Ispovest zatočenika sekti (deo IV): Hipnotički trans fanatika

128275906425150

Kako sam “upao” u sektu – pita se sada 48- -godišnji Radiša Ivković iz Beograda? – Na moju veliku žalost, ja sam bukvalno “upao” u Pentekostnu crkvu. To je počelo ovako: Na jednoj sedeljci, krajem 1995. godine, kod mog prijatelja Dejana, razgovaralo se o svemu, a najviše o politici.

Baš tih dana bio je potpisan Dejtonski sporazum i svako je to, na svoj način, komentarisao. Jedan komentar je bio u stilu: “Tako je to, kada smo mi Srbi postali duhovno slabi i bezbožni, pa nije ni čudo što nam se ovakve istorijske nedaće događaju”. U jednom trenutku u razgovor se umešao, do tada ćutljivi, Sveta i vrlo elokventno branio svoje stavove citirajući Sveto pismo.

Moram da priznam da me je te večeri, u tom trenutku, taj govor zaista impresionirao. Ali, odjednom, naš domaćin Dejan kvari utisak koji je ostavio njegov prethodnik, rečima: “Dosta je Sveto, nemoj da ovde vrbuješ ljude i prevodiš ih u svoju sektu! Ti dobro znaš da mi imamo svoju Crkvu i svoju pravoslavnu veru!”

Moram da priznam da su te večeri moje simpatije bile na strani ovog neobičnog gosta. Odmah sam upitao Dejana ko je Sveta i zašto je bio tako grub prema njemu. Dejan mi je odgovorio da je to njegov kolega sa fakulteta, koji je, inače, revnosni pripadnik Pentekostne crkve. Bio je grub, kaže, jer je postao izuzetno napadan u propagiranju svoje verske zablude, a on to u svom domu neće dozvoliti jer je to bogohuljenje.

“Prava” crkva

Otišao sam kući razmišljajući usput sve vreme o Svetinom nastupu i Dejanovim rečima. Sveta me je fascinirao svojim znanjem, a opet, s druge strane, i Dejan je bio u pravu govoreći da mi imamo svoju Srpsku pravoslavnu crkvu. I zato sam odmah sutradan otišao u jedan poznati pravoslavni hram sa velikom željom da pronađem nekog sveštenika koji bi mogao da mi odgovori na mnoga značajna pitanja vezana za našu veru. Nažalost, nisam pronašao nijednog sveštenika jer su bili zauzeti u parohiji. To me je razljutilo. Okrenuo sam se i otišao.

Iz ljutnje, ili iz inata, otišao sam na adresu pentekostalaca, koju mi je sinoć došapnuo Sveta. Bilo je to na prelepoj lokaciji, u samom centru Beograda, Simina 8, a na ulazu je pisalo “hram Sv. trojice”. Ušao sam unutra i zaprepastio se koliko je zgrada velika. Pitao sam gde mogu da pronađem Svetu, pa mi je ljubazni N.N. rekao da uđem u jednu oveću prostoriju i da ga tu sačekam, a on će ga, već, obavestiti. Sveta je došao nasmejan, rukovao se i rekao mi “da se raduje novopridošlom hrišćaninu koji je spoznao istinu i samim tim pronašao pravu Crkvu”. LJubazno me je zasuo hrpom časopisa i brošura, koje su bile besplatne i sugerisao mi da ih proučim.

Kao da sam se opio i izgubio moć zdravog rasuđivanja. Kod kuće sam pročitao celokupni materijal i došao do zaključka da su pentekostalci jedina prava vera, a da svi ostali, a najviše Srpska pravoslavna crkva, plivaju u zabludama. Pošto sam sada bio na “pravom putu” jedva sam dočekao sledeći dan da se ponovo vidim sa Svetom.
Preneo sam mu svoje pozitivne utiske o Pentekostnoj crkvi, a Sveta se vidno obradovao.

– Znao sam – kaže – da ćeš ti znati šta je “pravo”. Prepoznao sam to još one večeri, jer ti znaš šta hoćeš, za razliku od Dejana. – Nije bilo razloga da sada poteže svoj sukob sa Dejanom, ali sam mislio da je to ljudski i da se može i razumeti i oprostiti.

Mnogo značajnije je bilo slušati njegovo tumačenje Biblije, istorijskih i aktuelnih događaja. Govorio je u pravom verskom zanosu i vrlo često je u negativnom kontekstu pominjao SPC. Ja sam mu priznao svoje razočaranje u SPC, jer nedavno nisam našao sveštenika u hramu, a on kao da je samo to čekao, otpočeo je priču, bolje reći napad na SPC. Ja sam tada toliko bio zaslepljen njegovom rečitošću i sugestibilnošću, da nisam ni primetio da je on mnogo više pričao protiv srpskog naroda i SPC, nego o Hristu i hrišćanstvu.

loading...

Opasna zamka


Nekoliko meseci kasnije pozvao me je telefonom Dejan i izgrdio me zašto mu nisam javio da sam se preselio i da sam promenio broj telefona. Vrlo oštro mi je prebacio i da sam zanemario svoje roditelje, koji su mu se, u međuvremenu, javljali jako zabrinuti.

– Pravi je verski fanatik koji ne želi da shvati pravu istinu, iako je ona očigledna – zaključio je Sveta optužujući Dejana. Pozvao me je na večernje predavanje u tom hramu, koje je trebalo da održi gost iz SAD, koji će nam pomoći da upoznamo Svetog duha. Predavanje je bilo katastrofalno! Predavač je napadao i omalovažavao sve što je srpsko i pravoslavno, i ja, kao da sam se probudio iz nekog sna, tek sada sam postao svestan toga i kritički sam posmatrao fanatičnu grupu “vernika” u hramu u hipnotičkom transu. Te večeri sam iz hrama u Siminoj 8 izašao u užasnom raspoloženju.

Sve više sam počeo da shvatam da sam upao u opasnu zamku, koja sa iskrenom verom u Boga nema mnogo veze. Shvatio sam da mi je pravi prijatelj bio Dejan, koji me je upozoravao pravovremeno i iskreno da ću zastraniti od svoje vere. Konačno sam, ipak, smogao snage da pozovom Dejana i zamolio ga da porazgovaramo. Sreli smo se i razgovarali satima. Ali, ja i dalje nisam znao kako da pronađem sebe u pravoj veri. Dejan me je pozvao da sutra, tj. u subotu, pođem na jedno predavanje u hram sv. Aleksandra Nevskog o svetom Vladiki Nikolaju Velimiroviću i pravoslavnom patriotizmu, koje je održao gospodin Nebojša Krstić.

Jednom rečju, te večeri sam, u najpozitivnijem smislu, bio iznenađen živom rečitošću i ogromnim značenjem gospodina Krstića. On je dva i po sata govorio reči istine o svojoj veri i o našem duhovnom i istorijskom idenitetu. Dejan me je posle predavanja predstavio predavaču, a ja nisam mogao da izdržim, nego sam ga odmah zamolio da porazgovaram sa njim o onome što me muči. Iako umoran, gospodin Krstić je ljubazno prihvatio da razgovara sa mnom o svim mojim duhovnim nedoumicama. Razgovor je okončao tako što mi je preporučio da obavezno potražim sveštenički savet od starešine crkve Sv. Aleksandar Nevski. Starešina me je primio očinski, iz prave ljubavi kao zabludelog sina i izveo me na pravi, hrišćanski put. Bogu hvala što mi je poslao Dejana, Nebojšu Krstića i oca LJubu Petrovića. Bez njih ja bih sigurno bio u kaljugi pentekostalne jeresi – zaključuje Radiša Ivković.

Grube optužbe

Nekoliko dana kasnije, u Pentekostnoj crkvi susrećem Svetu i ispričam mu šta sam razgovarao sa Dejanom. Sveta je, za mene, tada neočekivano reagovao. Grdio je Dejana da je srpski nacionalista i pravoslavni fundamentalista, netolerantan prema drugim nacijama i religijama. Pokušao sam da odbranim svog prijatelja jer sam ga dugo poznavao i rekao da je on, možda, grub, jer uvek kaže ono što misli, ali da nije ni nacionalista ni fundamentalista.

Nastaviće se. Deo 4 od 6

Ako ste preskočili prethodni deo, možete da pročitate OVDE.

Pratite nas na Facebooku: Svet Tajni | Misterije sveta |
Pratite nas na Tviteru: @Svet_tajni | @Misterije_sveta |
Pratite nas na Google+ Svet tajni |
Pratite nas na YouTube: Svet tajni |

loading...

svettajni

Zaljubljen u misterije. Verujem u nemoguće. Tragam za nepoznatim.