NLO 

Zamka nauke: Istina je negde tamo

the truth is out there_1368948864_672x0_670x0-min

Kaže se da je nauka rođena iz vere, ali i protiv vere. Savremena “demistifikacija nebesa i života” nije uništila tenziju izmežu doxe i episteme.

U epohi posle svih epoha, u post-tradicionalnom pluralizmu praznika tekstualnih odnosa i jezičkih igara sve gubi svoj apsolutni metafizički oslonac. Postoji mnoštvo aline i jedinstvo mnoštva. Liberalni New Age eklekticizam dozvoljava da kriza vrednosti bude razrešena tako što pojedinac može malo da ide u Crkvu, malo na jogu, malo može da se bavi opasnim sportovima i kompjuterskim igrama, a malo kibernetikom i čakrama. I sve to odjednom. Kada svet više ne veruje u Boga nije problem što ne veruje ni u šta, već što veruje svemu, govorio je Česterton. Pa i medijima.

U društvu i vremenu u kome multimedijsko obilje podataka dostiže gigantske razmere, gde je supstanca objektivne informacije sve udaljenija jer medijska prerada uvek ostavlja otvorena pitanja, gde postoji mnoštvo kompetitivnih centara moći koji u tome učestvuju stvara se plodno tlo za bujanje pseudomitova. Tada kako kaže Bart sve može da bude mit a njegova funkcija je da odstrani stvarnost. Od kartezijanskog projekta epistemološke utopije završene Dekartovim kompromisnim pozivanjem na sveznajući božiji um tenzija između vere i nauke, mitova i pseudomitova, vere i verovanja ne jenjava.

S jedne strane nauka priznaje da postoje granice između onoga što se zna i onoga što se još ne zna. Od kako se pozitivistički put ka apsolutnoj istini pokazao kao nemoguć nauka je provizorna i uvek otvorena za dinamičnu realnost u kojoj nema mesta za večne istine. Naučna istina je privremena, trenutna i preliminarna. Ona traje dok je eksperimenti i osmatranja podržavaju. U njoj nema neupitnog i a priorirazumljivog. Ono što je takvo čini se radikalno upitnim. Spoznajni horizont stoga je stalno otvoren i neiscrpiv. Jedino što je konačno je konačna nedokučivost univerzuma i čoveka.

S druge strane zamagljenost kognitivnog pregleda nastala usled zaslepljujuće brzine tehnološkog razvoja i intenziteta društvenih mutacija koji ga prate bacaju ljude u zagrljaj primitivnog praznoverja i jeftinih magijskih trikova.

Zamka u koju upada nauka je verovanje da moderno društvo bezrezervno prevazilazi i odstranjuje iracionalnu, mitotvornu, asocijativnu imaginarnost oslanjajući se na apsolutnu moć razuma, svodeći arhajsku psihu čoveka na ideološki konstrukt. Ne treba zaboraviti da se klasična nauka nekada oslanjala na veru jer je u početnim fazama bilo nemoguće dokazati gravitaciju, bakterije ili atome. U vremenu merkantilizacije prostora i fiskalizacije vremena ljudi se iz potrebe da nađu čvrst oslonac i žive u organizovanom svetu vraćaju mitovima.

Upravo zbog toga mitovi bujaju posebno u momentima kada zavlada kriza, kada određeno društvo oseća da se vraća u razjapljeno ždrelo haosa. Smrt izgubljenih ideala i utonulost u mulj materijalne realnosti gotovo nagonski, nesvesno okreću čoveka davno zaboravljenim mitovima, snovima, bajkama, legendama, gnozi, astrologiji koje on sada pronalazi u New Age čorbi u novim začinima poznatim kao kognitivistički budizam (Francisko Varela) ili fizičarski taoizam (Fritjof Kapra). New Age je prihvatio nauku i njenu produhovljenost u kojoj pronalazi dokaze za svoj spiritualni pogled na svet.

Nije lako biti pravi naučnik kada mediji pridaju auru informacijske legitimnosti susretima s vanzemaljcima, ekstrasenzornoj percepciji, postojanju duhova.

Prepušteni zemaljskoj usamljenosti, zarobljeni na plošnoj zemlji, pogleda uprtog ka praznom nebu ljudi svuda traže arhetipske simbole celovitosti i jedinstva. Oni zbog svoje iracionalnosti kako primećuje Pjer Lagranž ne opažaju nebo dovoljno precizno. Kako ljudi više ne veruju u religijske priče Jung nalazi da su leteči tanjiri moderna verzija mandale (arhetipa savršenstva). Leteći tanjiri su za Junga svedočanstvo skrivene religijske žudnje za smislom i skladom dezorijentisanog, decentriranog savremenog čoveka. Mandala, “magični krug” je za tog subjekta u deficitu instrument prevođenja haosa u poredak. Kako čovek više ne veruje u anđele vanzemaljci su Božji izaslanici na Zemlji. Za neke tema NLO je postala gotovo pitanje religije i možda je upravo u tome suština cele priče. Tragajući za NLO ljudi misle da su na tragu istine, ali i smisla. No prateći taj trag završe izgubljeni u vrtlogu teorija zavera.

U tom hororu savremenosti redukovane na društveni konstrukt fantazije i ideologiju kao fiksaciju fantazma i cenzure niza perceptivnih konvencija još uvek postoji tenzija između doxe i episteme, vere i znanja, mita i pseudomita, stvarnosti i para(medijske)stvarnosti. Verujem jer znam da uopšte ne mogu znati ono u šta verujem. Ili kako ponavljajući staru mudrost kaže lik Dejna Skali u seriji Dosije Iks – “Poverujte u čudo i ono će se do pola ostvariti”. Bilo da su u pitanju vanzemaljci, NLO ili ezoterijsko štivo za očajne domačiće a la Da Vinčijev kod neki ljudi toliko traže čuda da uspeju da ubede sebe da su videli ono što su želeli da vide.

loading...

Tuđini

Još su stari Kinezi i Vavilonci prvi počeli da razmišljaju o “svetlim nebeskim tačkama”, a potom i Inke, Maje, Asteci, Arapi i, naravno, Grci. Stari Grci su, između ostalog, prvi izračunali položaj Meseca, zvezda i neba, uveli pojam atoma, a sa Ptolomejevim iako pogrešnim geocentričnim modelom postavili su presudan temelj na kome je kasnije sazidan čitav naš naučni pogled na svet. Isključivo na posmatranju golim okom anticipirali su i savremenu ETI hipotezu. Epikurov učenik Metrodor razmatrajući našu kosmičku usamljenost rekao je “isto je tako apsurdno zamisliti polje žita sa samo jednom stabljikom kao i jedini svet u prostranom svemiru”.

Antički filozofi presokratovci Tales, Heraklit, atomisti Demokrit, Leukip, stoici Epikur, Lukrecije verovali su da postoje nebeske zemlje nastanjene inteligentnim bićima. Njihov argument naslonjen na shvatanje svemira kao neograničenog (apeiron) je istovetan današnjoj ETI hipotezi koja postavlja pitanje kako možemo biti uvereni da postoji samo jedan nastanjeni svet u tako prostranom svemiru. Posle vekova naučnog zastoja protegnutog do 15. veka, nastupajuće kopernikanske revolucije koja je zadala udarac humanističkom egu i galilejske jeresi Pjer Žil Sezar Žansen, pronalazač helijuma mislio je da je otkrio tragove vodene pare u atmosferi planete Mars što ga je navelo na pomisao o postojanju nekog oblika života. Krajem 19. veka američki astronom Persival Lovel otkrio je veštačke kanale na površini Marsa što je još više ojačalo verovanje u postojanje vanzemaljaca. Divovski razvoj tehnologije u 20. veku omogućen napretkom temeljnih nauka mnogima je ulivao nadu u odgovore na pitanja o vanzemaljskoj inteligenciji. Tehnologija hvatanja i anliziranja signala iz Vasione putem radioteleskopa bitno je uznapredovala 1950-ih godina.

Na samom početku 60-ih se sakupila grupa naučnika i inžinjera da bi se pozabavila mogućim tehnikama radioastronomije kojima bi se došlo do opipljivih dokaza o postojanju inteligentnog života van Sunčevog sistema. Tako nastaje projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence). Zanimljiv događaj se desio 1967. godine kad su Džoselin Bel i Entoni Hjuiš sa Kembridža prilikom otkrivanja pulsara prvo pomislili da su uhvatili signale neke vanzemaljske civilizacije. Stiven Hoking se priseća u knjiziCrne rupe i bebe Vaseljene kako je seminarska sala u kojoj su objavili svoje otkriće bila prirodno ukrašena figurama malih zelenih ljudi. Na kraju su međutim došli do manje romantičnog zaključka da su ovi objekti rotirajuće neutronske zvezde. Iz kosmosa i dalje dopire samo muik. Jurij Gagarin je 1961. postao prvi čovek u Svemiru, a Nil Armstrong 1969. postaje prvi čovek koji stupa nogom na Mesec, čineći “mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo”. Osim ako sve nije režirao Stenli Kjubrik u holivudskom studiju.

NASA je u svemir poslala i bakrenu pločicu ugraviranu prema direktivama Karla Sagana, čoveka koji je za života uspostavljao brojne svemirske veze i kontakte, s crtežom nagog para kalifornijskih japija gde muškarac pozdravlja desnom rukom vanzemaljce, a sve to upotpunjeno prikazom vodonikovog atoma datog u dve različite konfiguracije. Kako je vodonikov atom najčešći element u svemiru računalo se da će Oni na crtežu prepoznati inverziju spina između jezgra i elektrona atoma. Odgovora, naravno, nije bilo.

Od 2002. do danas, voda na Marsu otkrivana je u proseku jednom godišnje. Poslednji put u avgustu 2008. samo što ovoga puta postoje nagoveštaji da su u novom projektu “Feniks” pronađeni i tragovi organskih materija potrebnih za stvaranje slagalice života. U isto vreme u junu 2008. slavni američki astronaut Edgar Mičel koji je 1971. postavio svojevrsni rekord hodajući po mesecu 9 sati i 17 sekundi izjavio je da su vanzemaljci realnost, da izgledaju dosta slično E.T.-u, da su dobronamerni, a da se priča o NLO vešto zabašuruje poslednjih 60 godina. I to sve u vreme premijere drugog filma iz serijala Dosije Iks. Slučajno?

Kada već nismo mogli da upoznamo komšije zadovoljili smo se slikom (što je analogno klasičnom primeru nedokućivosti fantazma u ljubavi “kad te ne mogu imati zadovoljiću se slikom”). Plod naše želje za nedokućivim objektom, žudnja za Mesecom je započela 1902. Melijesovim Putem na Mesec, a kolektini ufološki san je odsanjan, 1982, sa Spilbergovim filmom E.T. kada je u došljaka s druge planete projektovana naša idealizovana ljudskolikost. No, ako bi nas vanzemaljci posetili to bi po Hokingu pre trebalo da izgleda kao Dan nezavisnosti nego kao E.T. Ili možda kao Gajgerov Alien.

Pre toga kada je nakon Drugog svetskog rata ljudskost nestala u senci atomske bombe, a neprijatelj još bio svež i tuđini su na platnu logično bili neprijateljski raspoloženi. U remek-delu Invazija kradljivaca tela (1956.), Dona Zigela, radioaktivna psihoza 50-ih iscrtana kroz osećanje alijenacije i ksenofobične histerije kao plod hladnoratovske napetosti izražena je kroz strah od crvene odmazde personifikovane mahunama-telokradicama iz svemira. U romanu Lema i filmu Tarkovskog Solaris (s nešto referenci na Odiseju u svemiru 2001.) vanzemaljci su bezoblična žitka masa koja ispunjava sve oko nas, a nama je praktično neobjašnjiva jer nismo u stanju da komuniciramo s njima. Za Lema okean je ustalasana inteligencija kojom upravljaju vanzemaljci što je u u psihološkoj teoriji prastari simbol onoga što je nepoznato i nesvesno.

U nameri da zaista upoznamo vanzemaljce van filmskog platna kao jedan od osnovnih problema nameće se pitanje vremena. Brzina svetlosti iznosi 300 000 km u sekundi. Dakle, moralo bi se putovati brzinom svetlosti što je paradoks blizanaca. Iz Ajnštajnovog postulata da brzina svetlosti treba da izgleda ista svim posmatračima proisticalo je da se ništa ne može kretati brže od svetlosti. Povećanje energije da bi se u ovom slučaju svemirski brod ubrzao mora da prati rast mase što otežava dalje ubrzanje. Ubrzati neku česticu do brzine svetlosti bilo bi nemoguće zato što bi za to bila potrebna beskonačna količina energije. Iz navedenog proishodi da čovek mora da ima binalnu žlezdu, treće oko, ili da koristi neke zanimljive supstance da bi doživeo bliski susret treće vrste. Ako, pak, negde u svemiru postoji neka planeta slična našoj ali koja je rođena dva kosmička dana pre Zemlje ništa ne bi njene stanovnike moglo da spreči da jednog dana napuste svoju planetu, budući da su zakoni fizike isti svuda u svemiru.

Prateći ovu teoriju otac nuklearnog reaktora, nobelovac Enriko Fermi se prvi otvoreno zapitao 1950-ih zašto ta civilizacija ako nas je pretekla za jedan kosmički dan, onda nije došla ovamo. Dakle, ako postoje vanzemaljske civilizacije one bi bile već tu. Po jednoj teoriji Drugi postoje no oni su ostavili deo Galaksije kao prirodni rezervat. Oni promatraju našu evoluciju bez mešanja što bi objašnjavalo njihovu diskreciju po Zoo teoriji. Postoji i jedan vic o tome da je razlog što vanzemaljci nisu stupili u vezu s nama taj što civilizacije kada dostignu naš nivo razvoja postaju nepostojane i uništavaju same sebe. Ako se brzina tehnološkog progresa nastavi sadašnjim ritmom za nekoliko vekova kolonizovaćemo ceo Sunčev sistem. Ove premise su pogodna za trabunjanja, mutljag opskurnih ideja i generalizaciju opšte prakse. U svetu halapljivo gladnom misterija i zavera dovoljno je da mu se ponudi mogučnost da pomisli na još jednu i odmah svi počinju da veruju.

NLO

Od drevnih rimskih zapisa o pojavi štitova na nebu preko tvrdnji Keneta Arnolda da je 1947. u Vašingtonu video devet svetlećih objekata srebrnastosive boje (koji pri kretanju deluju kao da poskakuju po vodi pa otud naziv leteći tanjir) i tvrdnji da je NLO, a ne sjajna zvezda vodila tri mudraca od Persije do Vitlejema ultra-brze, naglo krečuće, sajber izgledajuće mašine poznate kao leteći tanjiri mnogi su navodno videli.

Rozvel incident iz 1947. u pustinjama Novog Meksika je najpoznatiji slučaj letećih tanjira i sinonim za ovu pojavu. Ispostaviće se da je to bio balon za osmatranje nuklearnih raketa koje su Rusi mogli da lansiraju na Ameriku. No, terije zavere vele da su u ovoj nesreči pronađena navodno tri mrtva vanzemaljca. Ostaci letelice i tela posetilaca podvrgnuta su naučnom ispitivanju u projektu poznatom pod imenom 12 Veličanstvenih (Majestic Twelve), koji je pokrenuo američki predsednik Truman, dok je Karter dao instrukcije za osnivanje Komisije za kontakte sa vanzemaljcima. Između januara 1947. i decembra 1952. pronađeno je 16. NLO-a i 65 tela od čega i jedan preživeli vanzemaljac. Prvi živi došljak iz svemira zarobljen je 1949. i nazvan jeEBE skračeno od Extraterestrial Biological Entity. Voleo je da laže a njegove izjave sakupljene su u Žutoj knjizi. Razboleo se 1951. a umro je 2. maja 1952. Truman je sa vladom SAD dogovorio saradnju sa Rusijom u slučaju opasnosti od vanzemaljaca. Tokom godina osnovali su tajnu svetsku vladu koja I danas drži monopol nad najvažnijim svetskim događajima. Bliski susret treće vrste se desio 1953. kada su sa vanzemaljcima dogovoreni diplomatski odnosi.

Zahvaljujući ovom sporazumu Amerikanci su od vanzemaljaca dobili novu tehnologiju, a zauzvrat Oni su dobili priliku za eksperimente na ljudima u naučne svrhe, ali pod uslovom da im ne smeju naneti povrede i da im se moraju obrisati sečanja na događaj. Ispostavilo se da su vanzemaljci prevarili Amerikance i prekršili dogovor ne pokazujući tačan broj zemljana na kojima su vršili ispitivanja a u tome su in pomagali, naravno, Rusi. Stoga ne čudi što se o NLO pustolovinama najviše razglabalo u vreme hladnoratovske zategnutosti i blokovske podele sveta. Radi se o tome da su Amerikanci i Sovjeti lansirali jake radarske snopove iznad severnog pola i u planu tla što je rezultovalo tokom 1954.-55. da se povećava ju opažanja NLO-a i od strane pilota i kontrolora leta. Za Sovjete špijunska letelica U2 koja je mogla da leti više od bilo koje druge letelice bila je NLO. Problem je bio nalik na orijentaciju u sali sa ogledalima.

Kada su u pitanju teorije zavere epilog je da su najvažnije UFO publikacije kontrolisane a vlada SAD još nije spremna saopštiti građanima istinu o vanzemaljcima. Plava knjiga veli da je pod ključem Vatikana sakriveno 30 000 dokumenata o vanzemaljskim kontaktima. Prema Galupovom istraživanju iz 1996. godine 71% stanovništva SAD verovalo je da je američka vlada prikrivala informacije o NLO, a 2001. 33% stanovništva SAD veruje da su vanzemaljci posečivali Zemlju u prošlosti.

Do danas ni posle milion navedenih fizičkih i medijalnih kontakata (od toga samo u Hesdalenu na obodu Norveške su vojni i civilni piloti prijavili 3400 slučajeva) ne postoji nijedan slučaj NLO-a koji bi bio dovoljno naučno utemeljen kao dokaz da taj objekat dolazi od vanzemaljske civilizacije, što ne znači da ne postoji, ali se nije desio. Realnost kao činjenično stanje je uvek moguće shvatati i koncipirati prema modelu koji nameće sam ljudski um, iz čega obligatorno proizlazi da je naše znanje o činjenicama stvarnosti uvek maksimalno diskutabilno. Dr Alen Hendri ukazuje da je NLO često vrh mladog meseca, reklamna zastavica na avionima ili meteoritsko kamenje.

Ponekad i lažni radarski odsjaj. Tu je i neobična konfiguracija oblaka kao i distorzije u atmosferi koje mogu da prouzrokuju da se nebeska tela kreću gore-dole, pravce osmice, meandriraju ili se čak kreću po cik-cak liniji. Na taj način nebeska tela lako mogu da prevare posmatrača. Meteoritsko kamenje kada ulazi u orbitu za sobom ostavlja svetlosni trag koji se pogrešno tumači kao svetlost koja dopire iz prozora svemirske letelice. Uvek postoji onaj neobjašnjiv 1% slučajeva. i to je pogodno tlo za rađanje mita svedenog na manipulaciju centara moći. Francuski sociolog, specijalista za ufologiju, Pjer Lagranž kaže da su NLO psihološke iluzije inspirisane SF-om i da nemaju veze sa fizičkom realnošću. Zbog njihove nepreciznosti ljudima su i mesec i baloni NLO. Tako dobijamo urnebesni remiks Dosijea Iks, Ljudi u crnom i Dana Nezavisnosti. Bez specijalnih efekata jer danas je realnost postala najbolji specijalni efekat. Ljubomorna na fikciju stvarnost je postala fikcija koja nadilazi fikciju samu. Odomaćivanje SF-a (koji je neretko u prošlosti bio pilot za neka naučna otkrića) dovelo je do zapuštanja naučne istine, a trijumf žarijevske patafizike nad fizikom je došao kao rezultat tržišnog trenda da prodaja određuje šta će se objavljivati po časopisima, a šta gledati na televiziji.

Umesto da napreduje percepcija vremenom opada, od nekadašnjeg viđenja koje je istovremeno bilo i spoznaja posmatranog, sve do najnovijeg doba u kome se vizuelni doživljaji svode na apsolutno pasivnu recepciju optičkih i bioelektričnih impulsa. Viđenje se sve više zatvara u prostor interfejsa potpuno lišeno bilo kakvog empirijskog volumena bivajući prepušteno manipulaciji centara moći i iracionalnosti. Radioastronom sa projekta SETI Žan Hajdman veruje da su NLO-i sastavni deo arsenala obmana kojima se služi establišment u cilju dezinformisanja i nastavljanja zbunjivanaja široke javnosti. To je po njemu način da se građani spreče da inteligentno razmišljaju. Napoleon je primetio da da autoritarne vlastimogu sebi da dopuste čutanje dok demokratske to ne mogu pa moraju stalno da lažu. Normalno je da vlada SAD čuti o NLO. Stoga nije pitanje da li su ljudi videli leteći tanjir već da li su videli još jednu dobro čuvanu vladinu vojnu tajnu. Niko i ne treba da očekuje pomoć vlade u traganju za istinom. Istina je negde tamo. Ali su i laži (Dejna Skali).

Drugi

Čuveni slogan Istina je negde tamo iz još čuvenije serije Dosije Iks neki su odbacili kao još jedan u nizu relativističkih režima istine. Dosije Iks kao postmoderan tekst odbija fiksno značenje. Ako je jedina postmoderna vera ona u nihilizam onda i sam slogan Istina je negde u tamo jeste izraz vere u to zjapeće Ništa, dodatno posuto katranom cinizma. Ovaj slogan kao da priča priču o veri u verovanje na primeru anegdote o Nilsu Boru koji je na vratima svoje kuće imao prikovanu konjsku potkovicu zaduženu da ga zaštiti od zlih duhova. Na pitanje jednog prijatelja šta će mu to on je, otprilike odgovorio: “Ja ne verujem u magičnu snagu te potkovice ali sam čuo da ona ima magičnu snagu da otera duhove. Iako ti ne veruješ u to, ona u to veruje”. Baš kao Borov odgovor sam slogan Istina je negde tamo je ciničan, kontradiktoran kao pojam pržena grudva snega.

Između realnog i apsurdnog, naravnog i nadnaravnog, empirije i duhovnosti u vremenu kada nije pitanje da li ste paranoični već da li ste dovoljno paranoični, Dosije Iks nudi lotremonovski slučajan susret šiveće mašine i kišobrana na operacionom stolu. Sve je istinito i obrnuto. Naučni skepsa i vera, racio i intuicija, on i ona FBI agenti Molder i Skali udružuju se u razotkrivanju mreže zavera razapete između realnog košmara i virtuelne idile. Poput heroja sa paranormalnim moćima Molder nosi svoj beleg jer mu dato mu je da vidi ono što drugi ne mogu da vide, ali i da mu niko ne veruje. To je njegova posebnost, drugost kao bića razlike. Tuđini se međusobno prepoznaju. Stoga Indijanac u epizodi Shapes iz prve sezone kaže Molderu: “Čak imate i indijansko ime Foks (Fox-lisica). Vi ste otvoreniji za verovanja od samih Američkih Indijanaca”.

Elenor Herši posebno potcrtava da se u epizodama Anasazi, The Blessing Way i Paper Clip jukstaponiraju mitologija američkih domorodaca i mitologija vanzemaljskih otmica. Dosije Iks prikazuje Indijance kao plemenite divljake u dosluhu sa istinom implikujući žal za dobrim starim vremenima i nostalgiju za Velikom pričom u doba hladnih sećanja. Indijanci i vanzemaljci su naš ekran za projektovanje fantazija. Anasazi oko kojih se vrti triling navedenih epizoda su drevni tuđini. Potomci Tolteka, zagonetni narod koji je pošto je stvorio raskošnu civilizaciju ispao iz istorije zauvek isčezavši u jednom danu.

U stenama su ostavili slike nepoznatih bića. Navaho su im dali ime (anaasazi-ancient one) i imali su niz sablasnih priča o njihovom nestanku koje su se referisale na vanzemaljsku otmicu. Anasazi su drevni tuđini. Nema dokaza o njihovom postojanju jer su po Navaho legendi oteti. Oni su kao vanzemaljci jer nisu kao većina.

Vanzemaljci, Anasazi i Navaho su primer drugosti koju ne možemo do kraja da pročitamo. Oni su centar neprozirnosti. Onaj snažan udar neobičnog, stranog i nekazivog. Sami Indijanci su deo izbrisane tradicije jedne raciju nedostupne samosvojne autohtone duhovnosti koja je skrivena među plemenskim totemima i ritualima, koja proističe iz snažnih arhetipskih slika jednog specifičnog prostorno-vremenskog sklopa. Prostora čije je poimanje otvoreno, prostora koji trancendira etatističku funkciju. Prostora u kome nama nasilja vlada. Njihova mitologija je antihegemona, izvan je zvanične američke istorije. Oralna tradicija Indijanaca je izraz tog otpora hegemonu i alternativa fabrikovanoj istoriji.

Lingvistički relativitet je oduvek određivao kako način razmišljanja proističe iz strukture jezika. Promena jezika menja naše poimanje Kosmosa. Relativistički stav moderne fizike je jedan pogled a drugi je lingvistički izražen jezikom Hopija koji kako zaključuje Vorf oslanjajući se na Sapira ne sadrži gramatičke oblike koji se odnose na vreme, prošlost, sadašnjost, budućnost ili nešto trajno. Drevni Indijanci kažu da nešto živi onoliko dugo koliko ga poslednja osoba pamti.

Pamćenje, zaista, predstavlja veliki izvor identiteta. Uz telo i svest pamćenje u dobroj meri određuje individualni identitet. I Molder i Skali su pre povezani sa sećanjem nego sa istorijom. Sećanjem koje se pračaka između lične, kulturne memorije i one pisane rukama vlade. Njihovu prošlost je stvorila vlada o čemu direktno svedoči kompjuterski čip u vratu Dejne Skali. Na kraju se ista stvar desi i Indijancima. Jezik Navahoa je problem za nas koliko i za njih. Svaki prevod ima svoju ideološku prirodu. Reči imaju značenje u prevodu onog konteksta koji je kreirala vladina zavera. Vlada proizvodi mit koji kreira društveni, kulturni i istorijski kontekst. Zar dosijei, inače, ne stvaraju identitet subjekta?

Od obeležja Američkih domorodaca istine, tuđosti i traga, naposletku ostaju samo tragovi. Ništa ne nestaje bez traga. Ni Molder i Skali nisu našli istinu samo su ostavili tragove. U slučaju publikezadovoljstvo u tekstu praćeno je frustracijama njene želje da zna i ono što je skriveno pod velom. Da zna ono što je suviše složeno da bi bilo otkriveno na Fox mreži. Na kraju mora da se suoči sa činjenicom da tragovi subvertiraju jasnu usmerenost poruke, a da je tekst fabrika tragova. Na kraju ostaju deridijanski tragovi kao arheološka hipoteza o misterioznim pećinskim znacima izgubljenih civilizacija. Svo pisanje pripada ljudima koji su nestali i zato nema unitarnog značenja. Trag je uvek trag o nečemu drugome. Tekstovi se sudaraju, zavode, poništavaju umnožavaju, preobražavaju dok vlada transformiše mitsku u istorijsku stvarnost. Ostaju mitovi koji uobličuju istoriju prema vlastitoj logici. Iz lakanovske perspektive posmatrane iz Žižekovog ugla mit je realno u logosu – strani uljez koga se nije moguće rešiti. Fetiš kao laž koja nam omogučuje da podnesemo nepodnošljivu istinu. Iza vrata nema ničega. Tajna unutar kutije je da nema ničega unutar kutije što je još sablasnije i enigmatičnije. Ostaje tajna koja krije tajnu unutar tajne (kao u Ekovom Fukoovom platnu).

Neodgonetljiva poput one o prvih nekoliko sekundi Velikog Praska. Svuda su tragovi nedovršenosti, tragovi kontinuiteta ničega, tragovi tragova, trag brisanja traga. I Molder i Skali izgubljeni u velikom carstvu tragova u kome tragovi upućuju na druge tragove. Sama potraga postaje trag koji nestaje u svom pojavljivanju. Uostalom kada bi brzina svetlosti bila neograničena sve zvezde bi istovremeno zasijale na nebeskom svodu a ta svetlost bi nam bila nepodnošljiva. Srećom to se ne događa u realnom vremenu. To je iluzija. Istina u laži.

Veliki nemački reditelj Fric Lang u Godarovom filmu Prezir u jednom trenutku kaže: “Svako jutro kada ustanem odlazim na pijacu laži i sa poverenjem gledam u prodavce”. Život u laži je prirodno ljudsko stanje. Šta nam onda drugo preostaje osim da verujemo čak iako je apsurdno.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @mrdule |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

Literatura:

  • Jean Heidmann, Alfred Vidal-Madjar, Nicolas Prutyos, Hubert Reeves, Jesmo li sami u svemiru, Izvori, Zagreb, 2001.
  • Allan Hendri, The UFO Handbook: A Guide To Investigating, Evaluating and Reporting, Doubleday, 1979.
  • Pierre Lagrange, Ovni sort qui mal y pense, Liberation, Paris, 1999.
  • Stiven Hoking, Crne rupe i bebe Vaseljene, Alnari, Beograd, 2002.
  • Rosamarija Latagliata, NLO – istina ili laž, Voyager, 2006.
  • Karl Gustav Jung, Leteći tanjiri, Atenaum, Beograd, 2000.
  • Bendžamin Li Vorf, Jezik, mit, stvarnost, Bigz, Beograd, 1979.
  • Jelena Đorđević, Religijski i ostali mitovi
  • Rolan Bart, Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd, 1979.
  • Slavoj Žižek, O vjerovanju. Nemilosrdna ljubav, Algoritam, Zagreb, 2005.
  • Alan Shapiro, Star Trek: Technologies of Disappearance, Avinus, Berlin, 2004.
  • Eleanor Hersey, Word-healers and code talkers: Native Americans in the X – Files, Journal of Popular Film and Television, 1998.
loading...

Related posts

Leave a Comment