Paranormalno: ”Noćni ples začaranog čoveka”

Opis ovog, na prvi pogled uglađenog gospodina sa elegantnim pokretima, uteraće vam jezu u kosti.

Pre nekih pet godina, živeo sam u centru jednog velikog američkog grada. Budući da sam oduvek bio noćna ptica, za razliku od mog cimera koji je noću spavao, često sam usred mraka išao u duge šetnje kojima sam vreme prekraćivao razmišljanjem.

Četiri godine sam proveo u tom gradu i tim noćnim šetnjama, i nikada nisam imao razloga da strahujem za svoju bezbednost. Često sam umeo da se šalim sa cimerom da su u ovom gradu čak i dileri droge ljubazni i bezopasni.

Međutim, situacija se jedne večeri drastično promenila.

Bila je sreda, negde između jedan i dva sata izjutra, a ja sam šetao kraj obližnje policijske stanice. Bilo je prilično mirno veče ukoliko se uzme u obzir da je bio vikend. Gotovo da nije bilo automobila, a o prolaznicima da i ne govorim. Park je, kao i uvek, bio sasvim prazan.

Skrenuo sam u jednu uličicu i uputio se ka svom stanu, kada sam ga ugledao. Na drugom kraju ulice, sa moje strane, bila je silueta čiveja koji je plesao. Bio je to prilično čudan ples – sličan valceru, s tim što je poslednji iskorak bio nepravilan. Moglo bi se reći da je hodao plešući, i kretao se pravo ka meni.

Zaključio sam da je verovatno pijan, pa sam gotovo hodao po ulici kako bih mu dao što više prostora na pločniku da prođe kraj mene. Što mi se više približavao, to sam više postajao svestan gracioznosti njegovog kretanja. Bio je prilično visok i vitak, a nosio je neko staromodno odelo. Plešući mi se približio toliko da sam sada mogao i da mu vidim lice. Oči su mu bile širom otvorene i krupne, dok je glavu zabacio kako bi bacio pogled na nebo. Rešio sam da pređem na suprotnu stranu ulice pre nego što mi se potpuno približi.

Skrenuo sam, dakle pogled sa njega, i usmerio ga na drugu stranu ulice. Kada sam prešao ulicu, bacio sam pogled ka njemu… i onda se ukopao u mestu. Prestao je da pleše i sada je i on zakoračio na ulicu. Bio je tačno preko puta mene. Okrenut ka meni, ali i dalje je gledao u nebo, smešeći se.

Bio sam šokiran i preplašen. Krenuo sam da ubrzano koračam, ne ispuštajući ga iz vida. Nije se ni pomerio. Kada sam prešao dobar deo ulice, na trenutak sam sklonio pogled sa njega da bih video put pred sobom. Ispred mene nije bilo žive duše. I dalje tankih živaca, okrenuo sam se ka njemu, ali sam ustanovio da ga nema. Na trenutak sam osetio ogromno olakšanje, a onda sam ga ugledao. Prešao je ulicu i sada je bio na mojoj strani. I dalje je bio poprilično daleko od mene, tako da nisam bio siguran da li gleda direktno u mene, premda mi se činilo da je tako. Budući da nisam gledao u njega svega par sekundi, znači da se jako brzo kretao.

Bio sam u tolikom šoku da se jedno vreme nisam pomerao. Samo sam stajao i zurio u njega. A onda je on počeo da se kreće ka meni. Koraci su mu bili ogromni, i prenaglašeno je išao na vrhovima prstiju, kao oni smešni crtani likovi koji se kao nespretno prikradaju. Kretao se vrlo, vrlo brzo. Želeo sam da izvučem mobilni telefon ili bilo šta za samoodbranu, ali samo sam stajao kao kip dok mi se on približavao.

loading...

Onda je ponovo zastao, otprilike dva metra od mene. I dalje se smeškao i gledao ka nebu.

Prikupio sam hrabrost i krenuo da ga pitam šta hoće od mene, i to nekim opasnim tonom. Međutim, iz mog grla samo je izašlo piskavo “štaaaaa”.

Ništa nije uradio. Samo je stajao tamo, smešeći se.

Činilo mi se da je protekla večnost a onda se okrenuo, veoma sporo, i krenuo da se udaljava od mene plešući. Tek tako. Nisam želeo da mu ponovo okrenem leđa pa sam gledao za njim sve dok mi se nije izgubio iz vida. A onda sam shvatio nešto. Više se nije ni pomerao ni plesao. Gledao sam užasnut kako se njegova udaljena figura odjednom povećava. Vraćao se ka meni, ovaj put trčeći.

Potrčao sam i ja. Trčao sam sve dok se nisam zatekao u nekoj ulici gde je bilo par automobila u pokretu. Kada sam se okrenuo iza sebe, njega nije bilo. Ceo put do kuće proveo sam okrećući se za sobom, ali nije ga bilo.

U tom gradu sam nakon tog događaja proveo još šest meseci, ali nisam otišao ni u jednu noćnu šetnju. Progonio me je njegov lik. Nije mi delovao ni pijano ni drogirano. Samo je delovao kao da je potpuno poremećen, a to je možda najstrašniji izraz koji ljudski lik može da poprimi.


NAJNOVIJE  VESTI:


 

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

(Izvor: Dnevno)

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *