Vampiri – zastrašujuće priče

-See-the-beauty-in-the-blood-vampires-19624453-1042-768
Foto: fanpop.com

Jedne noći u januaru 1973. godine, Džon Paj, mladi britanski policajac, dobio je zadatak da izvši istragu povodom smrti jednom čoveka. Mada se u prvi mah činilo da će to biti sasvim običan rutinski zadatak, ono što je Paj otkrio tokom istrage ispostavilo se kao jedan od najčudnijih slučajeva koji su ušli u anale bitanske policije.

Stigavši na lice mesta, Paj je, pre svega, ustanovio da je pokojnikova soba bila sva utonula u tamu. Čovek se očigledno toliko plašio elekticiteta da u njegovom stanu nije bilo ni jedne jedine sijalica. So je bila razasuta svuda po prostoriji i po prekrivačima na krevetu. Jedna vrećica soli ležala je pored pokojnikovog lica, a druga se nalazila između njegovih nogu. Čovek je pomešao so sa svojim urinom u raznim posudama. Na izbočinu zida izvan prozora stavio je jednu okrenutu činiju koja je prekrivala mešavinu ljudskog izmeta i belog luka. Pokojnik se zvao Demetri Mićura i bio je poljski emigrant koji je, 25 godina pre nego što će umreti, napustio svoju zemlju i preselio se u Englesku. Radio je kao grnčar u varoši Stouk on Trent, u srcu engleske grnčarske industrije. Teško je zamisliti mesto koje bi manje ličilo na transilvanijske šume u Rumuniji, to, po predanju, omiljeno stanište jezivih vampira.
Leš je, shodno propisima, bio prebačen u sudsku mrtvačnicu rai pregleda. Tokom sastavljanja zapisnika, patolog je izvestio da se Mićura ugušio parčetom luka iz turšije. Istražnom sudiji se ovo učinilo pomalo neuobičajeno, ali je ipak prokomentarisao da nisu nepoznati slučajevi ljudi koji su halapljivo gutali svoju hranu i zbog toga umrli.
U međuvremenu, mladi policajac nije mogao zaboraviti ono što je video. Otišao je u javnu
biblioteku i pročitao ‘Prirodnu istoriju vampira’ od Entonija Mastersa. Njegove sumnje bile su potvrđene: so i beli luk su tradicionalna sredstva za zaštitu od vampira, a egzotična smesa na izbočini Mićurinog prozora imala je svrhu da privuče vampire, koji bi zatim bili otrovani belim lukom. Kad mu je ovo saopšteno, istražni sudija je naredio da se ponovo pregleda smrtonosni luk iz turšije. Ispostavilo se da je posredi bio jedan ćešanj belog luka. Jadni čovek se odlučio na poslednju očajničku meru da bi oterao vampire – spavao je sa češnjem belog luka u ustima, i u toku sna luk mu je upao u dušnik i ugušio ga. Tako su mu vampiri, makar okolišno, na kraju ipak došli glave.

JEZIVE NOĆNE GOZBE
Ali, šta su ti vampiri koji su bukvalno na smrt prestravili Mićuru? Vampiri su leševi, ni mrtvi ni živi, koji noću ustaju iz groba i sišu krv živih bića. Oni postepeno ispiju krv svojih žrtava, koje zatim i same moraju da postanu vampiri. Legendarna postojbina vampira je u istočnoj Evropi, preciznije rečeno, u Rumuniji. Tu, u prokrajini Transilvaniji, engleski pisac Brem Stouker smestio je pozornicu svoje čuvene priče o Drakuli. Njegov grof Drakula, raširenih nozdrva, krvavo-crvenih usana i dugih oštrih zuba, tipizira našu predstavu o vampiru.

Ali, poput drugih legendarnih vampira, Drakula je lako mogao da se pretvori u neku životinju, na primer vuka ili slepog miša. Vampir može da se pretvori čak i u paru i da se tako provuče kroz pukotine prozorskih okvira u traganju za svojom žrtvom. Kad grozna gozba krvlju bude završena, vampiri se povlače natrag u svoje mrtvačke sanduke, gde ih je lako prepoznati po odličnoj očuvanosti njihovog tela. Bez obzira koliko su dugo bili sahranjeni pod zemljom, kaže legenda, oni izgledaju kao da su još uvek živi. Beli luk, so, ili raspelo mogu da ih oteraju, ali jednini način na koji mogu da se unište jeste da im se probode kolac kroz srce – pri čemu oni ispuštaju jedan grozan samrtnički krik. Isto tako, ponekad je potrebno da im se odrubi glava, i da budu spaljeni.
Primitivno praznoverje? Svakako, reći će mnogi. Pa ipak, MIćura je verovao u to. Bio je uveren da vampiri postoje i to ne samo u dalekim šumama Transilvanije. Demetri Mićura je verovao da su mu vampiri ugrožavali život u jednom britanskom gradu sedamdesetih godina prošlog veka. Istražni sudija je napomenu da je čovek istinski verovao u to. On je poricao da je Mićura bio lud, mada je dozvoljavao mogućnost da je ‘možda bio opsednut’. Poljak, koji se rodio 1904. godine, izgubio je sve u drugom svetskom ratu. Stigao je u Englesku po završetku rata bez igde ičega.
IStražni sudija je rekao: ‘Ja se bavim isledničkim poslom već dugo vremena i video sam u sudnicama slučajeve svih mogućih vrsta. Video sam sve vrste izopačenosti, sve vrste besmisla, pa zato mogu zamisliti duševno stanje tog čoveka. Mnoga zla su njega zadesila. U redu, kad je već tako, ja ću se držati zla – i tako je i došlo do toga da veruje u vampire. Ubeđen sam, posle ove istrage, da se taj čovek istinski plašio vampira i da nije pokušao da ubije samog sebe’.
Čak i u Njujorku, svakako najneprikladnijem mestu za pojavljivanje vampira, publicista Džefri Blit izvestio je o dva neobična slučaja. Jedna devojka, koja je rekla da se zove Lilita, ispričala je dvojici psihijatara kako je na groblju videla nekog mladića koji je pokušao da je poljubi. Uglavnom, umesto da pristane na poljubac ona je zarila zube u mladićev grkljan tako silovito da je potekla krv. Izjavila je: ‘Ja nikada nisam o sebi mislila da sam Drakula, već pre jedna veoma zla osoba koja voli ukus krvi’. Drugi vampir bio je jedan mladić po imenu Karl Džonskon, koji se ušunjao u spavaću sobu svoje sestre dok je ona spavala, blago bocuo njenu nogu a zatim joj sisao krv. To ga je učinilo žednim ,rekao je, a zatim objasnio kako je osećao da dobija neku novu snagu dok je izvlačio krv iz svoje žrtve.

VAMPIRIZAM NAŠIH DANA

Ovakvi slučajevi ukazuju da vampirizam, daleko od toga da bude legenda prošlosti, postoji i danas, makar samo u ljudskom umu. I zaista, u novije doba došlo se do zapanjujućeg oživljavanja interesovanja za vampire širom sveta, a posebno u zemljama sa obe strane Atlantika. Jedno ‘Drakulino društvo’ postoji u Londonu, a drugo u Kaliforniji. Mnogi savremeni britanski pisci bavili su se proučavanjem vampira, a  ni putničke agencije nisu izostale iz ovog trenda. ‘Pan Amerika’ je utro stazu 1972. godine, kada je ponudio ‘Grupno putovanje sa zubatim osmehom’, a kompanija ‘British Airvays’ organizovala je 1974. godine ‘Drakulin izlet’ u Rumuniju. Sada su i sami Rumini postali svesni izvanrednog potencijala koji leži unutar njihove rodne Transilvanije. Odlučili su da na štandovima za suvenire prodaju grofa Drakulu i da otvore hotel ‘Drakulin zamak’. Za lokaciju hotela izabran je klanac Borgo, koji je postao slavan zahvaljujući Stokerovoj priči o Drakuli, a jezivo zavijanje vukova, snimljeno na traci, i emitovano preko skrivenih zvučnika, stovriće pravu atmosferu za turiste dok se kroz noć i maglu budu približavali svome odredištu.

Najvećim svojim delom, ta moderna preokupiranost vampirima, jedva da je nešto više od bezazlene fantazije. Ali postoje slučejevi, kao skrnavljenja grobova u Engleskoj, koji u mnogo većoj meri zabrinjavaju. To skrnavljenje grobova dostiglo je svoj ružni vrhunac sa takozvanim lovcima vampira na Hajgejtskom groblju u Londonu. Hajgejtsko groblje nekada je bilo jedno velelepno mesto. Projektovali su ga najbolji britanski arhitekti i vrtlari devetnaestog veka, i imalo je predivne aleje oivičene drvećem kojima su mogli da šetaju članovi ožalošćenih porodica. U međuvremenu je, međutim, bilosasvim zapušteno, i sada je prekriveno tako gustim rastinjem da je atmosfera mračna čak i u jarko sunčanim danima. Izveštajima o upražnjavanju crne magije zato se može bez rezerve verovati, a razorno delo vandala više je nego očigledno.

Slučaj lovaca na vampire ponovo je bio predstavljen javnosti 1974. godine, prilikom drugog suđenja Dejvidu Farantu, predsedniku Britanskog okultnog društva, koji je u sudnici bio opisan kao ‘Visoki sveštenik crne magije’. Novinski izveštaji bili su prilično šturi zbog bizarnih detalja čitavog slučaja, ali su zato urednici dali veoma rečite naslove, na primer ‘Divljanje među katakombama’ i ‘Visoki sveštenik drži sudiji predavanje o veštičjim čarolijama’.

A evo šta se desilo. Nakon št oje Farant 1970. godine u jednom televizijskom intervjuu izjavio daje na Hajgejtskom groblju opažen vampir visok dva metra i petnaest centimetara, stotinak lovaca na vampire sjatilo se na tom mestu. Farant je uhapšen i odveden pred sud. Zapanjena porota saznala je da su mnogi grobovi bili razvaljeni a leševi, koji su iz njih izvađeni, probijeni gvozdenim šipkama. Leševi su kasnije vraćeni u svoje grobove uz najveću diskreciju, da bi se poštedela osećanja njihovih rođaka. U Farantovom stanu nađene su fotografije jedne gole devojke snimljene u grobnici, a glavni policijski inspektor izvestio je da je jedan svedok koga je posetio ima oso okolo svih prozora svoga stana, so ispred ulaznih vrata, i jedan veliki drveni krst ispod jastuka. Farant je bio optužen zbog oštećenja nadgrobnih spomenika, provaljivanja u podzemne grobnice i vređanje dostojanstva leševa, na veliku sablazan i sramotu religije, pristojnosti i morala.
vomiting_blood_14322199_554x334
Foto: buddhism-for-vampires.com
VELEČASNI ISTERUJE ĐAVOLA

Nedaleko od Hajgejtskog groblja živi jedna osoba koja izveštaje o vampirizmu shvata ozbiljno. Velečasni Kristofer Nil Smit je vodeći britanski egzorcista i pisac mnogih rasprava o egzorcizmu. On može da navede nekoliko primera ljudi koji su mu se obratili tražeći pomoć u vezi sa vampirizmom. Osobito snažno ga je dojmio slučaj jedne žene koja mu je pokazala ožiljke na svojim zglavcima. Ti ožiljci pojavili su se noću, na mestima odakle je krv nesumnjivo bila uzeta. A nije bilo nikakvog očiglednog razloga zašto bi tako nešto moglo da se dogodi. Bili su to ožiljci slični onima koje ostavi neka životinja. Sveštenik odbacuje mogućnost da je samo žena mogla to da učini. Došla je k njemu čim je osetila da joj je krv bila sisana, a kad je on obavio ritual egzorcizma – ožiljci su nestali.

Drugi klijent koji je došao iz Južne Afrike, imao je sličan fenomen, kao da ga je neka životinja napala noću i isisala mu krv. Velečasni Nil Smit ni tu ne može da pronađe neko očigledno objašnjenje. Treći slučaj odnosi se na nekog čoveka koji je, nakon što mu je umro brat, imao čudno osećanje da mu je životna snaga bila polako isisavana. Ranije je on bio sasvim normalna osoba, ali posle bratovljeve smrti osećao je da život polako ističe iz njega, kao da se brat hranio njegovom krvlju. Kad je egzorcizam bio obavljen, on je osetio olakšanje i ponovo postao vitalan, kao da mu je nova krv ponovo potekla venama. Nil Smit isključuje mogućnost nekog jednostavnog psihološkog objašnjenja za ovo, kao na primer osećanje krivice preživelog prema svome bratu. Među njima nije bilo nikakvog neslaganja. U stvari, njemu neko vreme nije ni bilo jasno da je vampir bio njegov brat.
Sveštenik opisuje vampira kao polu-životinju, polu-čoveka, i kategorički odbacuje sugestiju da su takve stvari samo u ljudskom umu. Mnogi ljudi će kazati da je Nil Smit bio lakoverna žrtva obmane. Većina će odbaciti izveštaje o vampirizmu u modernom svetu kao najobičniju besmislicu. Međutim, kao što Horacio kaže Hamletu u čuvenom Šekspirovom komadu: ‘Ima mnogo tajni između neba i zemlje o kojima vaša filozofija i ne sluti’. Ali, da li te egzotične tajne uključuju i vampire? Zdravorazumski gledano, kako neko uopšte može verovati da su leševi u stanju noću da izlaze iz svojih kovčega da bi sisali krv živih ljudi, previli nove vampire od svojih žrtava, i vraćali se u grob pre nego što svane zora? Skeptični duhovi smatraju da je to nemoguće. Neki čak kažu da je to najbesmislenija od svih praznoverica. Pa ipak, činjenica je da su ljudi širom sveta od pamtiveka verovali u vampire. Legende sežu u mnoge vekove unazad pre početka nove ere, do drevnog Asira i Vavilona – i uvek je vampirizam uključivao ispijanje krvi, te životodavne tečnosti.
VAMPIRI KROZ VEKOVE

Južnoamerički Asteci su sipali krv u usta svojih idola. U Indiji, radže su ispijale krv iz odsečenih glava. U Kini, članovi porodice su držali stražu oko leša u noći uoči sahrane da neki pas ili mačka ne bi preskočili telo i transformisali ga u vampira. Drveni Grci, a posle njih i Rimljani, verovali su u jednu vrstu ženskog vampira zvanog lamija,  koji je zavodio muškarce da bi sisao njihovu krv. Kasnije su Grci imali drugu reč za vampira – vrukolakos,
jedno stvorenje koje je bilo u stanju da oživi mrtve i čije su se žrtve zatim hranile krvlju živih. Bilo ko – muško ili žensko – sa riđom kosom, mladežom na telu ili makar samo sa plavim očima mogao je biti osumnjičen da je vampir. Plave oči su, srećom, retke kod Grka. Ali oni koji su se rodili na Božić, zatim sedmi sin, osoba sa zečjom usnom, i svako drugi ko je makar samo malo izgledao neobičan mogao je takođe postati sumnjiv, tako da su mnoge osobe lako potpadale pod opis vampira.

Vamiri su bili toliko ‘rasprostranjeni’ na grčkom ostrvu Santorini, da je ugledni francuski botaničar Žozef de Turnfor 1717. godine izjavio da na ‘čitavom arhipelagu nema nijednog pravoslavnog Grka koji čvrsto ne veruje da je nečastivi u stanju da oživi i ispuni novom energijom mrtva tela’. Godine 1874. jedan čovek na ostrvu Rodos iskopao je iz groba svoju kćerku i spalio njeno srce zato što je verovao da ona ispija životnu snagu iz ostalih članova njegove porodice.
Sama reč vampir je slavenskog ili bolje reći srpskog porekla i u zapadnoevropskim zemljam nije postojala sve do tridesetih godina 18. veka. U to vreme, izveštaji o vampirima u istočnoj Evropi bili su sasvim normalna pojava, a prikupljali su ih putnici i istraživači koji su zatim raširili priču o vampirima po čitavoj Evropi. Tokom osmnaestog veka bilo je tako mnogo izveštaja o vampirima da je jedan vojni lekar rekao kako se on ‘širi kao kuga kroz Slaviju i Vlašku izazivajući mnogobrojne smrti i ispunjavajući čitavu zemlju strahom od tajanstvenih posetilaca pored kojih se niko nije osećao siguran’.
Jedan klasičan slučaj iz tog vremena tiče se nekog mađarskog vojnika koji je logorovao na jednom seljačkom imanju nedaleko od austrougarske granice. Jedne večeri, dok je jeo sa seljakom i ostalim članovima njegove porodice, njima se pridružio neki starac. Vojnik je zapazio da se porodica strašno uplašila od tog čoveka, koji je naprostoi dodirnuo seljaka po ramenu a zatim otišao.
Sledećeg jutra vojnik je saznao da je seljak mrtav. Ispostavilo se da je stari čovek bio domaćinov otac i da je umro pre deset godina. Kad je posetio i dodirnuo svoga sina, on je time istovremeno i najavio i prouzrokovao njegovu smrt. Vojnik je ispričao priču o starcu ostalim ljudima u svom puku, i ovaj je ubrzo bio proglašen za vampira. Jer, bez obzira na to što nije uzeo krv svome sinu, on je svojim pojavljivanjem dokazao da je član živih mrtvaca, i da je samim tim izazvao smrt svoga sina. Afera je počela da širi nemir među vojnicima, tako da su nekolicina oficira i jedan vojni lekar poveli istragu. Članovi seljakove porodice bili su ispitivani pod zakletvom, uzete su izjave i od ostalih seljaka, i na kraju je starčev grob bio otvoren. Njegovo telo izgledalo je kao u čoveka koji je tek nedavno umro – a ne deset godina ranije – a njegova krv bila je kao krv nekog živog čoveka. Komandant puka je naredio da se vampirova glava odseče, posle čega je telo ponovo bilo vraćeno u grob.
Tokom istrage, oficirima je bilo ispričano o još jednom vampiru, koji se vraćao u intervalima od deset godina da siše krv članova svoje porodice. Upadljiva odlika vampirskih priča je da vampirovi rođaci i bivši ljubavni partneri obično postaju prve žrtve njegovog napada.
VAMPIRI HIPNOTIZERI

Jedan slučaj u nekom zabačenom selu tadašnje jugoistočne Mađarske tiče se jednog osobito opakog vampira koji je za svega petnaestak dana ubio tri svoje sinovice i jednog brata. Zatekli su ga upravo kad je počeo da siše krv svoje pete žrtve – još jedne lepe mlade sinovice – ali je uspeo da pobegne.
Delegacija, sačinjena od vojnih i civilnih zvaničnika, bila je upućena na lice mesta da ispita slučaj. Članovi delegacije otišli su do vampirovog groba u smiraj dana, praćeni povelikom grupom lokalnih seljaka.
Čovek je bio sahranjen tri godine pre toga, ali kad su islednici otvorili grob ustanovili su da je njegovo telo bilo veoma dobro očuvano – zajedno sa kosom, noktima, zubima i očima. Prema naknadno načinjenom izveštaju, srce mu je još uvek kucalo, ma koliko to neverovatno zvučalo. Kad su islednici proboli srve glogovim kocem, pokuljala je nekakva beličasta tečnost pomešana sa krvlju. Zatim su mu sekirom odsekli glavu. Tek kad je telo najzad bilo sahranjeno u živom kreču, mlada sinovica koja je trebalo da postane vampirova peta žrtva počela je da se oporavlja.

Prema tvrđenju podnosilaca izveštaja, obično se u ovakvim slučajevima oko leša širi strašan smrad, što jedva da zvuči iznenađujuće. Jedan leš bio je slikovito opisan kao ‘natekao i daduven poput neke velike pijavice koja tek što se nije rasprsnula’, a kad je uobičajeni kolac bio zariven u grudi drugog leša ‘iz njih je obilato potekla sveža crvena krv, a isto tako i iz nosa i usta’. Zabeležen je i sledeći ganutljiv slučaj kada su ‘suze briznule na vampirove oči dok je ispuštao svoj poslednji krik bola’.
Jedan od glavnih razloga straha ljudi od vampira jeste njihova navodna moć da inficiraju žrtve svojom sopstvenom nezasitom pohlepom za krvlju. Prema nekim predanjima, samo ljudi koju umru od gubitka krvi posle nekoliko uzastopnih vampirovih napada postaće i sami vampiri. Druge vampirske priče tvrde da su jedan ili dva napada dovoljni i da će se svaka vampirova žrtva vratiti kao novi vampir nakon svoje prirodne smrti. Kaže se da vampir hipnotiše svoju žrtvu dok se hrani, tako da dotična osoba nije u stanju da se priseća svog jezivog iskustva, već samo naprosto tvrdi kako pati od nesanice i nekog čudnog nedostatka životne energije. Na taj način, vampir može bezbedno da se vraća iz noći u noć istoj žrtvi ako to želi, sve dok žrtva postepeno ne postane potpuno anemična i umre. Ponekad postoje ožiljci od uboda na vratu žrtava. U takvim slučajevima, ukoliko veruju u vampire, dotične osobe će se lako dosetiti gde leži uzrok nevolje koja ih je snašla.
NEVINE ŽRTVE PRAZNOVERJA

Jedan primer o tome kako vampir stvara novog vampira bio je prijavljen Carskom ratnom savetu u Beču 1735. godine. Odnosio se na mađarskog vojnika po imenu Arnold Paole. Vojnik je smrtno nastradao kad su se neka teška kola prevrnula i pala na njega, ali je javljeno da se vratio iz mrtvih trideset dana kasnije i napao četiri žrtve koje su ubrzo umrle ‘na način koji se tradicionalno pripisuje vampirima’ – što će reći od tipične slabosti izazvane gubitkom krvi. Prijatelji su se prisećali kako im je Paole pričao da ga je napao jedan vampir dok je služio na južnoj granici. Ali, smatrao je da se zaštitio od svake moguće infekcije upotrebivši tradicionalni lek – pojeo je malo zemlje iz vampirovog groba i natrljao se njegovom krvlju.

To očigledno nije urodilo željenim rezultatom, jer kada je vojnikovo telo bilo iskopano pokazivalo je sve odlike istinskog vampira. Telo mu je bilo rumeno, kosa nokti i brada izrasli, a vene pune tečne krvi, kojom je obilato bio natopljen i mrtvački pokrov. Lokalni guverner je naredio da mu se kolac zabije u srce, a vampir je ispustio svoj poznati krik bola. Zatim je telo spaljeno. Ista procedura je primenjena i na njegove četiri žrtve, kao preventiva da i same ne postanu vampiri.

Na žalost, sve te mere predostrožnosti pokazale su se kao uzaludne. Pet godina kasnije došlo je do nove provale vampirizna u tom istom kraju, i 17 ljudi je umrlo. Jedna žena je tvrdila da je njen sin, koji se upokojio pre devet nedelja, pokušao da je udavi dok je spavala. Umrla je tri dana posle toga. Oblasni poglavar je naredio novu istragu, i tako se saznalo da je Arnold Paole tokom svog pojavljivanja kao vampir napadao ne samo ljude nego i životinje. Delovi mesa tih životinja bili su pojedeni i to je, neizbežno, izazvalo novu epidemiju. Ovoga puta sve novozaražene žrtve bile su sikopane, probodene kocem, obezglavljene i spaljene. Kao dopunska mera predostrožnosti, njihov pepeo bio je bačen u reku. Na opšte olakšanje, to se najzad pokazalo dovoljno efikasno, i teror je prestao.

Lokalni biskupi često su tražili od pape savete o vampirskom problemu, ali to im je donosilo slabu pomoć. Crkva je tvrdila, ne bez osnova, da su takvi fenomeni najobičnija samoobmana i priviđenja. Ipak, jednom prilikom Vatikan je diskretno sugerisao da sumnjive leševe treba pregledati i spaliti. Don Augustin Klement, autor jedne od prvih učenih studija o vampirima, objavljene 1746. godine, spada u mali broj crkvenih autoriteta koji su uspevali da priguše svoje povremene sumnje i ostanu objektivni. On je ispoljavao veliko sažaljenje prema vampirima, naročito ako su ovi bili zaista nevine žrtve praznoverja.  Ali, mada lišen predrasuda, on je na kraju ipak došao do zaključka: ‘Ovo je jedna tajanstvena i teška materija i ja prepuštam odvažnijim i vičnijim umovima da je reše’.

OTKUDA VEROVANJE U VAMPIRE?’

‘Izensite vaše pokojnike!’ Ovaj uzvik bio je užasavajuće poznat ljudima koji su živeli u vremenima epidemije kuge. Teretna kola do vrha natovarena leševima tandrkala su danju i noću, krećući se prema jami za masovno sahranjivanje. Crveni krst je označavao vrata kuća koje je zadesila nesreća, a obolele su često napuštali čak i članovi njihovih porodica iz straha od zaraze. Ulice su bile zakrčene leševima u raspadanju dok su živi prepuštali varoš
mrtvima i umirućima. Lako je zamisliti do koje mere je ljude užasom ispunjavala ta pustošna bolest koja se povremeno razbuktavala u Evropi o drevnih vremena, sve do 18. veka. Nikada ne znajući gde će izbiti kuga ni kada će se završiti, ljudi su se plašili više čak i od samog rata. Svaka takva epidemija ostavljala bi neko područje opustošeno i u mentalnom i fizičkom pogledu, stvarajući idealnu klimu za paniku.

Najgora od svih epidemija kuge ili Crne smrti bila je ona koja je harala Evropom u 14. veku. Odnela je milione žrtava – četvrtinu stanovništva Evrope. Kad je Crna smrt najzad počela da jenjava, jedna čudna psihička obmana zahvatila je čitave zajednice na područjima gde se danas nalazi Nemačka. Bila je poznata kao Ples svetog Vitusa, i nervni poremećaj koji se karakteriše nehotičnim trzavim pokretima tela još i danas je poznat pod tim imenom. Činilo se da su plesači sišli s uma, izvodeći divlje skokove, vrišteći i puštajući penu na usta. Ne obazirući se na užasnutu gomilu koja ih je posmatrala, oni su časovima zajedno plesali u tom čudnom stanju delirijuma sve dok ne bi popadali od umora.
Nisu videli ništa i nisu čuli ništa, izuzimajući manji broj onih koji su doživljavali religiozna vizije. Uprkos tome, sveštenici su verovali da je plesače opsedao nečastivi, i pokušavali su da ih stišaju egzorcizmom. Mahnito plesanje se proširilo i na Belgiju i severnu Francusku. Jedno vreme ulice grada Meca u Francuskoj bile su bukvalno zakrčene hiljadama plesača. Jedino rešenje bilo je da se što jače podstiče njihovo plesanje, što je ponekad i činjeno uz pomoć unajmljenih muzičara. Tako su plesači brže stizali do poslednje faze iscrpljenosti, i sručivali su se na tlo naizgled beživotni. Ipak, polako su počinjali da se oporavljaju.
Ovo bizarno plesanje izgleda da je bio jedan oblik kolektivne histerije – rezultat nervne napetosti koju je iza sebe ostavljala Crna smrt. U stilu te iste histerije, glasine o vampirizmu osobito su se lako širile u vremenima epidemije kuge i dobijale na zamahu i ubedljivosti uvek novim prepričavanjem. Drugo objašnjenje za priče o vampirima još je ubedljivije: velika učestalost prevremenih sahrana, ili slučajno sahranjivanje živih osoba. Bilo je to utoliko verovatnije u vremenima epidemije kuge, kada su ljudi, užasavajući se i od same pomisli da će biti zaraženi, nastojali da se što brže otarase obolelih lica. Daleko od toga da bude retka pojava, prevremena sahrana često se dešavala u prošlosti, a slični incidenti mogu da se dese čak i danas. Ako mi možemo danas da pravimo takve greške i pored svih naših medicinskih znanja, zamislite kako ih je lako bilo napraviti u danima kada još nisu postojale jasne predstave o takvim stanjima kao što su katalepsija (opšta obamrlost i ukočenost tela koja može da potraje i po nekoliko nedelja), epilepsija, i prividna smrt od gušenja i trovanja.
Teško je zamisliti jeziviju sudbinu: najpre postepeno uviđanje onoga što se desilo, zatim panika i beznadežni pokušaji da se izađe iz sanduka, i na kraju polagano gušenje. Ako su grob prevremeno sahranjene osobe nasilno ostvorili kradljivci leševa ili razbojnici koji su se nadali da će na jednom od prstiju pronaći dragoceni prsten, oni su u takvim prilikama otkrivali da je telo zauzimalo drugačiji položaj a ne onaj kakav je imalo u trenucima polaganja u sanduk. Isto tako, provalnici su verovatno otkrivali da je mrtvački pokrov pocepan i krvav, da je bilo krvi na prstima i noktima od uzaludnih ‘pokojnikovih’ napora da se nekako isčupa iz groba, i da su mu usta bila krvava od nekontrolisanih ujeda u konačnoj agoniji. Takvi znaci lako su mogli biti pripisani vampirizmu.
VAMPIRIZAM I OKULTIZAM

Pomenućemo i jednu kmpleksu teoriju koja se neposredno tiče postojanja vampira, a koju je iznela pokojna Dajen Forčen, jedna od vodećih modernih okultista. Poput mnogih drugih okultista, ona je verovala u astralno telo – spiritualno drugo telo koje može da se odvoji od fizičkog tela i nastavi svoj sopstveni život. Tvrdila je da je pomoću jednog okultističkog trika moguće
sprečiti raspadanje astralnog tela nakon smrti fizičkog tela. Pozivala se na jedan slučaj s kojim je imala prilike da se upozna – sudbinu nekolicine mađarskih vojnika za koje se govorilo da su postali vampiri, i da su se održali u svom eteričnom dvojniku (astralnom telu) time što su ‘vampirisali ranjenike’.
Posle smrti, odvajanje astralnog tela od fizičkog tela je trajno. Ali okultisti veruju da astralno telo može da se odvoji od fizičkog tela još za života neke osobe i da poprimi neki drugi oblik – na primer oblik ptice ili životinje. Može li to možda da nam pruži novi osnov za verovanje u postojanje vampira? Dajen Forčen je čvrsto verovala u sposobnost snažnih osećanja da stvore misaona obličja koja poseduju svoju zasebnu egzistenciju. Negativna osećanja visokog naboja mogu, zahvaljujući tome, naterati astralno telo da poprimi oblik nekog opakog monstruma ili samblasti, odnosno – vampira.

Navodi se slučaj jedne mlade rumunske seljanke, Eleonore Zogun. eleonora je jednom psihologu pokazala, ‘ujede nečastivog na nadlanici svoje ruke’. Dok je on sedeo sa njom, devojka je zaplakala, a na njenoj ruci pojavili su se ožiljci od zuba, koji su se zatipm pretvorili u modrice. Da li je to bio neki aventinjski duh, ili Eleonorin podsvesni um koji je izmakao kontroli razuma? A možda to čak nije ni bio Eleonorin duh, možda je to bio um nekog drugog?
Može li neka mentalna predodžba da bude projektovana kao fizička realnost? Može li podsvest da stvara čudovišta i sablasti koje napadaju i razaraju? Može li astralno telo neke mrtve osobe da se pripije uz telo neke druge osobe i da se hrani njenom krvlju kao vampir, sa ciljem da održi svoj život?,

Sva logična objašnjenja, međutim, ne pružaju i odgovor na pitanje zašto je legenda o vampiru toliko istrajna i univerzalna. Izgleda da njeni koreni sežu dublje u čovekovu ličnost. I zaista, dobar deo fasciniranosti vampirima leži u podsvesti. Do izvesnog stepena, naime, u svima nama počiva jedna bazična želja da se ponovo sjedinimo sa pokojnicima koje smo voleli i koji su nas voleli. Veruje se da pokojnici osećaju neodoljiv poriv da se vrate voljenima koje su napustili. Najdublji izvor te projekcije počiva u našoj želji da nas pokojnici ne zaborave, želji koja, u krajnjoj liniji,

 potiče iz straha doživljenog u detinjstvu da će nas napustiti voljeni roditelj. Verovanje da pokojnik može da poseti svoje voljene, naročito noću, susreće se širom čitavog sveta. Takav je, svakako, slučaj sa većinom izveštaja o navodnim vampirima koji su se vratili voljenim osobama i svojim porodicama.

A, mnogi će reći da su jedini vampiri koje bismo mogli susresti u stvari žive osobe čije su intimne patološke fantazije fiksirane na vampira što siše krv. Ako ta strana neke ličnosti postane dominantna, ona će možda i sama poverovati da je vampir.

(Izvor: conopljanews)
loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.