Političke misterije 

Kako psihopate paranojom i stahom vladaju svetom?

‘Štokholmski sindrom’ i njegove preteče danas su se pokazali kao vrlo delotvorni alati manipulatora – od medija, do političkih i interesnih kartela.

Reč je o momentu kada psihopatski vladari koriste momentum i od svojih podređenih dobivaju ‘blagoslov’ za njihove metode, i tako su psihopati postali psihijatri za narod.

Ponerologija je kroz decenije napredovala od opskurnih proučavanja do akademske nauke u usponu. Reč je o proučavanju zla – njegovom poreklu, korelaciji s ljudskom prirodom i bespogovornom poslušnošću istom, što je fenomen današnjeg društva.

Sintagma koja ‘pravo i zakonitost’ postavlja iznad humanizma i pravde jedan je od okidača, no drugi i znatno uočljiviji je psihopatološko ponašanje lidera – bilo da je reč o politici, vojsci, korporacijama ili interesnim kartelima.

Ljudi koji su tako duboko istraumatizirani političkim odlukama jedini spas pronalaze upravo u toj istoj korumpiranoj politici, te navijačkim i ideološkim premisama podržavaju svoje diktatore i njihove načine delovanja kao ‘nužne’. Iako će mnogi citirati Ajnštajnovu izreku o ‘nastalim problemima koji ne mogu biti rešeni razmišljanjem koje ih je i kreiralo’, implementacija traume kao ključ kontrole uma u praktički svim slučajevima na mala vrata zaobilazi tu umotvorinu.

Martha Stout je u svojoj knjizi ‘The Paranoia Switch’ iz 2007. godine ukazala na navedeni problem. Naime, slično kao i kod subliminalnih poruka – trauma opterećuje naš limbički sustav, emocije počinju učestvovati u kognitivnim procesima i informacije dobivaju drugačiji prioritetni sled.

Cela slika ostaje u našoj podsvesti, svest pamti selektovane informacije, a mi smo u tim trenucima skloni iracionalnim odlukama. Ako imate implementiranu traumu (igrom slučaja ili programiranu), potreban je samo okidač. Primer iz svakodnevnog života mogao bi biti PTSP i asocijacije mirisa, zvukova i ukusa na rat, te aktivaciju traume.

Zanimljivo je i da istraživanja traume vode ka činjenici da najniže vibracije dolaze iz namerno uzrokovanih događaja, a ne iz nesreća ili prirodnih kataklizmi. Ljudski delikti poput otmica, seksualnih napada ili terorizma unose poseban strah među ljude – zbog straha od mogućeg ponavljanja i nemogućnosti zaštite najmilijih.

Kako je sama emocija po ovim društvenim inženjerima ključna stavka ‘ljudske slabosti’, onda i njihova moć proizlazi iz te podložnosti. Na primer, Tramp koji je poznat kao beskrupulozni korporatist sve češće koristi svoje biračko telo kao element napada na druge korporatiste, često i daleko minornije od njega samoga.

‘Zeitgeist’ koji trenutno prevladava je terorizam, a njegova početna premisa je ‘uterivanje straha’ i to onima koji su napadu svedočili. S obzirom na zastupljenost ‘mainstream’ medija, u svedoke se ‘regrutira’ praktički čitava populacija planeta i u igri su kolektivni PTSP i paranoja. Nakon aktiviranja traume nužno je ljudima usaditi osećaj bespomoćnosti, da bi pomoć zatražili od strane ‘superiorne sile’.

loading...

Ona najčešće uključuje SAD (u ulozi globalnog policajca) ili pak NATO, a reč je upravo o onim otponcima koji su terorizam i kreirali napadima na Afganistan i Irak (zbog ‘terorista Saudijaca’) ili Siriju i Libiju (zbog ‘diktature’ koja je ipak izabrana demokratskim principima).

Čovek tako ulazi u začarani krug koji u nama bližem primeru podseća na ‘reket’ – ‘superiorna sila’ dolazi nam ustupiti vlastitu zaštitu, a ugostitelj podsvesno odbija registrovati da je to zaštita najčešće od ‘sile’ same. Iako je ‘false flag’ napad i dalje u domenu teorije zavere, nije teško zamisliti koliko bi isti bio sofisticirano stvaranje traume.

Ništa manje moćan ne bi bio niti ‘Problem-Reakcija-Rešenje’ instrument, poglavito jer uključuje i nemoć i nameru i već pripremljenu ‘terapiju’ za ‘pacijente’. Zato ne čudi često spominjana činjenica kako najbogatiji ljudi novac isključivo koriste kao alat do najbitnije stavke – moći.

Ukoliko zavirimo u medicinsku enciklopediju, termin za limbički sistem je sledeći – to je prstenasta struktura u središnjem delu mozga sisara, delom se poklapa s rubnim režnjom (lobus limbus, odatle naziv). Obuhvata hipotalamus, hipokampus, amigdale, paraolfaktorno područje i dr.

Upravlja nesvesnim i autonomnim funkcijama kao što su disanje, telesna temperatura, glad, žeđ, spavanje i budnost, polna aktivnost, analizira mirisne i čulne informacije, uključen je u regulaciju instinktivnog i čuvstvenog ponašanja. Bolesti tog sistema uzrokuju emocionalnu nestabilnost, nekontrolirani smeh, uznemirenost, strah, srdžbu, agresiju, ali i preteranu mirnoću, apatiju, depresiju, poremećaje seksualnosti.

Ukoliko bismo sve išli pojednostavniti, limbički sustav reguliše osećaje, iskustva i motivaciju, kao i savest – i to putem analitike informacija prispelih kroz čula. Tako dobivamo i aspekt ‘empatije’ – osećanja emocija drugih osoba. Logičkim sledom – ukoliko neko ima problema s empatijom i osećajima, on ima neravnotežu limbičkog sistema. Samim time i dijagnozu koju bi trebalo lečiti.

No, u praksi takve osobe najčešće završavaju na upravljačkim pozicijama korporacija ili država – zbog toga što nemaju problema s ‘bolnim rezovima’, ‘terminacijama’ i ‘otkazima’. Te osobe traumatizirane su i trajno narušenog zdravlja, a neretko sami nemaju pristup osećaja ali izazivaju iste prema masama, putem dobro uigranih i uhodanih tehnika ‘konvergiranja masa’.

I sada dolazimo do termina – Limbičko ratovanje. Možda bi bolji izraz bio ‘Manipulacija paranojom’, pošto manipulator koristi ‘dijagnozu poremećaja limbičkog sistema’ da bi putem implementirane traume aktivirao strah mase – bilo protiv svojih političkih ili interesnih protivnika, bilo za održavanje svog autoriteta.

Domena klasične političke interpretacije govori o ‘interesima države iznad interesa pojedinca’ i ‘cilju koji ne bira sredstvo’, no u ovom slučaju perfidno ratovanje dalekosežno dovodi do mržnje i potpune iracionalnosti. Zato nekada zlostavljani gotovo programirano kasnije postaju zlostavljači – i začarani krug se nastavlja.

Narod koji podržava masovnog ubojicu nije žrtva nego saučesnik. Stout je u svojoj literaturi ovakvo ratovanje definisala kroz šest tačaka:

■ Prvi je ‘grupna trauma’ koja služi kao ‘implementacija traume’ u nacionalni duh, a dobar primer svakako je 11/9.
■ Drugo, tu su tzv. ‘brokeri straha’ koji koriste situaciju, a znaju je i sami izazvati.
■ Treća faza uključuje pronalazak ‘žrtvenog janjeta’ koje se osuđuje za zločin i služi kao simbol mržnje nacije – često dolazi iz države koja na koncu nije niti ‘demokratski oslobađana’.
■ Četvrta tačka ovog teatra je ‘kulturalna regresija’ u kojoj potlačena i traumatizirana nacija poželi osvetu, a svi koji manipulaciju vide i nastoje izbeći, bivaju proglašeni ‘izdajnicima’ i ‘petokolonašima’ dok ostali autocenzurom podsvesno prikrivaju mogućnost da su od početka ‘namagarčeni’.

Naravno, ovakvo stanje nije večno i ‘prepoznavanjem problema uz reakciju’ ljudi požele ‘demokratske promene’ – borba protiv posledica, a ne protiv uzroka velika je pobjeda manipulatora u seni.

Kao i kod svake traume, stid, kajanje i zaborav najbolji su lek – tako se  posljednjoj fazi ljudi sami odriču rešavanja početnog problema jer im ego ne dopušta suočavanje s vlastitim slabostima. Stanovništvo je spremno za novu manipulaciju.

PRIMER MANIPULACIJE CELIM NARODOM

Svi bi danas trebali biti svesni da je prava politika totalno skrivena. Ovo što se daje na televiziji i u novinama samo su saopštenja za javnost koja treba da skrenu pogled mase sa prave politike i da joj zamažu oči. Kako je prljava politika skrivena iza nekih naizgled stvari koje su bile jako lepe najbolje će vam pokazati sledeći primer.

Da se vratimo u 1990. godinu – godinu dana pred rat u bivšoj Jugoslaviji. Prvo pitanje: Da li mislite da te 1990. godine strane sile i svetski moćnici nisu znali da će rat buknuti sledeće godine? Naravno da su znali. A, zašto su onda baš te 1990. godine i baš ti svetski moćnici doneli odluku o konvertibilnosti tadašnjeg dinara.

Zašto je išla masovna propaganda za naivni srbski narod da mu nemačke marke više nisu potrebne, jer sada ima jak konvertibilni dinar? I uspeli su u tome. Ubedili su naivne Srbe da im marke više ne trebaju. Da se sad prebacimo na tren u Hrvatsku i Sloveniju?

I opet prvo pitanje: Da li ste mislili da u to vreme vrh Slovenije i Hrvatske nije znao kada će buknuti rat u Jugoslaviji? Naravno da su znali, i temeljno su se pripremali. Jedna od priprema bilo je i uvođenje sopstvene monete što pre. Hrvati su imali spremljene kune, Slovenci spremljene tolare, jedini problem im je bio ogromna količina dinara na njihovoj teritoriji koja će izbijanjem rata i dovođenjem sopstvene monete potpuno izgubiti vrednost!

I naravno, akcija je počela. Puni kamioni-šleperi dinara iz Slovenije i Hrvatske stizali su u Srbiju, gde je naivni narod davao marke po još povoljnijem kursu nego 7 dinara za marku, jer je bio ubeđen (izmanipulisan) da mu marke više ne trebaju. U Hrvatsku i Sloveniju vraćali su se šleperi puni maraka, dok su u Srbiji ostavljali tone dinara koji će za godinu dana da se pretvore u bezvrednu gomilu papira. Tako je srbski narod sam finansirao genocid Hrvata nad Srbima izvan Srbije.

Možda ste sad malo shvatili kako funkcioniše politika. A što je najgore, još dan danas u Srbiji veličaju vreme Ante Markovića i njegovog konvertibilnog dinara !

PODELI, PA VLADAJ

Analiza savremenog čovečanstva tako bi dovela do toga da svi bolujemo od ‘štokholmskog sindroma’, od mikro (brak, odnosi) do makronivoa (sistemi upravljanja). Dijagnoza ide u samu srž – osoba ne samo da nije svesna lošeg tretmana, nego u njemu sa lupom traži znakove dobrote i svo naneseno zlo prihvaća kao rezultat nekih vlastitih mana, a ne kao nedopustivo sredstvo.

Čim osoba izgubi samopouzdanje, pouzdanost traži u nekom drugom. Sledeći korak je gubitak empatije i prepoznavanja zloga, potpuni gubitak realnosti i objektivnosti. Kao završna tačka, mi postajemo isti oni kojih smo se u početku plašili – retko kada doduše prema partneru, no vrlo često prema drugoj naciji, ugroženoj grupi ili slabijima od sebe.

Nakon tog kraha u razlučivanju ljude je relativno lako ‘podeli pa vladaj’ tehnikom polarizirati, a onda traumatizirati da zbiju redove u jednu od tih skupina. ‘Unutrašnji i vanjski neprijatelji’ postaju odgovornost onih koje navodno napadaju, a ne onih koji su ih stvorili. Korupcija se relativizuje kroz ideologiju, evaluacija kroz etiketiranje, a manipulacija kroz opšte dobro. Zataškavanje je nužno radi održavanja ovog psihopatskog odnosa – svest ne sme postojati na visokom nivou.

Kao što je spomenuto, ukoliko i uspete analizirati situaciju, bivate proglašeni ‘teoretičarom zavere‘, uprkos definiciji zavere kao ‘tajnom sporazumu dvoje ili više ljudi donesenom iza zatvorenih vrata’. Vrlo brzo čak i ono najočitije postaje potpuno kriptirano – kolektivno ludilo i zaslepljenost uz unutrašnji strah i traumu preuzimaju društvo u celini. Stoga ne čudi da su ‘limbički poremećeni’ političari u privatnom životu zapravo ideološki posve suprotnih uverenja od onih koje javno prezentuju.

I same stranke su sve češće interesne skupine koje donose poteze u suprotnosti sa svojim statutima i biračkim telima dok ih birači iracionalno vrednuju po nekim ranijim zaslugama ili ideološkim obrascima. Taj ‘navijački’ pristup ponajviše odgovara manipulatorima s vrha piramide i političarima koji sve lakše glume ‘normalnost’.

Stout u knjizi vrlo britko identifikuje arhetipe osobnosti političara – psihopati, mazohisti, narcisi, fanatici, paranoici. Oni ili s pozicije moći ili s pozicije ‘sive eminencije’ upravljaju društvenim i kulturalnim normama, tabuima i dogmama, te ideologijama – a jednostavnom analizom vidimo kako dolaze iz iste polazišne organizacije te se nekim istorijskim događajem u trenutku polariziraju u dve ili više grupa ili stranaka.

A narod traumatiziran tim događanjem ne prepoznaje ‘dijagnozu’ koja se kolektivno širi. Kako se rešiti dijagnoze, ključno je pitanje. Najuspešniji ‘lek’ je definitivno svest, no zbog mase koja upravlja procesom, a nije informisana, tako što je izuzetno teško ostvariti. Mediji bi trebali biti ključan element ‘buđenja’, ali je opštepoznato da su pod vlasničkom palicom upravo onih čije upravljačke sisteme bi trebali urušavati.

Stout smatra da bi naučni pristup politici i interesnim grupama bio idealan alat protiv istih – pretvaranje iracionalnog u racionalno, subjektivnog u objektivno, nadrealnog u realno. Odnosno, ili u potpunosti aktivirati emocije delotvornim radom limbičkog sistema. Ili ih u potpunosti izbaciti iz jednačine analitike i sve proučavati isključivo kroz činjenice.

Narod u završnici ima apsolutnu moć, čak i protiv sistema koji hiljadama godina ne gube na snazi. Odbijanje učestvovanja je jedno od rešenja, iako ga mnogi povezuju s eskapizmom. Vrlo je teško odgovoriti na pitanje je li moguće da svaki pojedinac utiče na svoje okruženje.


Pogledaj NOVI video klip na temu: Paraliza sna – Strašno iskustvo

V I D E O


Takođe, tu je i opcija potpune promene sistema, kako upravljanja tako i vrednosti. Kontribucionizam bi bio idealno rešenje – jer paralelno radi na spajanju uzajamnosti pojedinca i društva, kao i vrednostima poput pomoći, empatije i savesti. U kapitalizmu bi pak komanditno društvo i tvrtka na sličnim ustrojima mogli biti konsenzusni pogodak – kada bi svaki element u razvoju (od čistačice do direktora) imao isti postotak u prihodima, ali i rashodima.

Navedeni načini bi onemogućili autoritet fiktivnih lidera i skupine bi ovisile isključivo o vlastitom radu i kvalitetama – a tako što svim silama žele izbeći oni s dijagnozom ‘poremećaja limbičkog sustava’.

Prelazak iz trenutne hijerarhije u ovu humanistički nastrojenu ne bi trebao biti radikalan niti ostvaren preko noći jer bi došao u opasnost da ga ‘hakiraju’ stari vladajući elementi. On bi u idealnoj situaciji morao doći kao rezultat ‘kvantnog skoka’ čovečanstva, kao nužnost i kao primer ‘razvoja svesti’, a ne društvenog inženjeringa.

Sve do tada će masovni ‘krizni menadžment’ i društveni inženjering biti kočnica nekog većeg napretka, izuzev onoga koji ima potencijal koristi za manipulatore (industrijski, tehnološki i sl.). Humanistički napredak sprečen je pod silnim pritiskom kolektivne dijagnoze i proučavanje srži zla otkrit će izvore i uzroke današnje situacije.

Hoće li apsurd biti veći kada mase budu poznavale problem, no i dalje mazohistički nastavljale s istim radnjama – vreme će pokazati.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

(Conopljanews.net, Novi-svjetski-poredak / Foto: Činija Citata )

loading...

Related posts

Leave a Comment