Nerazrešeno: Zadnje reči poginulog u Černobilju stvorile zagonetke oko ove nesreće

 

Priča o Černobiljskoj katastrofi iz ugla deteta radnika koji je preživeo ledi krv u žilama.

Neću zalaziti u detalje, jer nisu ni bitni. U suštini, dobio je posao preko školskog druga koji je tamo već bio zaposlen na nekoj višoj poziciji. Tati u to vreme nije išlo baš najbolje, i u lokalnoj kafani je sreo tog prijatelja, Igora.

Zapričali su se, a Igor je par dana kasnije povukao par veza i obezbedio mu posao, čak i pored toga što moj otac nije imao potrebne kvalifikacije za njega. “Nema veze, niko tamo nije kvalifikovan”, tešio je Igor mog oca.

U svakom slučaju, počeo je da radi tamo 1984. godine i prilično mu je dobro išlo.

Besprekorno je slušao naredbe ljudi sa više instance – uglavnom je samo proveravao da li su cevi dobro zavarene i slične stvari.

Krajem 1985. godine počeo je da primećuje da konstantno u elektranu svraća sve više ljudi iz Partije. Inače su posete nuklearki bile svedene na supervizore kada se radioaktivni materijal unosio i iznosio. Izgledali su kao da dolaze iz Politbiroa. Rekao mi je da je prepoznao par njih sa televizije, ali nije mogao da im se seti imena. Samo je znao da su dobro pozicionirani.

U noći kada se dogodila katastrofa, tata je bio na poslu, i bavio se uobičajenim stvarima kada su ušli ljudi iz Politbiroa u pratnji vojnika naoružanih kalašnjikovima. Krenuli su ka delu gde je bio reaktor. Vojnici su nosili odela za zaštitu od radijacije, ljudi iz Politbiroa nisu.

Tata ih je krišom pratio – okupili su se oko bazena za hlađenje. Tata se pravio da gleda u merače pritiska dok ih je posmatrao perifernim vidom.

U jednom trenutku pogasila su se svetla. To nije bila čudna pojava u elektrani u to vreme – radilo se na održavanju električnih sistema i često se gasila struja. Čak i kada nije bila osvetljena, Černkovljevo zračenje je bacalo karakterističan plavi sjaj na vojnike i političare. Voda u bazenu počela je da se divlje pomera.

Tata nije bio nuklearni inženjer, ipak shvatio je da nije normalno da se voda u bazenu pomera – mnogo puta je bio u tom delu elektrane i voda je uvek bila relativno mirna. Delovalo je kao da će u svakom trenutku da proključa. Pogledao je u brojke ispred sebe i video da su temperatura i pritisak dramatično viši nego što bi trebalo da budu. Požurio je ka prvom alarmu, ali je odjednom bio prisiljen da zastane.

loading...

Ono što mi je dalje rekao mi u prvi mah nije imalo mnogo smisla. Čovek bi pomislio da, kada čovek predvidi katastrofu u nuklearnoj elektrani, i potrči ka alarmu, ništa ga na svetu ne bi zaustavilo u tome. A moj otac je stao. Stao je i gledao u ključalu vodu. Nešto je plutalo po njoj.

Kako mi je rekao, u pitanju je bilo nešto tamno, sivkasto crvene boje, oblika gotovo ljudskog, ali mnogo veće od čoveka i strašno deformisano. Plutalo je okrenuto licem ka dnu. Pripadnici Partije nisu reagovali, a vojnici su uperili puške u to, spremni da pucaju, kada su ih političari zaustavili.

Par momenata kasnije, ta stvar je ispuzala iz bazena i stala ispred okupljenih ljudi. Tata mi je rekao da mu je u sećanju naročito ostala glava tog stvora. Nije imao usta, već samo rupu, a iz nje je svetleli plavo svetlo.

Mora da je neko od radnika takođe primetio da se nešto čudno dešava jer se alarm pokrenuo i sirene su zaurlale. Tata nije obraćao pažnju na to. Stvorenje se primicalo vojnicima, i bez ikakvog njihovog otpora, stiskao im lica dok bi se oni bukvalno raspadali u njegovim rukama. Prvo su im se topila odela, a zatim su im po koži iskakali plikovi i garež.

Stvorenje je širom otvorilo čeljust, dok mu donja vilica nije gotovo došla do nogu vojnika, koji su padali ničice pod njim, pretvorivši se u hrpu mesa koja se pušila.

Sve je to uradio i pripadnicima Politbiroa – svima osim jednom. Stvor je stajao u gomili mesa koja se pušila – bilo je tu nogu, kukova i ostalih delova ljudskog tela. A onda je jedini preživeli političar počeo da vrišti.

To što je vrištao tatu progoni do današnjeg dana. “залить соль на почве.”Posoli zemlju. Dok je to izgovarao, Gajger – Milerov brojač koji je tata imao u ruci je eksplodirao, a taj jedini političar koji je ostao u životu počeo je da gori sam od sebe. Tata kaže da bi se zakleo da se političar smešio dok je goreo.

Napokon je tata rešio da što pre beži odatle. Pre nego što je napustio sobu, pogledao je poslednji put u stvora, koji je počeo da se topi. Kako mu se telo slivalo niz metalne rešetke, voda ispod njih se pretvarala u ogroman oblak pare. Tata je brzo otrčao iz sobe, zalupivši vrata za sobom.

Ostatak katastrofe u elektrani se, prema tatinim rečima, odigravao onako kako je i pisalo u novinskim izveštajima. Tata je uspeo da pobegne pre najveće eksplozije. Doživotno ga je progonio osećaj krivice zato što je preživeo, i pobegao znajući da je katastrofa na pomolu, dok su njegove kolege poginule. Verovao je da je rak tiroidne žlezde koji je dobio zapravo kazna za njegov bezosećajan beg, pri kom nije ni pokušao da pomogne kolegama.

Fotografija radioaktivne mase, popularne “slonove šape” u podrumu elektrane je mog oca progonila do kraja njegovog života. Držao ju je uramljenu na svom noćnom stočiću da bi se uvek sećao reči političara pre nego što je izgoreo.

“Zbog te stvari na tom području neće moći da se živi još stotinama godina” govorio je tata. “A, čak i danas se topi i cedi kroz pod. Ukoliko dođe do podzemnih voda, eksplodiraće tako da će katastrofa iz 1986. godine delovati kao obična petarda. Rusija, Evropa, Severna Afrika – sve će nestati” rekao mi je otac.

Umro je par dana nakon što mi se ispovedio, a ja nemam pojma šta da radim sa svim tim informacijama. Možda je sve izmislio, ali ne znam zašto bi to radio. Znam samo da me rečenica “залить соль на почве” sada progoni isto kao što je nekada mog oca.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.