Paranormalno: Isceliteljka s onog sveta

670px-Be-an-Amateur-Paranormal-Detective-Step-2
Foto: pad1.whstatic.com

Ispovesti poznatih o iskustvima sa paranormalnim i susretima sa sablasnim bićima obično počinju sa: „Ja u to nikada nisam verovao, ali…“, pa tako i Erika Estrade, poznatog po ulogama policajaca u televizijskim serijama, a u stvarnom životu od 2009. godine – šerifa okruga Bedford u Virdžiniji! Događaj koji je promenio njegove stavove desio se 1995. godine za vreme snimanja televizijske serije „Američke avanture“ na jugu Francuske.

„Bili smo smešteni u hotelu „La Rizerv“, veličanstvenoj građevini iz 1880-tih godina i zaista smo uživali u njemu. Narednog dana hteli smo da se zabavimo jahanjem po brdašcima severno od hotela. Imali smo vodiča i ja sam držao uzde desnom rukom, glumeći kauboja, a on je rekao: „Hej, gospodine Estrada, da li biste voleli da vam dam moj šešir?“ Shvatio sam to kao gest prijateljstva i rekao: „Da, zašto da ne budem kao kauboj?“ On ga je skinuo kao da će mi ga dati, a onda ga zavitlao pred konja koji se uplašio. Počeo je da juri, a ja sam pao na kamen i udario leđa. Ustao sam i bio ljut, ali nisam osećao nikakav bol“, priča Erik.
Tek uveče počeo je da trpi jake bolove na desnoj strani, jedva je mogao da diše i pozvao je lekara, koji je rekao da je verovatno polomljeno rebro. Do sutradan, kada je trebalo da ode na detaljniji pregled, stavio mu je zavoj preko grudnog koša i dao lek protiv bolova.
„Smestio sam se u krevet i kada bih se i najmanje pomerio, osećao sam strašan bol. A ujutro me je čekalo snimanje sekvenci na brodiću koji je već bio iznajmljen. U neko doba noći otvorio sam oči i video sam ženu koja je stajala pored prozora i gledala napolje. Bila je obučena u belo i imala starinsku kapu sa koje se spuštalo belo platno. Imala je dugu, crnu kosu. Nije mi bilo jasno – šta se to dešava?! Odjednom sam osetio oštar bol i izgubio sam dah. Pao sam na krevet i nisam mogao da dišem, a sledeće čega se sećam bilo je da je ta žena iznad mene, kako se naginje i posmatra me s visine. Onda je desnu ruku stavila na moja rebra, a levom mi pokrila oči. Samo sam čuo reči: „Ne brini, biće ti dobro! Baš dobro“. U narednom trenutku bilo je jutro, ustao sam i gotovo da nisam osećao nikakav bol! Na doručku sam ispričao kolegama šta mi se dogodilo i sav njihov komentar je bio „A-ha, Estrada!“
Kada su se ostali razišli na snimanje, Eriku Estradi prišla je mlada hostesa i rekla da je čula njegovu priču. Pokazala mu je knjigu sa fotografijama opatica manastira „Sent Augustin“ u blizini, a među njima je prepoznao ženu koju je prethodne noći video u svojoj hotelskoj sobi! Devojka je rekla da je to bila sestra Margarita koja je za vreme Drugog svetskog rata negovala ranjenike smeštene u sadašnjem hotelu i umrla od groznice. Od tada je često viđaju i uglavnom se pojavljuje onima koji su bolesni ili povređeni.
„Za života je pomagala drugima, a ja verujem da su ljudi kao ona, i kada umru, u stanju da i dalje čine dobra dela kao duhovi“, zaključio je Estrada.

Tajna trećeg sprata

Horor film „Paranormal aktiviti“ iz 2007. godine, a zatim i njegov nastavak, doneli su Meka Sloutu (Micah Sloat), nosiocu glavne uloge, ne samo popularnost, nego i pitanja da li veruje u slična dešavanja koja su tema filma, ili je skeptik? On odgovara da je, što se tiče paranormalnog, to prestao da bude još od šesnaeste godine, nakon događaja u rodnom Konektikatu.
„Posao je mom ocu išao tada veoma dobro i 1997. godine preselili smo se u vilu koju smo kupili. Bila je to tako velika kuća, izgrađena početkom 1900-tih godina, da sam se prvih nekoliko meseci gubio u njoj. Sa sestrom Arijanom, dve godine mlađom od mene, istraživao sam deo po deo i stigli smo do trećeg sprata, gde niko nije živeo i koji je služio kao skladište. Bilo je tamo nečeg čudnog, ta hladnoća koja je prosto ulazila u kosti, mnogo knjiga, fotografija u starinskim ramovima, tragova u prašini, ali iznad svega – mnogi predmeti su bili tako postavljeni jedan na drugi da su naprosto balansirali! Na podu smo zatekli gomilu zgužvanih papirnih maramica“, priča Meka.
Stravičan susret sa svetom natprirodnog dogodio se jedne noći početkom decembra kada je zbog oluje nestalo struje u kući. Sestra ga je nagovorila da uzmu baterijske lampe i odu na treći sprat, i mada se plašio, kao stariji brat to nije smeo da pokaže i odbije avanturu.


 

Zvanično      KNJIGA ‘BELA LUNA’

NOVO! Mogućnost naručivanja elektronske verzije knjige ‘Bela Luna’ za samo 1.80$, odnosno 205 dinara! Naručite preko FB stranice Monoceros books.org(Narudžbine šaljite u inbox stranice).

Da naručite štampanu verzije knjige, više informacija – OVDE


„Išli smo hodnikom i ona je otvarala svaka vrata i osvetljavala unutra, smejala se i plašila me. Govorio sam joj da prestane jer sam osećao da ne bi trebalo da budemo tu, ali nije me poslušala. Vrata na kraju hodnika bila su drugačija od ostalih – teška i masivna. Otvorila ih je uz škripu, ušla unutra i nestala u mraku. Ja sam stajao kod stepenica, čekajući je, ali je nije bilo. Pozvao sam je, ali nije mi odgovarala. Kosa mi se digla na glavi kada su se vrata sama od sebe zalupila. A onda sam čuo njen vrisak. Potrčao sam, gurnuo vrata i ušao u sobu. Arijana nije bila u njoj. Vikao sam: „Arijana, gde si?“, ali se nije javljala. U jednom uglu sam video poveći otvor u zidu ili izrezane daske kao ulaz. Osvetlio sam i ugledao sam sobu u kojoj je na podu bio jedan stari madrac, a moja sestra je stajala unutra kao skamenjena.

Pomerio sam lampu i osvetlio stolicu za ljuljanje u kojoj se nalazio neki ljudski oblik, ljudsko lice i dva oka koja su piljila u mene! Nešto je užasno isijavalo iz tih očiju. Stolica se pomerala kao da se neko ljulja u njoj. Zgrabio sam sestru, otrčali smo dole i uleteli u spavaću sobu naših roditelja, razbudivši ih u panici. Majka je poverovala da se nešto dešava na trećem spratu, ali otac je tvrdio da su to sve dečije fantazije i nastavio da spava. Mi te noći nismo spavali“, kaže Meka Slout.

Sutradan je istražen treći sprat i otac je rekao da nije znao za postojanje te sobe. Unutra je, osim madraca i stolice za ljuljanje prekrivene paučinom, bio orman sa fiokama i jedan sto na kojem se nalazio razbijeni tanjir sa ostacima nečeg što je mogao da bude rođendanski kolač, sudeći po svećici u njemu. Sve je to bilo, kako se čini, iz 1940-tih godina. Nakon toga, Mekin otac je pozvao čoveka od kojeg je kupio kuću i saznao da se on mnogo godina bojao da živi u njoj, jer je bila posednuta duhovima! Ona je nekada bila vlasništvo veoma bogate porodice, čija kćerka je dugo u kući živela sama. Bila je mentalno poremećena i porodica je prestala da vodi računa o njoj. U toj sobi je i umrla.
„Majka je dovodila razne ljude da očiste kuću, ali ništa nije vredelo. Otac je i dalje mislio da su to gluposti. Arijana od toga dana nije htela da govori o tom događaju, a na treći sprat više nikada nije zakoračila“, rekao je Slout.

Deca iz bara

loading...

„Nisam odrasla verujući u duhove, pragmatična sam i realna osoba, ali pošto sam i sama to iskusila, jasno je da sada verujem“, kaže kantri, folk i bluz pevačica Džoan Ozborn, koja se pre nekoliko godina našla na turneji u unutrašnjosti Teksasa i tamo neočekivano zakoračila u prostor koji nastanjuju duše umrlih.
„Došli smo u to mesto usred nedođije po imenu Šulenberg. Slikoviti gradić, male radnje i lokali, sve lepo očuvano, kao da smo se našli u vremenu od pre jednog veka. Odseli smo u „Sengelman Holu“, staroj zgradi koja je nekada bila plesna dvorana i gde su dolazili farmeri i rančeri iz okoline. Tu smo i nastupali, u ambijentu koji se nije mnogo izmenio od vremena Divljeg zapada. Uz dobrodošlicu, govorili su nam da držimo oči otvorene jer se može desiti da vidimo duhove“ – ispričala je Džoan Ozborn.
Upravo to se pevačici dogodilo iste večeri nakon nastupa, kada su se svi razišli, a ona ostala sama za barskim šankom da popije piće pre spavanja.
„Čavrljala sam sa barmenom dok je radio svoj posao i pitala sam ga da li je nekada video nekog duha ovde?

Rekao je da je posle renoviranja, kada je lokal počeo da radi, kasno uveče kada su svi otišli čuo dva čoveka kako se prepiru i tuku. Okrenuo se, ali nije bilo nikoga u blizini! Sedela sam i ispijala svoje piće, on je bio okrenut leđima i brisao čaše, kada sam osetila dodir na desnoj ruci. Pogledala sam i nije bilo nikoga. Još malo smo popričali o prošlosti stare muzičke dvorane i barmen se udaljio nekim svojim poslom, kada sam jasno osetila kako me neka ruka vrlo energično povlači za desni rukav košulje!

Sa te strane naišao je odjednom talas hladnog vazduha. Pogledala sam i videla pored sebe tog dečaka, malog i veoma mršavog, sa kožom boje zemlje. Izgledalo je kao da je načinjen od prašine i da nije od krvi i mesa! Šokirala sam se zagledavši se u njegove oči na trenutak, a onda primetila da je prostor iza njega, čitava prostorija, ispunjen figurama dece! Tada su nestali. Okrenula sam se ponovo barmenu i mora da sam bila bleda kao kreč, jer me je pitao šta se dogodilo i da li sam dobro? Rekla sam da me je neko vukao za rukav, a on je odgovorio: „O, znači vi ste videli jedno od dece, zar ne?“
Tada mi je ispričao da su nekada davno deca rančera i farmera dolazila u bar da mole svoje očeve da prestanu da piju čitave noći i dođu kući, kako ne bi propili sav novac koji im je potreban za hranu i porodicu. Vukli su ih za rukav i govorili: „Tata, dođi kući!“ Mnoga su deca, na žalost, umrla od gladi, i od tada se pojavljuju u baru, tražeći svoje očeve. I sama sam majka i ta priča me je pogodila, naročito pomisao da još uvek nisu našla svoj mir“, završila je Džoan Ozborn svoju priču o susretu sa duhovima.

Džejms se vratio kući

Redžinalda – Redža Vel Džonsona televizijski gledaoci najviše pamte po sitkom seriji „Puna kuća“ (u originalu: „Family Matters“), u kojoj dobroćudni pozornik Karl Vinslou trpi nestašluke malog Stiva Urkela. Sam glumac, međutim, bio je žrtva nestašluka jednog duha kada je kupio stan u jednoj zgradi u Holivudu.

————————————————————

V A Š A   R E K L A M A – Kontaktirajte nas na: 064/2624313 ili OVDE.

————————————————————
„Još kao dete bio sam svestan postojanja duhova, jer sam svog dedu koji je umro jedne noći video na stepenicama. Od tada mi se ništa slično nije dogodilo, sve dok nisam kupio taj stan od jednog gospodina. Posle izvesnog vremena počele su da se događaju čudne stvari, noću sam slušao razne zvuke, buku, korake nevidljivih osoba. Jedne noći probudio me je dodir nečijih prstiju po ruci i licu. Skočio sam i video senku u hodniku kako promiče, kao tamna izmaglica.

To me je učinilo nervoznim i brat me je posavetovao da odem kod jednog medijuma koji ima zadivljujuće sposobnosti. Ta žena mi nije postavljala pitanja, već mi je tačno rekla ime majke i bake, a onda iznenada upitala: „Ko je Džejms?“ Bio sam zapanjen, jer čovek od kojeg sam kupio stan zvao se – Džejms! Posle seanse sam se raspitao i saznao da je on u međuvremenu umro od srčanog udara“, kaže Vel Džonson.
Nekoliko noći kasnije, glumac je doživeo dramatičan susret sa duhom u svom stanu.
„Probudio me je prasak razbijenog stakla, ne jedan, nego u seriji, kao da je nastao haos. Otišao sam u trpezariju i tamo sam nasred poda zatekao veliko zidno ogledalo, čitavo i nepolupano, a na njemu, u sredini, staklenu stonu lampu! Nisam mogao da dođem sebi, jer bi se ogledalo sigurno razbilo da je palo! Činilo se da je neko ogledalo i lampu tamo namestio veoma pažljivo.

Dok sam se pitao šta se to dođavola događa, okrenuo sam se i ugledao Džejmsa, koji je stajao u uglu prostorije i gledao u mene! Imao je istu odeću na sebi kao kada sam ga prvi put sreo. Dok sam došao sebi, on je nestao. Nisam plašljiv, ali sam tada bio van pameti. Pozvao sam sveštenika da blagoslovi stan i stavio krst kod ulaznih vrata. Saznao sam da je Džejms veoma voleo svoj stan i da je bio nagovoren da ga proda, nakon čega je patio i umro. Očigledno, nije želeo da ga napusti ni nakon smrti“, ispričao je Redž Vel Džonson.

 

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.