Paranormalne 

Poruke iz zagrobnog života

Postoje dokazi da mrtvi uspostavljaju vezu sa živima i da je održavaju. Pretpostavlja se da duhovi uspostavljaju vezu sa ovim svetom putem magnetske sile i samo nekim ljudima pripadnu medijalne sposobnosti, dok su drugima uskraćene.

Obično se kao dokazi smatraju razno kucanje, pucketanje i svakojaki šumovi koji se čuju u kući, naročito noću. Ako bi takvi dokazi bili uverljivi, tada bi to predstavljalo kraj stolećima vođenih spekulacija o životu posle smrti.

Tada smrt ne bi značila kraj života, nego bi označavala premeštanje opstanka na jedan drugi, viši, nematerijalni nivo.

Tada više ne bismo trebali svoj život na zemlji „smatrati biološkim fenomenom“ kratkoga veka, nego bismo ga mogli shvatiti kao trajan proces koji teče.

Kao prilog toj teoriji postoji dosta dokaza da čak i mnogi živi pisci tvrde da zapravo njihove knjige ne pišu oni, nego neko drugi kroz njih. Jer oni pišu čak toliko stručno a da ustvari o tome nemaju pojma niti su ikada imali bilo kakvo znanje o tome što pišu.

Takođe, kao prilog toj tvrdnji nalaze se svedočenja iz raznih delova sveta gde pojedinci koji su preživeli kliničku smrt, tvrde da su videli nešto „tamo“ vrlo jasno i vrlo konkretno. Kada se uporede zapažanja koja dolaze od ljudi iz različitih krajeva sveta, koji se između sebe nisu nikada poznavali a pričaju apsolutno istu priču, da su bili i videli baš isto.

Kao prilog navešćemo jednu interesantnu priču devojčice koja je živela u podnožju Himalaja. Mala, teško obolela devojčica bila je klinički mrtva četvrt sata. Prema njenim rečima dospela je u jedan sasvim drugi svet u kome je susrela svoje umrle rođake.

Pošto joj je otac bio vojni lekar, ubrzo odlaze u Karači, Pakistan, gde sam i zabeležio ovu priču male Durdane. To bi bila samo još jedna priča više, da se nije desilo nešto što je zapanjilo naučnu javnost Pakistana i indije. sasvim slučajno je u Karačiju u poseti majčinoj familiji na zidu videla neku fotografiju.

Žena na fotografiji je ustvari bila baba njene majke čiju fotografiju ona nikada nije videla dotad. tvrdila je da ju je ta žena tamo dočekala i vodila po vrtu sve dok nije čula glas svoga oca: „Vrati se dete moje“. tada se iznenada otrgla od te žene i vratila, odnosno probudila se iz kliničke smrti.

Durdanin slučaj je predstavljen dva puta na televiziji BBC gde je ona crtala krajolik u kome je boravila, crtala je ono što je videla. Ubrzo se javila televiziji BBC, nemačka Židovka, koja je živela u americi i koja je tvrdila da je i ona u stanju kliničke smrti videla baš to isto.

loading...

Ubrzo su ih na televiziji spojili i svaka je za sebe crtala ono što je videla. Kada su crteži bili gotovi, vrtovi koje su crtale bili su identični.

Iz izveštaja o iskustvima ljudi kojima je smrt bila sasvim blizu, proizilazi zapanjujuća slika o tome kako je sazdan onostrani svet i šta za nas znači smrt.

Poznat je slučaj Pabla Pikasa, koji je umro 1973. godine a stvorio je tri meseca posle svoje smrti nekoliko crteža kredom, kao i bojom.

Svakako bi bilo korektnije reći da je crteže kroz „nadahnuće“ Pabla Pikasoa stvo- rio u Pikasovom stilu britanski medij Mathev Maning, koji se sam pokušao „probiti“ do Pikasa. I dok se koncetrisao na njega, osetio je kako mu „neko“ vodi ruku, očigledno Pikasov duh ili pak neka moć koja je radila delo zajedno sa Pikasom.

Iinteresantan je slučaj domaćice iz Londona, Rozemari Brov najpoznatijeg medija u engleskoj za koju se tvrdi da je glavna pomoćnica davno umrlih kompozitora. Pre svega Betovena, Bramsa, Šuberta i stravinskog. to je skromna žena, srednjih godina, koja ne raspolaže nikakvim muzičkim znanjem.

Zato se tvrdi da dela koja joj se „diktiraju u pero“ leže s one strane njenih normalnih muzičkih sposobnosti. Ona sama sebe smatra samo jednom običnom prepisivačicom mrtvih kompozitora. Betoven još uvek radi na svojoj nedovršenoj desetoj simfoniji.

Posmatrači tih događaja zaista su iznanađeni brzinom kojom ona piše note i da daleko nadmašuje svoje svesne sposobnosti. Čak nekada se Šopen obrati na svom maternjem jeziku, poljskom, i ona tačno napiše na poljskom iako poljski nikada nije naučila ni jednu reč poljskog.

Ona za svo vreme pisanja, zapravo komunicira sa njima, kaže im, usporite malo, ne razumem, ponovite, da li to ide levo ili desno. Čak se i šali sa njima. Prosto neve- rovatno ali je istinito.

Upravo ovde vidimo klasičan primer da je neka osoba „ovladala“ drugom osobom ili je preuzela njen karakter. tada se kao alternativni uzrok za objašnjenje svih slučajeva uvodi – ponovno rođenje ili opsednutost.

Razlika između „pravog ponovnog rođenja“ i opsednutosti je u tome što se u prvom slučaju taj neko seća svog prethodnog života, a da pritom ostaje svestan svog sadašnjeg života. To je kao da se neko seća prošlih događaja iz svog života.

Nasuprot, privremeno ili trajnije „opsednuta“ osoba nije svesna da zapravo ima drugi identitet. Pa ipak, opsednuta osoba ima sećanja koja potiču od osobe koja je ovladala njome i pokazalo se da su to sećanja na stvarne događaje ili situacije.

Najuverljivije dokaze o životu posle smrti pružaju nam pojedini izveštaji o komunikacijama sa umrlima. U njima se jasno i tačno prepoznaje određena svrha tih po- ruka iz zagrobnog života.

Navešćemo nekoliko primera. Godine 1915. svega nekoliko nedelja posle smrti svoga sina rajmonda, primio je sir Oliver Lodge poruku iz zagrobnog života koja mu je predskazala nesreću, ali istodobno i obećavala nekakvu utehu.

Odmah nakon što je rajmond pao u ratu, čime se i obistinio prvi deo poruke, porodici su počele pristizati prve vesti od poginulog rajmonda. Naravno te poruke nije niko dobijao direktno iz porodice, već su poruke stizale preko poznatog medija, gospođe Leonore Piper.

Čudo u Vatseki u SAD-u, jedan je od najneobičnijih i najbolje dokumentovanih slučajeva opsednutosti. trinaestogodišnja devojčica tvrdila je kako je opsednuta duhom umrle mlade žene te da se potpuno prenela u njenu ulogu.

Odselila se njenim roditeljima i živela kao nji- hova kći. Ovo je potvrđena i dokumentovana priča o rein- karnaciji u malom američkom gradiću.

Katastrofa vazdušnog broda r 101, je potresla svet kada je 1939. godine nestao u plamenu toliko hvaljeni vazdušni brod (cepelin) r 101.

Međutim, ono što je sledilo nakon toga još više je uzbudilo svet: mrtvi pilot vazdušnog broda stupio je u vezu sa jednim poznatim medijem. Ispričao je tačno šta se desilo i zbog čega je došlo do katastrofe. stručnjaci su proverom nešto ka- snije došli do istog zaključka.

Interesantan je slučaj sestara bliznakinja Polok iz engleske koje su izgubile život u saobraćajnoj nesreći 1950. godine. imale su po šest godina. Već sledeće godine njihovi roditelji dobijaju opet bliznakinje. Ništa neobično, da one nisu bile fizički identične sa svojim umrlim sestrama.

Imale su ožiljke na istim mestima na kojima su imale i njihove sestre koje su ožiljke dobile slučajno padom sa bicikla. imale su identične i mladeže. sve to može da bude slučajno, ali kada su malo odrasle kada su im roditelji dali igračke njihovih umrlih sestara koje su sakrili da ih ne podsećaju na umrlu decu, one su prepoznale svoje lutke i nazvali su ih onim istim imenima kojim su ih zvale njihove umrle sestrice.

Prepoznavale su svoju familiju koju do tada nisu nikada videle, prepoznale su svoju školu, svog učitelja, svoje drugove i drugarice. Možda najjači prilog reinkarnaciji dolazi od naučnika, hipnotizera. Oni su regresijom vraćali svoje pacijente (koji su od svog rođenja bili slepi), koji su onda odlično opisivali sve ono što nikada nisu mogli videti.

Jedini zaključak se može izvesti da su sve to videli i zapamtili iz nekog prošlog sveta, odnosno života.

Džon Kabel (1870-1951) čuveni engleski medij je u svoje vreme zbunio naučnike celoga sveta jer je kroz njega iznenada progovorio Konfučije, kineski filozof koji je umro pre više od dvesta godina.

Govorio je tečno na starokineskom ili, slučaj devojčice od svoje četiri godine koja je rođena u indiji i živela je u gradu Džajapuru, a koja je govorila šest stranih jezika među kojima i tri evropska. roditelji su joj bili nepismeni i nije imala od koga da nauči čak ni indijski a kamoli neki strani jezik.

U proleće 1919. godine počele su se austrijom da se šire glasine, da se u malom austrijskom gradiću Braunau, u stanu Jozefa Šneidera, prikazuju duhovi.


NOVI video klip na temu: Crteži stari 10.000 godina otkrivaju posetioce iz svemira (+NAGRADNA IGRA)

V I D E O


Taj mali čarobni gradić već je postao slavan jer se u njemu rodio Adolf Hitler. sinovi jozefa, braća Vili i rudi Šneider postali su još poznatiji jer su prvi uspeli da fotografišu duhove.

Oni su ih jednostavno slikali kada su se pojavljivali. Postoje takođe mnogi drugi dokazi da su obični ljudi slikajući fotoaparatom uspeli da „uhvate“ sliku duha, pored nečeg što su slikali.

Autor teksta Vitomir Vasić

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu@dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

loading...

Related posts

Leave a Comment