redovnik Sergius kojega je pre 56 godina Vladimir Veliki poslao u potragu za Dolinom besmrtnika.

u2at-shambhala-vista
Foto: creativeuncut.com

Najvažnije delove njegove priče uredno su zabeležili i sačuvali mistici jednog ruskog manastira i upravo je to taj spis koji je pronađen 1893. godine. Otac Sergius ispričao je da su potkraj druge godine njihovoga napornog putovanja mnogi ljudi i životinje u njihovoj grupi izginuli, što od ekstremnih vremenskih uslova, što od napada vukova i medveda. Na jednom pustom predelu grup je naiŠla na hrpu kostura ljudi, konja, deva i magaraca, što ih je toliko uplašilo da nisu želeli poći dalje.

Samo dva člana ekspedicije odlučila su nastaviti putovanje sa Sergiusom, a pred kraj treće godine putovanja to je dvoje njegovih drugova ostalo u nekom selu zbog sve lošijeg zdravlja. I sam je otac Sergius došao do same granice izdržljivosti, ali je ostao odlučan da nastavi putovanje ill umre. Glasine na koje je nailazio u različitim krajevima kroz koja je prolazio dale su naslutiti da čudesna zemlja Sambhala doista postoji i da putuje u pravom smeru.

Uzeo je drugog vodiča, koji ga je uveravao da ga može povesti bliže Svetom kraljevstvu, koje su lokalni stanovnici nazivali ‘Zabranjenom zemljom… Zemljom živućih bogova i Zemljom čuda’.

PUTOVANJE U SVETO KRALJEVSTVO

Tri meseca kasnije otac Sergius došao je do granice Sambhale. Na jednom je mestu njegov jedini preostali vodič odbio nastaviti put, plašeći se nevidljivih čuvara snežnih planina. Sergius se i dalje nije bojao smrti i čvrsto je verovao u postojanje zajednice svetih ljudi koju je odlučio pronaći. Osim toga, sada je već bio i suviše iscrpljen da bi se vratio nazad. Posle još nekoIiko dana usamljenog hodanja iznenada su mu prišla dva neznanca koje je razumeo premda su govorili nepoznatim jezikom.
Odveli su ga u neko selo, u kojem je nakon oporavka dobio posao uređivanja rukopisa u nekoj vrsti manastira. Kasnije je prebačen u podzemnu pećinu koju je osvetljivalo neobično svetlo, izazivajući u njemu čuđenje načinom na koji je ‘osvetljavalo sve oko sebe, rasterujući tamu i senke tako da se sve činilo ravnomernim i blagim’.

Kasnije je preseljen na obližnju lokaciju, gde su ga prihvatili za brata. Kako su prolazili meseci i godine, ovaj je slavenski redovnik stekao ogromno duhovno znanje. Bio je presretan što je konačno pronašao strpljive, suosećajne i svevideće mudre ljude koji su radili za dobrobit čovečanstva. Shvatio je da oni na neviđeno prate sve što se zbiva u vanjskom svetu i da ih brinu sve moćnije sile zla na Zemlji.

Shvatio je i da je velik broj ljudi iz različitih zemalja pokušao ući na ovu teritoriju, ali bezuspešno. Njegovi stanovnici držali su se strogog zakona po kojem njihovo mesto u sto godina sme posetiti samo sedam osoba. Šestoro njih će se vratiti u vanjski svet obogaćeno tajnim znanjem, a jedan će od njih ostati živeti u Sambhali i neće stariti jer je vreme u njegovom biološkom satu prestalo teći.

R   E   K   L   A   M   A



 
Pre povratka u Kijev otac Sergius te je posljednje godine proveo prenoseći mudrost u sistemu pećina, koji se kasnije razvio u Manastir pećina. Čini se da su i ona šestorica, baš poput Sergiusa, postali vanjski saradnici Sambhale, čineći tako maleni vanjski krug poznavaoca mudrosti. Jedan takav saradnik mahatmi, Brahma Jyoti iz Delhija, bio je u stalnoj vezi sa superbićima s Himalaja koji upravljaju svetom snagom misli’. Govori se, takođe, da su ‘tokom veka malobrojni tibetanski mudraci iz Doline besmrtnika bili zaslužni za osnivanje Belih misterijskih škola Istoka i Zapada.

loading...

Prosvetljene duše iz Sambhale smatraju se ‘apostolima iz Doline besmrtnika’ jer su glasnici koje neposredno vode mahatme i koji imaju zadatak u neko doba u istoriji otići u određeni deo sveta.
Prema tibetanskoj predaji, nekada su postojali brojni zapisi o Sambhali i njenim stanovnicima. Objavljeni su u nekoliko svezaka Yung-Lota-tiena, najveće enciklopedije na svetu, koja je čuvala veliku količinu drevnog znanja, uključujući i zbirku drevnih viđenja yetija (yeti na tibetanskom znaci ‘magično stvorenje’).

Ovo veličanstveno delo, prikupljeno u XV veku, sastojalo se od 50 miliona rukom pisanih kineskih znakova u 11.095 svezaka. Dok se čuvalo u Yuan Ming Yuanu, staroj Ietnoj palači u Pekingu, većinom je uništeno kad su palaču delomično razorile britanske i francuske snage 1860. godine tokom Drugog opijumskog rata. Danas postoji svega 370 sačuvanih svezaka, razasutih po bibliotekama širom sveta. Kad vidimo koliko je kulturne baštine starijih civilizacija izgubljeno, ne bi nam trebalo biti teško zamisliti da je možda bilo mnogo ranijih ‘visokih’ civilizacija o kojima se malo zna, sa Sambhalom kao jednom od njih.

PODZEMNE RIZNICE U HIMALAJAMA

O legendama o skrivenim podzemnim bibliotekama, blagom i vrhunskim rukotvorinama vezanim za Sambhalu stalno se govori u Aziji i opisuje ih se kao tajna skladišta drevnog znanja. Ranije civilizacije smatrale su da je nužno sačuvati nauku i umetnost kultura, a ne brisati ih prirodnim katastrofama ili ratom ili iz drugih nedokučivih razloga.

km
Foto: livinginzhelightms.com

Tibetanska tradicija priznaje da ‘vremenske kapsule’ i dragoceni, u svilu uvezeni svesci leže skriveni u najulegnutijim i najskrovitijim mestima ‘božanske’ planine Kangchenjunge, trećeg najvišeg vrha u Himalajama. Nicholas Roerich je otkrio da jedna kamena vrata vode do onog što je on nazvao ‘pet svetih blaga velikoga sniega’, a njegovi vodiči su mu savetovali da ne pokušava ulaziti u prostorije ‘jer sve što se obelodani pre vremena koje je odredila sudbina donosi neizrecivu štetu’.

U Altajskom gorju Roerich je takođe otkrio da podnožja Himalaja skrivaju ulaze koji vode do podzemnih hodnika i prostorija duboko ispod površine i gde su zagonetne rukotvorine i egzotična blaga skriveni još od početka svetske istorije.
Roerichu su takođe govorili o tajnom podzemnom spremištu na prevoju Karakoram u Himalajama na visini od 5.944 metra. Njegov glavni vodič otkrio mu je da se pod snežnim grebenom čuvaju velika blaga i rekao mu da čak i niži članovi zajednice znaju za ogromne pećine koje čuvaju drevne rukotvorine. Upitao je Roericha zna li za kakve knjige u vanjskom svetu koje beleže lokaciju tih podzemnih komora. Mudri stari glasnik proveo je niz godina u planinama i želio je znati od Roericha zasto stranci, koji tvrde da toliko toga znaju, ne mogu pronaći uočljive ulaze u podzemne palače na prevoju Karakoram.

Tokom 12 godina provedenih u severnom Tibetu sredinom XIX veka kineski istraživač Jia Chun-Pingwa razgovarao je s budističkim redovnicima koji su tvrdili da na osamljenom delu grebena Altyn Tagha postoji ogromna mreža podzemnih galerija i muzeja koji čuvaju zbirku od nekoliko miliona očaravajućih rukotvorina, koju čuvaju večito budni čuvari. U svojim memoarima Jia je pisao o podzemnom muzeju u kojem se čuvaju razni ‘objets d’art’ koji opisuju više-hiljadugodišnji razvoj čovečanstva na ovoj planeti.
Opisao je da se ulaz u ovaj niz komora nalazi s leve strane dubokog klanca u kojem se nalazi nekoliko po ničemu impresivnih kuća koje označavaju lokaciju možda i najvećeg svetskog muzeja. Jia nije bio jedini koji je opisao ovu zbirku. Sigurna je od upada i ništa neće narušiti mir u kojem počivaju njezina stogodišnja dela… ulazi su skriveni, a riznice s rukopisima i rukotvorinama leže duboko u utrobi zemlje. Lokalni je stanovnik rekao da se na njihovoj pijaci ljudi iz ovog područja pojavljuju s neobičnim, vrlo starim novcem i niko ne pamti kada je takav novac tu bio u upotrebi.

Smatralo je da su sva ta tajna mesta povezana sa zagonetkom Sambhale. Madame Helena Petrovna Blavatsky (1831.-1891.), putnica i mističarka rođena u Rusiji, osnivačica Teozofskog društva 1875. godine, aludirala je na postojanje Sambhale, aktualizirajući je među zapadnjačkim obožavateljima okultnog. Ona je tvrdila da mudraci s Istoka u svet mogu poslati drevne dokumente koji bi uzdrmali mišljenja isotričara.

Videla je tajna skladišta u severnoj Indiji i napisala da inicirani jogiji znaju za ogromnu mrežu podzemnih biblioteka koja se proteže iz pećinskih hramova preko severnog Tibeta. Vatikanski arhivi čuvaiu retke izveštaje misionara iz ranog XIX veka u kojima se navodi da su u krizna vremena vođe raznih zemalja slali svoja izaslanstva u Himalaje kako bi potražili savet od ‘Genija iz planina’. Međutim, ti spisi ne otkrivaju kuda su to tačno ti predstavnici putovali.

 
Nedatirani rukopis iz pera Monseigneura Delaplacea, nastao pre otprilike 120 godina, govori u prilog verovanju mudraca iz središnje Azije da ljudi posebnoga znanja žive u nepristupačnim i osamljenim delovima Himalaja. Tibetanski ep o Gesar Kanu predvideo je da će se neki skriveni hodnici otkriti u doba ‘kad će čelični brodovi leteti nebom’, a Madame Blavatsky je rekla da će se neki skriveni rukopisi oprezno i s namerom otkriti u duhovno bogatijoj budućnosti.
Tibetansko verovanje u prosvećene ljude iz podzemlja, koji su u nekoliko navrata viđeni s bakljama u mraku, vrlo je snažno. Rocrich je govorio o čoveku sjajne vanjštine koji je stigao u Tibet iz Sibira sa svojom karavanom i ponosno izjavio: Dokazaću da priča o podzemnim ljudima nije plod mašte. Odvešću vas do ulaza u njihova podzemna kraljevstva. Je li to i učinio, u Roerichovim knjigama nije zabeleženo.
U čitavoj Aziji, u pustinjama i od okeana do Urala nalazimo začudnu predaju o svetim ijudima koji žive u tajanstvenim podzemnim gradovima. I dok je zub vremena otkinuo mnoge stranice priče ljudskog života na ovom planetu, ove drevne predaje svedoče o stvarnom postojanju tajnih blaga i izolovanih riznica prepunih retkih zapisa koji beleže znanje od davnina.

BELA PIRAMIDA I ŠAMBALSKI TROUGAO

U dodatku retkoj tibetanskoj knjizi iz XVIII veka Put za Sambhalu (autora trećeg Pancen Lame 1738.-1780.) na intrigantan se način spominje humanoidna rasa s krilima koja je nekad živela u Tibetu, a onda se ‘uništila. U istoj se knjizi spominje i postojanje brojnih piramidalnih struktura na različitim, zapadnom svetu nepoznatim lokacijama na Krovu sveta. Neke se od tih građevina opisuju kao ‘bajkovite’, a ‘višebojne’ verzije postoje među desecima drugih pira­mida.
Stvarno postojanje grupa piramidal­nih zdanja u Himalajama u novije je vreme potvrđeno, a prvi izveštaj koji o tome imamo onaj je američkog trgovca Freda Meyera Schrodera, koji je 1912. slučajno naišao na veliku piramidu okruženu manjim strukturama.

Zadivljen prizorom, upitao je svog vodiča, budističkog redovnika, što one predstavljaju i dobio odgovor da 5.000 godina stari lamaistički dokumenti ne samo da sadrže informacije o nameni tih piramida, nego i otkrivaju da su one već bile iznimno stare u vreme iz kojeg zapisi potiču. Kad bi se ovo datiranje potvrdilo, himalajske piramide bile bi starije od piramida u Gizi, čije je datiranje službeno prihvaćeno. Nekih 33 godina posle uočena je još jedna neveroatna piramida koja je posramila akademski svet. U proleće 1945. pilot Američkog vojnog vazduhoplovstva James Gaussman letio je iz Kine u Indiju iznad Tibeta kad je bio primoran smanjiti visinu zbog problema s motorom.

Navodi se da je rekao sledeće: ‘Leteo sam oko planine i potom smo došli do jedne udoline. Odmah ispod nas stajala je divovska bela piramida, Izgledala je kao iz bajke. Bila je prekrivena svetlucavom belom bojom. To je mogao biti metal Hi neki oblik kamena. Sa svihje strana bila bijele boje. Najne-obicmje od svega na njoj bio je njezin vrh – veliki komad dragocjenog, dragu-Iju nalik materijala. Kalosalnost ovog zdanja duboko me se dojmila’.
Gaussman je verovao da je ta piramida viša od 300 metara, Što je više od dvostruko u odnosu na visinu Velike piramide u Gizi. Gaussmanove fotografije nikada nisu objavljene, ali crno-bela fotografija zemljane piramide u blizini Xiana, glavnog grada kineske provincije Shaanxi, predstavljena je medijima 1990. godine kao ‘gigantska bela piramida’ koju je Gaussman navodno fotografisao 45 godina pre.

Međutim, Gaussmanova ruta letenja kretala se nekih 805 kilometara severozapadnije od lokacije na objavljenoj fotografiji, pa se opravdano sumnja da su dotičnu fotografiju objavile kineske vlasti kako bi sačuvale tajnu Bele piramide od zapadnog sveta. Godine 1947. – dve godine nakon Gaussmanova viđenja – još je jedan američki avijatičar, Ma­urice Sheahan, na svom letu prema jugozapadu preko provincije Shaanxi primetio kolosalnu belu piramidu. Nekoliko je američkih dnevnih listova, ukijučujući i New York Times, 28. marta 1947., objavilo vest o njegovom viđenju.
U delu Himalayas – Abode of tight Roerich govori o tri ‘isturene tačke Sambhale’, što ukazuje na trouglasti oblik teritorija ovog zagonetnog kraljevstva. Lokacija ovih graničnih oznaka nije poznata, ali kad se napravi trougao pod istim uglovima kao i Velika piramida u Gizi (51 stepen i 51 minuta), s početkom na oko 50 stepeni severne geografske širine i ako se uzme dužina od 88 stepeni za zapadnu granicu, tada se ukršta s rutom Gaussmanova leta iz 1945. blizu mesta na kojem je uočio divovsku belu piramidu.

Buddhist-depiction-of-Shambhala-from-Sera-Monastery
Foto: ancient – origins.com

Ako se uzme i nastavak njegova leta u smeru jugozapada, ‘južnu granicu’ određuje njegovo ukrštanje s dužinom od 88 stepeni. Poznato je da su se u prostoru iscrtanom ovim osamljenim trouglom događali neki vrlo neobični događaji, od kojih je veroatno najfascinantniji onaj koji nazivaju ‘tibetanskim Roswellom’.

TIBETANSKI ROSWELL I KRISTALNA PEĆINA

U prvoj nedelji januara 1938. godine naučna ekspedicija pod vođstvom kineskog arheologa Chi Pu Teija zašla je duboko u planinske predele Bajan-Kara-Ule, negde u blizini mesta na kojem reke Yangtze i Mekong započinju svoj dugačak i vijugav put prema jugu. Onde su otkrili sistem pećina s hiljadugodišnjim netaknutim grobovima poređanim u paralelne redove.

Ti grobovi nisu imali nadgrobne kamene i epitafe, ali su se na zidovima pećina nalazili crteži s figurama izduženih glava te prikazi planeta. Arheolozi su iskopali grobove i u njima pronašli kosture abnormalno velikih lobanja i sićušnih tela, dugih manje od 1,22 metra. Na podu pećine, poluukopanog u prašinu, pronašli su prvi od 716 neobičnih kamenih diskova, od kojih je svaki imao rupu u središtu nalik gramofonskoj LP ploči.
Svaki je disk na sebi imao usekotine koje su spiralno išle prema vanjskom rubu i za koje se ispostavilo da sadrže gusto pisane znakove koji su oblikovali poruku. Kasnije, 1962. godine, četvorica naučnika predvođena japanskim profesorom Tsum Urn Nuijem s Akademije za praistoriju u Pekingu objavila su da su konačno uspeli dešifrovati diskove.

Otkrili su da diskovi govore o padu vanzemaljske letelice pre otprilike 12.000 godina. Čini se da je posada preživela, ali je letelica bila suviše oštećena da ponovno poleti. Nakon što se susreo s nebrojenim problemima pri javnom obznanjivanju ovih spektakularnih rezultata, profesor Tsum Um Nui dao je ostavku na svoje mesto i vratio se u Japan. Međutim, naučna zajednica u Sovjetskom Savezu nije odbacila njegov izveštaj i rezitltati dodatnih ispitivanja uz upotrebu oscilografa potvrdili su dramatična otkrića profesora Nuija.
U odlomku na početku Mahabharate govori se da je taj ep napisan ‘u predivnoj dolini u podnožju planine Meru’. Za tu se dolinu govori da je Sambhala. Bilo bi normalno zaključiti da je najduži ep na svetu izvorno napisan u skriptorijima Besmrtnika i onda postao temeljem najvećih istočnjačkih razmišljanja.

Predanje kaže da su Siddharta Gautama – Buda i Lao Tzu (oko 600. pr. Kr.), osnivač taoizma, obojica posetili Dolinu besmrtnika. Bon sveštenici iz Tibeta priznaju da je njihova vera preuzeta od ove filozofske struje. Bon religija, najstarija duhovna tradicija Tibeta, razvila se iz rukopisa koji su sveštenici nazivali ‘Prvo pismo… pravi nauk… tradicija večne mudrosti… koji su dosli od Besmr­tnika iz Sambhale’.

Još je jedna drevna tibetanska knjiga potekla iz Himalaja. Pod nazivom Bardo Thodol na tibetanskom, na zapadu je poznata kao Tibetanska knjiga mrtvih i tradicionalno se čita na glas umirućima kako bi im se pomoglo ostvariti oslobođenje duše nakon smrti. Predaja kaže da je ovaj neverovatni zapis potekao od rase pod nazivom Nage, a lamaistički zapisi ukazuju na to da je osmero članova ove rase učestvovalo u susretima s kraljem Sambhale.

Po tibetanskim shvaćanjima, oni su poznati po svojoj vrhunskoj mudrosti, a postojanje Naga zauzima važno me­sto u severnoindijskoj drevnoj predaji. Govori se da Nage imaju ljudsko lice iznimne lepote, zmijolika tela i da mogu leteti kad izađu iz Patale, tj. podzemnog sveta. Princ Arjuna, učenik gospodara Krišne, navodno je posetio Nage i razgovarao s njima. Po predaji, oni žive u Palači zmija u čudesnim podzemnim stanovima koje osvjetljuju kristali i drago kamenje.

Roerich je jednu svoju sliku nazvao Jezero Naga (1932.), a druga pak prikazuje jednog Nagu kako sedi na ostrvu u severnotibetanskom jezeru istočno od Altajskog gorja. Po tome su Nage smešteni unutar Sambalskog trougla. Neki stari autori tvrde da su Nage (muški) i Nagini (žene) izvorno ‘stupali u brak s ljudima, posebno s velikim kraljevima, kraljicama, mudracima ili ljudima velike duhovnosti’.

Govori se i da su odabrani ljudi imali privilegiju ući u ogromne pećine Naga, međusobno povezane tunelima kao u mravinjaku, koje se protežu na stotine kilometara unutar planinskih lanaca u severnoj Indiji i duboko u severni Tibet.
Roerichovih slika je na stotine, a neke od njih prikazuju i lokacije u Rusiji, Mongoiiji, Egiptu i drugim krajevima, Ima nečeg misterioznog u načinu na koji obrađuje perspektivu i atmosferu koji kao da ukazuje na neke druge dimenzije i vanzemaljske poretke ili barem na prolaze i vrata koja do njih vode. Fantastično kamenje s urezanim natpisima u osamljenim visovima; Lao Tzu na leđima vodenog bizona koji ide na zapad u drvored lukovitog drveća; ogromna, oko dva metra debela knji­ga koja leži otvorena, a jedna osoba na drvenom bloku stoji i s visine gleda u njezine stranice; ljudska lobanja ogromnih dimenzija; njegov istančan opis piramida u pozadini nekoliko njegovih slika – sve to ukazuje na to da je Roerich otkrivao opskurne informacije u slike zavijenim šiframa. Možda je poštivao ‘SambhaIsku zakletvu’ – dogovor kojim se posetiocima zabranjuje da otvoreno pokazuju što su videli ili otkrili za boravka u Dolini besmrtnika.

Para-penjelajah-seringkali-mengalami-kesulitan-menemukan-kerajaan-Shambhala
Foto: rumorfriends.blogspot.ca
MRTVI VANZEMALJAC PRONAĐEN ŽlV

John Spencer, američki preprodavac droge i oružja nastanjen u Kini u godinama nakon Prvog svetskog rata nehotice se zatekao u lamaističkom samostanu u Tuerinu, u jugozapadnoj Mongolijj.

Kolabirao je od umora na planinskoj stazi dok je bežao od kineskih vlasti gde su ga pronašli redovnici, koji su ga odveli u svoj samostan da se oporavi. U to su vreme u svojim prostorijama imali i drugog posetiteIja, Amerikanca Williama Thompsona, naučnika koji je u njihovoj biblioteci proučavao dalekoistočne religije.

Nekoliko dana kasnije John Spencer je proučavao vanjski deo samostana kad je naišao na niz, od vremenskih uslova, oštećenih stuba koje su vodile dole prema malenim metalnim vratima. Otvorio ih je i ušao u prostranu, u svetlo obojanu prostoriju s 12 zidova.

Zidovi su bili ukrašeni crtežima nebeskih konstelacija, nebeskih tela i znakova zodijaka. Sav u čudu, Spencer je rukom prošao površinom jednog zida, na što se obližnja ploča iznenada nečujno otvorila prema unutra, otkrivši mračan tunel. Podalje je primetio bledozeleno svetlo i zakoračio u tamu. Nakon nekoliko minuta Spencer je došao do kraja tunela i zašao u veliku pećinu, sjajno osvetljenu sablasnim zelenim svetlom. Uzduž jednog od zi­dova bilo je 30 kovčega, uredno položenih u dugačak red jedan pored drugih. Misleći da možda kriju dragulje ili blago, Spencer je započeo otvarati kovčege i u prva tri ugledao leševe redovnika odevene u odeću sličnu onoj kakvu su nosili redovnici koji su mu pružili pomoc.
Hartwig Hausdorf je preneo sledeće: ‘U četvrtom je ležala žena u muškoj odeći; u petom čovek za kojeg je pretpostavljao da je iz Indije i koji je nosio crveni svileni kaput… u trećem od kraja nalazilo se savršeno očuvano i u belo platno odeveno telo muškarca; u pretposljednjem je počivalo telo žene čije etničko poreklo nije mogao sa sigurnošću utvrditi’.

Ono što je neverovatno je da leševi nisu pokazivali nikakve znakove raspadanja, a Spencer je verovao da se onde nalaze već dugo. Ne nalazeći nikakvo blago, Spencer je naposletku došao do zadnjeg kovčega i podigao poklopac. Na svoje veliko iznenađenje u kovčegu je ugledao maleno stvorenje odeveno u svetlucavu srebrnu odeću.

Glava mu je bila velika i srebrne boje, s ogromnim zatvorenim kapcima, bez usta i kratkim nosom. Kad se sagnuo kako bi dodirnuo leš, njegove ogromne oči u obliku opala iznenada su se otvorile i zagledale u njega, odašiljući prodorno zeleno svetlo koje je zaslepilo nesuđenog pljačkaša grobova.

Spencer je zalupio poklopac kovčega i skamenjen od straha pobegao iz pećine, poderavši odeću u svom paničnom begu na izbočine u kamenim zidovima. Vrativši se u samostan, visokopozicionirani lama mu je rekao da je stvorenje koje je vidio lik ‘velikog učitelja koji je stigao sa zvezda’. Lama ga je pokušao uveriti da je samo umislio da je to stvorenje živo, ali Spencer nikada nije posumnjao u stvarnost svog čudnog susreta.

Preneražen, svoje je iskustvo ispričao WiHiamu Thompsonu, koji je kasnije objavio pojedinosti priče u američkom periodičkom časopisu Adventure, nakon svog povratka u SAD. Nekoliko dana posle Spencer je napustio samostan i netragom nestao. Za njega se više nikad nije čulo.

RUSKI NAUČNICI I ETERIČNI SOLARNI SISTEM

‘U podzemlju Tibeta zakopana su mnoga velika blaga Mudrosti; kad ih se razotkrije, jedno vrlo staro tajno skrovište naučnih artefakata zapanjiće svet’ – rekao je bradati vodič 1928.
Godine 1870. jedna je ruska delegacija naučnika možda videla jedan od tih artefakata sačuvanih iz starine. U tibetanskom samostanu lama nedaleko svete planine Belukhe ovu su grupu predstavili starom lami koji je izvanredno poznavao astronomiju i fiziku.

Lama je odabrao dva člana delegacije koji su bili stručnjaci za planetarne teme, podučio ill budističkim tehnikama koncentracije i savetovao im da pređu na vegetarijansku prehranu. Nekoliko dana kasnije pozvao ih je u svoju sobicu i ondje im pokazao neobičan metalni uređaj. Tajanstvena naprava nalazila se na podu i ispuštala čudan, prigušen zvuk.

Iz nje je izašla maglica koja se raširila i razvila u pokretnu minijaturnu repliku našeg solarnog sistema, sa Zemljom, Venerom, Merkurom i drugim planetama u laganom kruženju oko Sunca. U torn eteričnom Sunčevom sistemu naučnici su uočili jednu anomaliju – deseti planet kako kruži u svojoj orbiti iza Plutona. Stari je lama odbijao odgovarati na pitanja o prirodi i poreklu pretholografskog uređaja na sunčevu svetlost, ali je dao do znanja da je ‘donesen da ga se demonstrira’.
Ideja o drevnoj nadnaravnoj zajednici koja se davno pre nazivala ‘Stvarateljima čovečanstva’ i koja živi u osamljenim udolinama u planinskim prostranstvima severnog Tibeta bez sumnje će izgledati suviše fantastična racionalnim zapadnjačkim akademskim umovima da bi je kao takvu prihvatili.

Međutim, proučvanje istorijskih dokaza koji su se tokom vekova nakupili iz međusobno posve udaljenih zemalja pokazuje da između tih svedočanstava postoji bitna sličnost. Lamaističke hronike govore o kulturi Mudrih, koji su tokom dugog niza godina razvili vlastitu civilizaciju i nauku, u zaštićenosti i izdvojenosti snežnih planinskih lanaca severne Azije.
Dr. George Roerich, stariji sin profesora Nicholasa Roericha i Helene Roerich, preispitao je opravdanost verovanja u predaju o Sambhali: Sambhala se ne smatra samo domom tajnog budističkog nauka. Ona je i temeljno načelo nadolazeće Kalpe, odnosno Kosmičkog doba – Doba Sambhale. Veruje se da su učeni monasi i meditirajući lame u stalnoj vezi s ovim mističkim bratstvom koje upravlja sudbinom sveta. Zapadni promatrači skloni su umanjivati važnost ovog imena i opsežnu literaturu o Sambhali te još bogatiju usmenu predaju o njoj svrstavati u folklor i mitologiju. Međutim, oni koji su proučili i literarni i popularni budizam znaju kakvu izvanrednu snagu ovo ime poseduje među budistima planinske Azije.

———————————————————–

VAŠA REKLAMA
Kontaktirajte nas na: svettajniwordpress@gmail.com ili na broj 064/2624313

———————————————————–

Kad se svi podaci koje posedujemo o Sambhali stave zajedno dobivamo jasnu sliku o postojanju mesta na kojem žive superiorna bića kojima prostor i vreme nisu prepreke. Ono što doprinosi prihvaćanju stvarnog postojanja ove Doline besmrtnika jest dostupnost u potpunosti uverljivih svedočanstava u kojima se govori o putovanjima na ovo čudesno mesto.

Na primer, Apolonijevo putovanje u prvom veku dobro je dokumentovano, kao i hodočašće jednog kineskog hirurga i njegovog nepalskog vodiča i jogija u Sambhalu početkom 1920-ih: Ne toliko davno u Shanghai Timesu, a onda i u mnogitn drugim listovima, pojavio se opsežni tekst koji je potpisao dr. Lao-Tsin, a u kojem se govori o njegovom putovanju u Dolinu Sambhalu. U torn vrlo živom tekstu dr. Lao-Tsin izlaže mnoge detalje o svom napornom putovanju s nepalskim jogijem kroz mongolske pustinje i divlje visove do Doline u kojoj je našao dom brojnih jogija koji izučavaju visoku mudrost.

Njegov opis laboratorija i slavnog tornja iznenađujuće su slični opisu koje nalazimo u drugim izvorima. Pričao je o mnogim čudima nauke i složenim eksperimentima koji se izvode snagom volje i telepatijom na velike udaljenosti.
Još je dvoje ljudi u XIX veku došlo u ovu utopiju i onde boravilo neko vreme. Po povratku su opisali čudesnost ove tajanstvene kolonije, ali i čuda o kojima ne smeju govoriti. Zbog ovakvog je ćutanja toliko teško doći do potpune istine o Sambhali, a put do nje dodatno otežavaju i lamaistički mudraci koji nisu voljni raspravljati o ovoj misteriji, koja je jedna od najsvetijih predaja u ezoteričnom budizmu. Neka svedočanstva nam pokazuju da bi ljudi koji su bili u Sambhali mogli reći i više o postignućima njenih stanovnika da nije zakletve koju su morali dati.
Međutim, iz nečeg što je Roerich napisao čini se da su i on i njegov sin George posetili Sambhalu. On je Sambhalu nazvao Gradom nauke, a u vezi s tim njegovim komentarom zanimijivo je primetiti da istočnjačka ezoterička nauka govori o savetu Kamadura (podzemne vatre) i Kosmičke vatre, koji može dovesti do razornih geoloških kataklizmi ako se ovo dvoje ne dovede u stanje ravnoteže.

Roerichovi tvrde da su videli instrumente za merenje pritiska ovih dveju vatri u jednom od laboratorija u Sambhali. Putujući preko golemih prostranstava središnje Azije mnogi su putnici sačuvali svoje utiske o Sambhali, mestu do kojeg su dolazili čestiti tragaoci za Istinom, ljudi bez sebičnih motiva. Tibetanska predaja kaže da se u Sambhali u vazduhu može čuti muzika koja dopire iz nevidljivih instrumenata i popiti eliksir mladosti na Izvoru večnog života.

Toranj od žada na svojim vanjskim zidovima ima ugravirane rasplesane božice, kompleks kraljevskih palača prozore uokvirene kamenom lapis lazuli, a krov prekriven Jambu zlatom. Moderni istraživačl, kao što su Hausdorf, Prjevalsky, Osendovski, David-Neel, Tomas te otac i sin Roerich, pisali su o raširenoj predaji o Sambhali i njenoj kosmičkoj kulturi na koju su naišli za svog boravka u Aziji.

Teza o egzotičnoj, skrivenoj zajednici savršenih bića koji upravljaju evolucijom čovečanstva ne svodi se na puka nagađanja i možda se pokaže istinitom ako se vtadar Sambhale pojavi da uništi ‘Horde tame’ i uvede toliko puta proricano ‘Doba Sambhale’.

Trebali bismo možda razmotriti mogućnost da prosvećeni ljudi iz Sambhale, u ime Božanske vlade, telepatski komuniciraju s nama kroz naše snove, intuiciju i vidovite medije, dajući nam tako unutrašnje smernice prema odlukama i izboru kojima se u ovoj kritičnoj epohi moramo prikloniti.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Conoplja news)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.