Političke misterije 

Kako su izgledali počeci CIA u Jugoslaviji?

32-min
Foto: Wikimedia Commons

Zovem se Čarls Morton Ingliš i rođen sam 1919. godine na istočnoj obali SAD. Bio sam jedan od prvih špijuna u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Osnovao sam prvu stanicu CIA u Beogradu.

Vidim da ste nedavno uhapsili jednog špijuna i da su o tome nekoliko dana pisale sve novine. U moje vreme to se nije dešavalo. Doduše, dok sam se ja bavio tim poslom, nije bilo hrvatskih špijuna u Srbiji, ili obrnuto, jer je tada postojala Jugoslavija.

Bio sam jedan od prvih špijuna u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, i to najmoćnije zemlje na svetu – Sjedinjenih Američkih Država. Osnovao sam prvu stanicu Centralne obaveštajne agencije (CIA) u vašoj zemlji i na njenom čelu ostao skoro pune tri godine.

Znam da ste verovatno gledali i „Operaciju Cicero“, i „Našeg čoveka u Havani“, i „Trećeg čoveka“. Ali zanima li vas kako smo zaista te poslove nekad obavljali?

Najpre nekoliko reči o meni. Zovem se Čarls Morton Ingliš i rođen sam 1919. godine u Springfildu, Masačusets, na istočnoj obali SAD. Upisao sam studije francuskog i italijanskog jezika i književnosti, a zatim počeo s radom na doktoratu iz oblasti komparativne filologije. Doktorske studije sam prekinuo, kao i cela moja generacija, 1942. godine. Tada smo svi bili regrutovani.

Novembra te godine obreo sam se u Alžiru, posle angloameričke invazije na tadašnje francuske kolonije u severnoj Africi. Bio sam raspoređen u ono što se tada zvalo OSS – Office of Strategic Services – preteču CIA. Prošao sam Afriku i Italiju i maja 1945. vratio se u SAD. Planirao sam da završim doktorat i skrasim se kao profesor na nekom malom koledžu na srednjem Zapadu, ali negde duboko u sebi žudeo sam za putovanjima i uzbuđenjima.

Tako sam ponovo došao kod bivših ratnih drugova, baš kad je CIA bila u formiranju. Zvanična verzija je bila, naravno, da CIA nema nikakve veze sa OSS, ali u praksi samo su nam jednog dana zamenili table na kancelarijama… Poslat sam da naučim ruski, a već sam znao nešto nemačkog i modernog grčkog.

Marta 1948. pozvan sam u kadrovsko odeljenje. Punačka službenica gledala je u moj dosije, a potom u geografsku kartu Evrope. Imala je pomalo problema da nađe Balkan. Na kraju me pogledala kroz naočare i rekla: „Vi već znate ruski, a odnedavno i bugarski. Koliko vremena će vam biti potrebno da naučite srpskohrvatski?“

Nisam ni stigao da odgovorim, a ona je već uzela olovku da na karti pokaže Beograd, ali uporno je pokazivala Budimpeštu. Na kraju je odustala: „Idete u prestonicu Jugoslavije. To je onaj grad na B, nalazi se na Dunavu, snađite se uostalom. „

Sredinom avgusta 1948. došao sam u Beograd. Prvi dani mi nisu bili laki. Ambasador Kevendiš Kenon nije hteo ni da čuje da stanica CIA, koju je trebalo da vodim, ima pet ljudi, koliko je operativnim planom bilo predviđeno. Nije zapravo hteo nijednog: plašio se reakcije Jugoslovena ako bi se tako nešto otkrilo i posledica po njegov položaj.

loading...

Usledilo je nekoliko nedelja razmene šifrovanih telegrama između Vašingtona i Beograda. Na kraju je stvar prelomio lično savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trumana, kontraadmiral Robert Denison. Bio je to politički kompromis: ambasador je morao da proguta stanicu CIA u Beogradu, a Agencija da odustane od svog – očigledno megalomanskog – zahteva da ona ima čak pet ljudi.

Stanica je na kraju dobila samo jednog jedinog čoveka: mene. Bio sam istovremeno i šef i celo osoblje. Ambasador na početku nije hteo ni da čuje da imam zvanični diplomatski status. Bilo je jasno da me time, za slučaj da nešto pođe po zlu, lišava diplomatskog imuniteta. U praksi, umesto proterivanja, predviđenog međunarodnim konvencijama, takav položaj otvarao mi je jedino perspektivu dugogodišnjeg boravka u Titovim zatvorima.

Zato sam počeo kao prevodilac. Mi i Britanci uspostavili smo zajedničko Odeljenje za prevođenje, koje je služilo kao tehnička služba za obe ambasade, strane novinare, retke poslovne ljude koji bi navratili. Bila je to moja zvanična „legenda“ kod jugoslovenskih vlasti. Svoje usluge smo naplaćivali, po cenama tada uobičajenim u Beogradu, i od tih para finansirali svoje druge operacije. Posao je jedno vreme išao tako dobro da sam mogao da zaposlim više ljudi – u Beogradu je tih godina moglo da se nađe obrazovanih mladih ljudi koji su odlično znali i engleski, a pogotovo francuski – pa sam imao više vremena za obaveštajne aktivnosti.

Na svom pisaćem stolu u kancelariji instalirao sam dva telefona: sivi i crveni. Na sivi su se javljali oni sagovornici koji su zaista mislili da sam (samo) prevodilac. Na crveni, oni drugi. Sivi telefon je, naravno, mnogo više zvonio…

Sukob Tita i Staljina, tog leta u ambasadi, nismo očekivali. Bio je to krupan obaveštajni neuspeh Agencije, mogli bismo reći čak i tipičan za njene prve, formativne godine. „Dva Josifa su počela ples Svetog Vida“ – sećam se da mi je prvih dana rekao ambasadorov zamenik Robert Rems. Tada sam prvi put uočio tu njegovu sklonost ka pesničkom izražavanju: „A samo jedan od njih dvojice taj ples će preživeti.“

Vrlo brzo otpočele su duge analize šta ovaj sukob zaista znači za raspored snaga na jugoistoku Evrope. Od tih naših analiza zavisio je, u tom trenutku odsudno, američki odgovor. U našoj maloj zajednici kristalizovale su se čak četiri škole mišljenja.

Prva, da se radi o nekoj vrsti nameštenog, fiktivnog sukoba, koji su Tito i Staljin smislili kako bi zbunili Zapad i zadržali veću slobodu manevra u graničnim konfliktima, u severnoj Grčkoj, Trstu i Koruškoj.

Druga, da se radi o stvarnom sukobu, u kojem Jugoslavija nema nikakve šanse, i da je samo pitanje vremena i načina kada će ona biti pokorena, da li će se to desiti kroz neku vrstu unutrašnjeg puča, ili će doći do vojne intervencije.

Treća, da se radi o stvarnom sukobu, iz kojeg će Tito izaći kao pobednik, ali da će posledice te pobede, u konačnici, biti ograničene samo na Jugoslaviju.

I četvrta, da je to početak raspadanja celog Istočnog bloka, i da će se brzo pojaviti neki novi Tito i u drugim zemljama pod sovjetskom dominacijom.

Celu jesen 1948. proveli smo prateći jugoslovenske novine i poredeći njihov sadržaj sa sadržajem sovjetskih i drugih novina u zemljama Lagera. U oktobru sam poslao prvu procenu da će se Tito održati „ako bude imao podršku u kritičnim trenucima“. Trajanje krize procenio sam na pet godina. Kao najtežu, prevideo sam treću – 1950. godinu. Ambasador me je pitao – u njegovom glasu bila je ona poznata nijansa zavisti – kako sam mogao da tako precizno, a sa tako malo informacija, dam procenu budućih događaja. Nisam hteo da mu kažem, bilo bi to malo neozbiljno u tom trenutku, da sam se lomio nedeljama, i da sam konačno odlučio zbog gospođe Radmile. Ali taj detalj ću sada podeliti s vama.

Kad sam u avgustu 1948. došao u Beograd, jugoslovenske vlasti su mi – u dogovoru sa administrativnim odeljenjem ambasade – našle stan u centru Beograda, blizu Narodnog pozorišta. Radilo se zapravo o stanu gospođe Radmile P., bivše dvorske dame poslednje jugoslovenske kraljice Marije Karađorđević. Radmila je bila i udovica čoveka u čijoj su se kući, po poslednji put, sastali lideri partizanskog i četničkog pokreta, Josip Broz Tito i Draža Mihailović, 27. oktobra 1941. godine, u Brajićima kod Gornjeg Milanovca.

Očigledno, gospođa Radmila nije mogla da ima nikakve posebne simpatije za komunistički režim u Jugoslaviji. Ta obrazovana i pristojna žena svoja uverenja nije ni tajila. Ipak, nakon što je Informbiro objavio rezoluciju – a KPJ svoj odgovor – njen stav me je iznenadio. Ne znam ni sam šta sam tačno od nje očekivao: zluradost, indiferentnost ili kalkulantsko predviđanje. Umesto svega toga, Radmila se jasno opredelila za Tita, a ne za Staljina.

„Zato što mislite da su jugoslovenski komunisti bolji od sovjetskih?“, upitao sam je.

„Zato što su ovi naši, a oni njihovi, ma kakvi bili i jedni i drugi.“

Tako je, i ne znajući, bivša dvorska dama Radmila P. napisala ključne dve rečenice mog prvog izveštaja za Agenciju o sukobu između Tita i Staljina: „Jugosloveni će se opredeliti za svoje komuniste, a ne za tuđe. Neki komunisti će se možda opredeliti za tuđeg lidera umesto za svog, ali narod te dileme neće imati.“

Posle tog izveštaja dobio sam unapređenje i, konačno, diplomatski status. Postao sam pomoćnik atašea…

Septembra 1949. ambasador Kenon je konačno napustio Beograd i posle nekoliko nedelja u Beogradu se pojavio njegov naslednik, Džordž Venable Alen, sa ženom Ketrin i najmlađim sinom, Ričardom. Druga dvojica sinova ostali su im u SAD, na koledžu. Tada sam dobio i drugo unapređenje – od pomoćnika atašea u atašea, i godišnja plata povećana mi je na skoro pet i po hiljada tadašnjih dolara, što je oko sto hiljada dolara u vašim današnjim parama.

Svoju buduću ženu upoznao sam u Beogradu. Na pisaćem stolu u ambasadorovoj kancelariji nepoznata plavuša sređivala je neke papire. Južnjački naglasak bio je primetan: „Merdžori, nova sekretarica ambasadora Alena. On je uzeo slobodan dan i neće dolaziti do ponedeljka. Mogu li ja nekako da vam pomognem?“

Merdžori je – bio sam u pravu – došla iz Teksasa, u Beogradu još nije znala nikoga, i imponovala joj je moja samouverenost, poznavanje jezika i lokalnih prilika. Iskoristio sam predstojeći vikend i pokazao joj Kalemegdan. Kad se ambasador pojavio u ponedeljak, ona je, naravno, bila prva tema na našem jutarnjem razgovoru:

„Pomozi malo Merdžori da se snađe u gradu „ – pri tome mi je onako šeretski namignuo – „a i tebi će dobro doći da izađeš malo iz te kancelarije.“

Naredne nedelje Kiti Alen je priredila večeru u rezidenciji za, u to doba ne tako mnogobrojno, diplomatsko osoblje. Ja sam, naravno, pratio Merdžori – sticajem okolnosti samo nas dvoje smo od sveg osoblja ambasade bili u Beogradu sami – i Kiti nije propustila priliku da pred svima naglasi kako smo „baš lep par“. Postali smo ljubavnici za Novu godinu. Bila je to Nova 1950. godina, kojoj će biti, uglavnom, posvećen i ostatak ove priče.

Krajem aprila 1950, na otvaranju godišnjeg zasedanja parlamenta, Tito je održao svoj uobičajeni govor. Trajao je punih sedam sati. U pauzi sam otišao do toaleta. Bila je to luksuzna zgrada, zidana po standardima predratne, kraljevske arhitekture: zlatni ukrasi, mermer, skupi tepisi… Takav je bio i pisoar. I dok sam obavljao svoje dužnosti, osetio sam tešku ruku na ramenu.

„Bože, Udba me je provalila i ovo je moj kraj“, pomislio sam u tom trenutku.

Ali bio je to moj prijatelj iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova – tek imenovan za budućeg ambasadora u Vašingtonu – Vladimir Popović:

„Pogledaj ko stoji pored tebe. Da li bi tako nešto bilo moguće u Kongresu?“

I zaista, ispred pisoara do mog stajao je Josip Broz Tito. Ljubazno mi se nasmešio: „A vi ste onaj mladi američki prevodilac koji na svom stolu ima dva telefona, crveni i sivi? Čuo sam o vama.“


Pogledajte NOVI video klip pod nazivom: Sirija: Nekad i sad


Potom smo izašli u hol, sva trojica, na koktel. Služeni su sendviči sa salamom i šljivovica, „oslobođena iz kraljevih privatnih podruma“ – šalio se mali Jevrejin Moša Pijade, tada šef Titove propagandne mašinerije. Pre nego što je sednica nastavljena, Tito mi je rekao: „Znamo da se Sovjeti spremaju da nas napadnu. Ali ne znamo tačno odakle, kada i čime. Da bi otežali naše odbrambene pripreme, namerno puštaju mnogo pogrešnih vesti. Ako razvučemo snage na celoj liniji, od austrijske do grčke granice, tenkovske kolone će kroz nju proći kao kroz sir. Bili bismo vam zahvalni za preciznu informaciju o njihovom rasporedu.“

Baš istu tu informaciju od mene je očekivala i Agencija. Shvatio sam: došao sam u Beograd sa zadatkom da špijuniram jedan režim; otići ću iz njega sa zadatkom da tom režimu pomognem. Ispunjenim ili neispunjenim, još će se videti…

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Dožić umro je iznenada u nedelju, 7. maja 1950. godine. Kad smo u ponedeljak dobili vest o Gavrilovoj smrti, postavilo se pitanje ko će u ime ambasade otići na sahranu. Ambasador Alen je poslao mene – od svih diplomata najbolje sam znao srpski – i tako sam otišao do Saborne crkve u centru grada, u kojoj će patrijarh Gavrilo biti sahranjen. Kao operativac CIA imao sam i poseban zadatak: da napišem procenu mogućih kandidata za Gavrilovog naslednika.

U srpskim crkvama nema mesta za sedenje – stajali smo punih sedam sati, koliko je cela ceremonija, sa svim molitvama, trajala. „Kao Titov govor“, pomislih u jednom trenutku. Početak maja u Beogradu bio je izuzetno topao i unutrašnjost crkve je zaudarala: na vosak, znoj, vekove prljavih tkanina… Na kraju ceremonije kovčeg je sedam puta nošen oko oltara, da bi na kraju bio spušten u pripremljenu rupu na podu.

Moj zadatak da otkrijem ko će doći na čelo Srpske pravoslavne crkve posle Gavrilove smrti, i u kojoj meri će on biti pod kontrolom Titovog režima, ostao je, međutim, prioritet. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje tzv. arhimandriti – ja sam ih u privatnoj prepisci zvao „malim crnim gnomima“ – koji pomažu patrijarhu i rade sve administrativne i tehničke poslove.

Dvojica od njih bili su na vezi sa mnom – mnogo vremena sam utrošio u izgradnju tih operativnih pozicija – i rekli su mi da najveće šanse ima izvesni Vikentije, tada mitropolit makedonski. Takvu informaciju poslao sam u Agenciju. Bio sam još uvek početnik, i pomalo zbunjen. Koliko sam mogao da verujem svom izvoru? Da li je arhimandrit možda slagao? Ili je jednostavno imao pogrešnu informaciju?

U to vreme, privatne rezidencije američkog ambasadora u Beogradu i patrijarha Srpske pravoslavne crkve delila je samo jedna živa ograda. Obe zgrade bile su na Dedinju, jedna pored druge. Te junske subote Džordž i Kiti Alen pripremili su mali popodnevni parti, na kojem su oni koji su to želeli i znali (ja nisam ni jedno ni drugo) igrali badminton. Ostali su pili čaj. Oko pet popodne, na verandi kod komšija, pojavilo se nekoliko prilika u crnim odeždama. Bilo je to prvi put od Gavrilove smrti da se neko pojavio u vili. Očigledno, naslednik je bio izabran. Kiti Alen je predložila da odem i komšije pozovem na čaj…

Kad sam pokucao na vrata, jedan od dvojice mojih arhimandrita predstavio mi je visokog čoveka s belom bradom: „Njegova svetost, patrijarh srpski Vikentije.“ Bingo! Bio je u pravu. Komšije su, naravno, sa zadovoljstvom prihvatile poziv na čaj. Kiti Alen je u jednom trenutku počela da Vikentija uči badmintonu. Nije mu išlo loše.

U ponedeljak, 26. juna 1950. godine, prevodio sam ambasadoru Alenu tokom sastanka s Titom, održanog u njegovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja. Razgovarali su o mogućnosti sovjetske agresije na Jugoslaviju u svetlu Korejskog rata, koji je počeo prethodnog dana.

Ambasador je na kraju razgovora pozvao Tita na predstojeći prijem povodom Dana nezavisnosti, 4. jula. Naravno da nismo očekivali da će se odazvati – bio je to samo kurtoazan poziv, toliko kurtoazan da nismo poneli čak ni pozivnicu sa sobom… Tito je, međutim, dao čudan odgovor:

„Beograd nije dobro mesto za prijeme u julu. Isuviše su velike vrućine.“

Bio je u pravu: već od početka te nedelje temperature u Beogradu nisu se spuštale ispod 40 stepeni u toku dana i 30 u toku noći. Ali Džordž Alen je odmah shvatio poruku sakrivenu u tom komentaru:

„Ako bismo prijem napravili na Bledu, da li biste došli?“

„Mislim da bi to bila lepa prilika za druženje“, odgovorio je Tito.

U povratku za Beograd, ambasador i ja počeli smo da pravimo planove. Naravno, birokrate u Stejt departmentu pokazale su se samo kao prva u nizu prepreka. Budžet je snosio troškove prijema, koji bi se organizovao u ambasadi, u prestonici zemlje domaćina. Sve drugo smatrali su „privatnim egzibicionizmom“ ambasadora i nisu hteli da za tako nešto plate. Džordž i Ketrin Alen imali su u Beogradu svog privatnog „dodža“ – lepa, prostrana američka kola, kupljena od američkog diplomate koji je napuštao Atinu i nije znao šta da radi s njima. Krajem 1949. „dodž“ je dovezen u Beograd.

„Ovo je prilika koja se ne propušta. Prodaću ‘dodž’ i sam platiti za prijem“, rekao mi je Alen u jednom trenutku. Mislim da smo bili prošli Slavonski Brod.

Naravno, bio je to samo prvi u nizu problema. Za tih nekoliko dana bilo je neophodno, praktično, postaviti još jednu ambasadu, koja bi radila uporedo sa zvaničnom, u Beogradu. Tako je nađena privatna vila na Bledu. Kiti Alen je sa sinom Ričardom krenula ranije, a s njima i ambasadorova sekretarica Merdžori. Tada je već bila moja verenica.

Kad smo ambasador i ja stigli, u dvorištu, već nameštenom za sutrašnji prijem, pored Kiti i Merdžori ugledali smo patrolu jugoslovenske milicije. Komandir se raspravljao, s jakim bosanskim akcentom, dok je vlasnik vile prevodio na engleski:

„Ova dva stola moraju da se pomere. Ne mogu tu da ostanu“, mladi milicajac pokazivao je uporno na dva poslednja stola u nizu.

„Zašto?“, mirno je pitao Džordž Alen.

„Zato, druže, što ta dva stola nisu u vidokrugu mitraljeza koji će biti na prozoru.“

Milicajac je pokazao na prozor na prvom spratu. Bila je to soba u kojoj je tih dana boravio Ričard, sin Alenovih. Imao je tada šest godina. Bilo je jasno da je Tito naš poziv shvatio ozbiljno.

Naredni problem pojavio se kad se neko iz Maršalata odjednom setio da, nekom zabunom, iz Beograda nije na vreme stigla osoba koja proba hranu koju će Tito da jede. „To nije problem. Ja sam lično nadgledala pripremu hrane. Ja ću je i probati.“

Sutradan uveče sve je izgledalo kao u nekoj bajci, tu je bilo gotovo celo slovenačko državno rukovodstvo, nekoliko generala JNA koji su tamo bili na službi, stranci, uglavnom novinari, koji su se početkom jula zatekli u Ljubljani… Britanski ambasador Čarls Pik i njegova žena došli su iz Beograda – bili su lični prijatelji Alenovih. Bašta je bila ukrašena japanskim lanternama i svećama. Na ulazu su bile raspoređene, diskretno povezane pri dnu, jugoslovenska i američka zastava.

Oko devet uveče došli su i Tito – preplanuo, u belom odelu, sa belim cipelama – i Jovanka. Opušten, Maršal je sa osmehom odbio ideju o probanju hrane.

„Ne sumnjam da je odlična. Uostalom, skoro pola je već pojedeno dok ja nisam došao?“

Prvi put, jugoslovenski maršal došao je na prijem u američkoj ambasadi. Na sve nas je ostavio utisak kao da je ceo život proveo baš na takvim prijemima…

Zvonjava telefona probudila me je usred noći. S druge strane žice čuo se hladan glas Jove Kapičića, zamenika svemoćnog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića:

„Dođite ujutro u osam sati kod mene. Imamo fagot.“

Sovjetski „mig 15“, kome je NATO dao kodno ime „fagot“, smatran je tih godina savršenstvom u klasi mlaznih borbenih aviona. Tek nekoliko nedelja ranije, u Korejskom ratu, SSSR je uveo prve aparate u borbenu upotrebu.

Naravno da nisam mogao da ponovo zaspim. U petnaest do osam tog novembarskog jutra 1950. bio sam u sedištu jugoslovenske tajne policije u Ulici kneza Miloša. Pored Jove Kapičića, u kancelariji su me čekali Vladimir Velebit iz Ministarstva spoljnih poslova i jedan pukovnik ratnog vazduhoplovstva.

„’Mig 15’ zalutao je u naš vazdušni prostor pre tri dana, negde severozapadno od Zagreba. Imao je kvar i nije uspeo da se vrati u Mađarsku, odakle je poleteo. Prinudno je sleteo.“

Ali iznenađenje me je tek čekalo: po ličnom odobrenju Maršala, „mig 15“ ponuđen je Sjedinjenim Američkim Državama, ali samo pod uslovom da ja vodim celu tu operaciju. Pukovnik vazduhoplovstva objasnio je da se avion čuva pod stražom, na vojnom delu zagrebačkog aerodroma:

„Hidraulika je otkazala. Nije u stanju da ponovo poleti. Moraćete nekako da ga transportujete. Mi ne možemo sami da ga rastavimo na delove, nažalost.“

U naredne dve nedelje na zagrebački aerodrom stiglo je pet pukovnika američkog ratnog vazduhoplovstva. Uz pomoć jugoslovenskih kolega, „mig 15“ rastavljen je na delove, stavljen na voz, i sredinom decembra bio je u komandi angloameričkih snaga u Trstu. Odatle je poslat za SAD, u vazduhoplovnu bazu Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo. Da, u onu istu bazu u kojoj je, četrdeset pet godina kasnije, zaključen mirovni sporazum o Bosni i Hercegovini…

Titov uslov bio je da ništa od tog aranžmana ne sme da izađe u javnost. Nije želeo da dodatno ljuti Sovjete, i mi smo bar u tome bili saglasni s njim. Sovjeti su mogli samo da pretpostavljaju da je kod nas, ali o tome nikakve dokaze nisu imali. Tako je „fagot“ bio jugoslovenski džentlmenski revanš za podršku koju smo im tih presudnih meseci davali.

Negde uoči Božića 1950. godine, posle nekoliko meseci otezanja, konačno sam se oženio Merdžori. Skromna ceremonija u ambasadi trajala je kratko: Džordž Alen ponosno je obavio svoju dužnost matičara. Rut Brigz bila je mladina kuma – za tu svečanu priliku pozajmila je jednu vrlo lepu haljinu od Kiti Alen, a prvi sekretar Robert Rems moj kum. Na svečani ručak došli su i naši prijatelji Jugosloveni: Jovo Kapičić, Vladimir Velebit i Vladimir Popović. Tito je poslao svadbeni poklon – jednu prilično skupocenu umetničku sliku – onaj poklon za koji me je pitao još na julskom prijemu na Bledu. Doneo ga je njegov lični vozač Nikica Prlja.

Iste večeri otišli smo na medeni mesec: dobili smo trideset dana odsustva. Celo društvo nas je sa ručka ispratilo na beogradsku železničku stanicu. Naša saputnica u vozu – njen kupe bio je neposredno do našeg – bila je poznata operska pevačica Zinka Kunc. Za nju se tih godina šuškalo da je Titova ljubavnica… Preko Beča, Minhena i Pariza stigli smo u francusku luku Šerbur i tamo se ukrcali u brod za Ameriku.

Pred povratak, otišao sam do ambulante u Stejt departmentu da obavim redovni godišnji sistematski pregled. Našli su mi uvećanu levu pretkomoru srca. Tek mnogo godina kasnije ispostavilo se da rendgen aparat tog dana nije dobro funkcionisao…

Tako su u Agenciji, umesto da mi daju nove zadatke u Beogradu, odlučili da me zamene. Delimično, uobičajena procedura za šefove stanica kojima bi bili ustanovljeni ozbiljniji zdravstveni problemi. Ali bio sam svestan – iako mi to niko nije rekao – da postoje i drugi, profesionalni razlozi.

Sporazum o saradnji između Centralne obaveštajne agencije SAD i Uprave državne bezbednosti FNR Jugoslavije – dokument koji se već uveliko pripremao, i kojem sam ja postavio prve temelje, podrazumevao je da šef stanice CIA u Beogradu ipak bude neko malo stariji od mene. I po zvanju i po godinama. Ja sam tada bio napunio tek trideset godina.

Te zime istorija je krenula ubrzanim hodom. Krajem januara, za vreme svoje turneje po Evropi, tridesetčetvorogodišnji kongresmen iz Masačusetsa Džon Ficdžerald Kenedi posetio je Beograd i video se s Josipom Brozom Titom. Bio je to prvi u nizu njihovih susreta, nizu koji će biti prekinut onog fatalnog novembarskog dana u Dalasu skoro trinaest godina kasnije.

Državni sekretar Din Ačeson početkom februara dao je, prvi put, nedvosmislenu izjavu: „Svaki napad na Jugoslaviju ugrozio bi svetski mir.“ Bila je to poruka ne samo Staljinu nego i drugim američkim saveznicima: prostor između Ljubljanskih vrata i Vardarske doline braniće, ako bude potrebno, čitava Alijansa.

Za mog naslednika u Beogradu u međuvremenu je određen Luis Čarls Bek, bivši specijalni agent FBI, veteran iz Moskve, u kojoj je proveo najveći deo Drugog svetskog rata. O Bekovim ratnim dogodovštinama u Moskvi mogla bi se napisati još jedna ovakva priča, ali neka to ostane za neki drugi put. Vremena sada ionako imam napretek…

Po odlasku iz Beograda proveo sam pet godina u Minhenu, vodeći rusku redakciju Radio Slobode, čuvene stanice kojom je, sada to već više nije nikakva tajna, rukovodila Agencija. Zatim sam sedam godina rukovodio programom prebega iz Istočnog bloka u Nemačku, nadgledajući njihove intervjue i logističke aranžmane. Penzionisan sam 1979. godine s jednim od najviših priznanja Agencije.

U penziji smo Merdžori i ja putovali dosta – po Evropi, Africi, Australiji i Novom Zelandu. Bavio sam se amaterski istorijom, ponekad držao propovedi u našoj prezbiterijanskoj crkvi i obavezno odlazio na utakmice svog omiljenog bejzbol tima, Boston red soksa.

Napustio sam ovaj svet 9. avgusta 2005. godine, posle osam i po decenija. Iza mene je ostala Merdžori, naše troje dece – Ketrin, Ralf i Čarls, pet unuka i jedan praunuk.

Pratite nas na Facebooku:  Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na YouTube:  Svet tajni |
Pratite me na Instagramu: @dusanmarkovic.st |
Pratite nas na Tviteru:  @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+  Svet tajni |

(Newsweek.rs)

loading...

Related posts

Leave a Comment