Arheološka otkrića 

Misterija: Kukasti krst na Đerdapu | 1. deo

Još od starih Grka prihvaćeno je verovanje da  svastika- kukasti krst, kao simbol stvaranja, čini i obeležje izgubljenog kontinenta Atlantide.

Na Lepenskom Viru, regija podunavskog Đerdapa, žrtvenik usađen u pod kuće br.37 iz 5150. godine pre nove ere nosi motiv kukastog krsta, kao i nešto mlađi predmeti sa lokaliteta Apuseni u Transilvaniji ili srebrna oplata drške noža sa Glamije, Rtkovo u blizini Trajanovog mosta, kod Kladova.

Svastika je   zajednički imenitelj sila- stvaralaca sveta i simbol Sunca ili Meseca. Sa krakom okrenutim udesno ona predstavlja  Sunce, čiji je gospodar Apolon, između ostalog prisutan u đerdapskim mitovima kroz priču o  takmičenju u muziciranju sa Kibelinim pratiocem Marsijem, čiji je instrument bila svirala od jelenske kosti.

Ne mogavši da prizna poraz, zavidni Apolon svog takmaca je živog odrao, njegovu kožu potom razapevši na jednom platanu. Ostava iz podunavske varošice Tekije iznela je 1948. godine na svetlost dana očuvani lik Kibelin -Marsijeve zaštitnice- a svega par desetina kilometara uzvodno, kako je Dragoslav Srejović utvrdio, Lepenski čovek svoje umrle sahranjivao je razapinjanjem leševa u krošnjama hrastovog drveća.

Sličan je istočno-iranski običaj izlaganja leševa pticama-grabljivicama na valjkastim uzvisinama zvanim ”kule tišine”.

loading...

Do današnjih dana u srpskim podunavskim selima zadržan je običaj vešanja o drveće  dela odeće pokojnika. To je verovatno zamena za ”očišćenje” ranije praktikovano izlaganjem leševa pticama.

U ”Himni kralju Heliju”, Julijan, pozivajući se na Platona, iznosi kako su nam bogovi ” pošto je naš rod po prirodi predodređen da trpi muku, sažalivši se na nas, dali Dionisa i Muze koje igraju sa njim” .

Nije li Marsijeva okrutna sudbina, po  osudi inače izricanoj od Suđaja- kćeri Zevsa i Temide, opomena ljudskom rodu da su patnje kao kazna, ali i njihovo olakšanje, isključiva ingerencija bogova? Takmičenju Apolona i Marsija prisustvovao je Mida, sin boginje Ide i Orfejev učenik,   osvajač zapadnog dela Trakije i pokoritelj Hetita iz 1200. godine p.n.e.

Pošto je javno izrekao da je Marsije nadmašio svog takmaca, Apolon ga je kaznio  ušima magarca- životinje posvećene Dionisu, ali delom i Apolonu- koje je ovaj morao da krije pod svojom frigijskom kapom.

U neposrednom okruženju Trajanovog mosta, među meštanima sela Kostol i Mala Vrbica, kao i na suprotnoj dunavskoj obali, živa je pripovest o nekome caru čije je ljubavne ponude jedna princeza, njegova kćer ili sestra, odbijala strahujući od simbolike  nošene magarećim ušima. Bežeći  utopila se u Dunavu na mestu gde je ovaj, u žalosti za njom, podigao most, danas nazivan Trajanov.

Ako pođemo od okolnosti da se Trojanom odnosno ”Srebrnim carem” jer je ”sav od srebra” u istočnoj Srbiji nazivalo božanstvo podzemnog sveta, ovu ”neuzvraćenu ljubav” mogli bismo podvesti pod pokušaj sjedinjenja tzv. ”muškog principa” oličenog u ”srebrnom bogu” i  tzv.”ženskog principa” svojstvenog boginji sunčeve svetlosti.

Tu bi se onda krio i odgovor na strah ”Srebrnog boga Trojana”  da ga sunce ne rastopi, ”zbog čega iđaše samo noću”.

Pitagorinim sledbenicima  pripisuje se  izum lečenja  muzikom, jer su smatrali da  je bolest poremećaj kosmičkog sklada, čiji je proizvod i sam čovek. Platon je pevanje uveo u terapiju, da bi se čoveku kod koga je taj sklad poremećen brže povratilo zdravlje.  

Takav pristup počiva na njegovom učenju da ono što pesnik ili muzičar stvara nije njegovo delo, već poruka ili volja bogova, naročito muza- ”Pesnik ili muzičar su samo instrument uz pomoć kojeg govore muze; on je samo glasonoša bogova i ‘da bi to pokazao, bog peva namerno najlepše pesme kroz najlošije među pesnicima”.

Inače u starih Grka Kosmos-harmoniju predstavlja Apolon sa svojom lirom. Orfička himna o Apolonu veliča upravo takve njegove zasluge: ”Ti si svo nebo učvrstio višezvučnom kitarom, dopirući, čas do najviših, čas do najnižih granica strune; podesivši celo nebo na dorski ton, ti biraš životvorne izdanke, harmonijom odmeravajući sveopštu ljudsku sudbinu; pomešavši jednak /udeo/ zime i leta, postavivši zimu na niske, a leto na visoke strune, ton dorski podseća na proleća žuđeni cvet koji pupi”.

Stanovnici sela Boljetin, opisujući prastaro božanstvo Gorsku majku ili Muma Paduri kazuju da se ono pojavljuje oko ponoći u šumama, da pri tom obično zviždi ili peva, ali niko ne sme da je  oponaša u tom zviždanju ili pevanju, jer se  Muma Paduri onda razljuti i hoće da se sveti.

Zabrana oponašanja božanstva sadržana je  i u epskoj pesmi ”Marko Kraljević i vila”, čija se radnja odigrava na  planini Miroč: na  nagovaranje Marka Kraljevića da  njegov pobratim zapeva, ovaj odgovara kako bi to rado učinio, ali ”Ja sam sinoć mnogo pio vina/ U planini s vilom Ravijojlom,/ Pak je meni zapretila vila,/Ako mene čuje da popevam,/ Hoće ona mene ustreliti,/I u grlo i u srce živo/”. Ima mišljenja da ovaj epski junak čuva sećanje na ”tračkog konjanika”, da i njegovo ime  potiče od tračke reči za ”konja”- ”marka”.

Markov  partner ”posestrima vila” tumači se kao nosilac Artemidinog kulta, ili još starijeg nasleđa tračanske Velike majke-zaštitnice prirode i životinja. Od Tračana potiče i legenda o Zamolksisu.

Zamolksis, Pitagorin učenik,  smatran je osnivačem prve škole  na ovim prostorima, a upravo njemu u slavu održavane su svetkovine u tzv. Veteranijevoj pećini na današnjoj rumunskoj đerdapskoj obali.

Pitagorejci su učili da se duša, pošto obavi kompletan ciklus seoba njoj namenjen, vraća na nebo- mesto svog nastanka u carstvu svetlosti. Pripovedajući nam kako je Darije, pre dolaska na Istar pokorio Gete ”koji o sebi misle da su besmrtni i puštaju strele na grom i munju i prete bogu na nebu, jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov”, Herodot opisuje verovanje Geta da ”umrli odlaze bogu Zamolksisu/Gebelizisu.

Svake pete godine određuju oni kockom jednog između sebe i šalju ga kao glasnika Zamolksisu, te mu poručuju   za šta ga mole; tom prilikom jedan Get drži tri koplja, a glasnika ostali uhvate za ruke i noge, zamahnu njime i bace ga uvis, tako da padne na  koplja; ako bude proboden i umre, Geti misle da im bog ukazuje milost, ako pak ne umre, veruju da je za to kriv sam glasnik i da je rđav čovek.

Carstvo svetlosti bilo je sastavni deo verovanja stanovnika Lepenskog Vira, mnoštvo stoleća pre no što ga je Herodot opisao kao domovivnu boga Zalmoksisa.

O tome govori i okolnost da su ognjište kao najznačajni deo svojih građevina koristili za osnovni modul koji se po određenom pravilu prenosi na trapezodinu osnovu zdanja od kamena- jedna strana trapeza sadržala je 4,5 ili 6 dužina ognjišta.  

Prema Ljubinki Babović, južna  dunavska svetilišta lepenskog čoveka odraz su nebeske sfere  Sunčeve dnevne svetlosti, a severna u sebi nose znamene njegove noćne transformacije; centralno svetilište između  zemaljskog odraza dve sfere  postavljeno je u smeru izlaska Sunca prilikom prolećne i jesenje ravnodnevice, sa iznad ognjišta postavljenim žrtvenikom u formi otvorenog oka izlazećeg Sunca, a u okviru  tla sa predstavom sfere dana, svako od svetilišta stanište je na  Sunčevom putu kroz nebesko prostranstvo.

Zapadno od ”oka Sunčevog izlaska”, smešten je žrtvenik u obliku zatvorenog oka zalazećeg Sunca.

Kod starih Grka očuvano je sećanje na Sunčevo putovanje do  noćne smrti na ostrvu Eritija, nazvanog po imenu kćeri Noći i Atlanta, da bi se zorom ponovo rodilo. U odnosu na Sunce Dragoslav Srejović zapaža kulturne tekovine  civilizacije Lepenskog Vira: ”Ognjištu, odnosno vatri dato je centralno mesto.

Pravougaona ognjišna konstrukcija okružena je sa svih strana ”kamenim stolovima” ali je postavljena na istočnu stranu svetilišta, kao da se time htela naglasiti veza vatre s toplinom i svetlošću Sunca. Loptasti oblutak usađen duboko u pod, uz zapadnu stranu ognjišta, sigurno je solarni simbol i on označava žižu unutrašnjeg prostora kuće i ukrašen je često ornamentima koji sugerišu astralna značenja”.


Preporuka:  6000 godina star spomenik krije poruku vidljivu samo noći


Docnije, u liku Apolona, preteče hetitskog Apulunasa- gospodara  vrata, bog plodonosne svetlosti zastupljen je u severoistočnoj Srbiji u bronzanom amuletu, pronađenom kod Starog Kostolca i u statui tzv. Dupljajskih kolica iz II veka pre nove ere.

Doseljenici na iste prostore počev od prvog stoleća nove ere, Stari Rimljani, kao baštinici kulta vatre u svakoj porodičnoj kući imali su žrtvenik na kojem je uvek moralo biti malo pepela i žara, a vatra bi prestajala da gori tek kad bi i porodica prestala da postoji .

Naselje Korbovo, dvadesetak kilometara nizvodno od Kladova, na čijem području su identifikovani tragovi civilizacija starijih od tri hiljade godina, u svom imenu moglo bi skrivati uspomenu na Koreba, štićenika Apolonovog oponenta Krotopa, i njegovo delo.

Pošto je Psamata, kći kralja Arga Krotopa Apolonu rodila dete koje su Krotopovi psi rastrgli, ožalošćeni otac pošalje tome kraljevstvu Pojnu- pokoru da od majki otima nejač.

Koreb opovrgavajući Apolonovu kaznu, ubija Pojnu, što ipak nije moglo sprečiti delovanje Suđaje-zaštitnice sudbine- da nastavi  kažnjavanje Krotopovog kraljevstva. Našavši utočište u Delfima, ne  bi li iskajao božiju kaznu za ubistvo Pojne, Koreb je od Pitije upućen da podigne hram Apolonu i sam se u njemu nastani, na mestu gde mu tronožac, nalik onom pronađenom u naseobini Dijana kraj Karataša, bude ispao iz ruke.

Najstarije helenske  statue izvajane od kamena, viđene od  strane Pausanije, figuralne su predstave Koreba i Pojne .

Nastaviće se….

Photo source: pixabay.com / Autor teksta Ranko Jakovljević

loading...

Povezane vesti