Arheološka otkrića 

Misterija: Kukasti krst na Đerdapu | 2. deo

Ostrvo Šimijan, situirano na Dunavu desetak kilometara uzvodno od Korbova, uz temelje Trajanovog mosta, u starim vremenima zvalo  se Gubavac, kao  boravište obolelih  od gube- uzročnika truljenje i otpadanje kože.


Ukoliko ste propustili PRVI deo, kliknite OVDE.


Kod Jevreja ona je smatrana  božijom kaznom; verovalo se da  dolazi samo od Boga i da je jedino Bog može izlečiti. Zato su gubavci izopštavani iz zajednice i smatrani nečistim, kojima jedino preostaje nadati se u božiju milost. Ako bi došlo do izlečenja, pošto sveštenik to potvrdi i prinese se žrtva, izopštenik se vraćao u zajednicu .

Klaus Eler, analizirajući značenja pojma energije u helenskoj filozofiji, ukazuje na Platonovu tezu o ideji dobra- nosioca i davaoca snage koji svemu sebi podređenom daje bivstvovanje i suštinu, onako kao što je Sunce, sin Dobra, začetnik života na zemlji zahvaljujući svojoj rodilačkoj, zreloj snazi.

Ali, u pokušajima poimanja sadržaja božanske sile, jedan korak dalje vredelo bi krenuti Aristotelovim viđenjem stvari: nepokretni pokretač, Bog, bez materije, je  čista energija, aktuelnost bez potencijalnosti, što u svojoj izolovanosti od sveta mogućnosti biva savršena apsolutnost.

loading...

Kao retko gde, u ataru Tekije na Dunavu očuvana je uspomena na antičko božanstvo svetlosti u nazivu Sunčevo brdo.

I drugo božanstvo simbolizovano svastikom sa kracima okrenutim ulevo, sila Mesečeve moći, oličena u boginji Dijani- donositeljki svetlosti i zaštitnici jelena, sa srebrnim lunarnim znamenom,  prisutno je u oblasti Đerdapa.

Njeno ime nosi  stara rimska naseobina- Dijana kraj Karataša,  možda i Zanes u neposrednoj blizini današnjeg Kladova i ostrvo Zan, nešto nizvodno od hidroelektrane Đerdap, a uz skelete sa Lepenskog Vira redovno su polagani jelenski rogovi, verovatno zbog simbolizma  ponovnog rađanja, budući da ova životinja svake godine obnavlja svoju rožnatu krunu.

 Kao posrednik između neba i zemlje, i danas se u oblastima Homolja i Timoka, kroz obrednu pesmu za ispraćaj pokojnika javlja mrki jelen sa zlatnim rogovima.

Osim po jelenu, Dijana, poput  grčke dvojnice Artemide, bila je prepoznatljiva i kao zaštitnica ribe, čemu paralelu treba tražiti sa  Neptunom, odnosno Posejdonom, prvobitno božanstvom šuma, a potom i vodenog sveta, kakvim je prikazan na prelepoj bronzanoj statui iz perioda prvi-drugi vek nove ere, sa trozupcem u desnoj i ribom u levoj ruci, pronađenoj u naseobini Dijana kraj Karataša.

Svastika kao znamen Mesečeve moći ovekovečena je i na  mozaiku /trakt D1/ carske palate u Romulijani- Gamzigrad, početkom Četvrtog veka, ge je pronađena i kamena predstava glave jelena,  deo kompozicije posvećene Dijani.

Drugi vid poštovanja kulta Meseca zastupljen je u reonu Tekije, čije ime izvire iz grčkih reči ”Teo kleia”- Božija slava: u ostavi iz rimskog doba jedan od najvrednijih predmeta je srebrni list sa likom Selene- Helene, Helijeve sestre i Zevsove miljenice.

Ona, kao ”poslednja od nebeskih sfera ispunjenih mudrošću, posmatra inteligibilne stvari iznad neba i ukrašava oblicima materiju koja se nalazi ispod nje,  uklanjajući njenu grubost, zbrkanost i neuređenost”.  Uz ovaj predmet u Tekiji je pronađen  i srebrni list sa prikazom Hermesa, Zevsovog sina, a po majci Maji  Atlantovog unuka.

Grčki mitovi  Hermesa smatraju spasiteljem Dionisa- sina Semelinog i Zevsovog- nazvanog ”dva puta rođeni” ili ”dete dvostrukih vrata”.

Inače, ovaj deo regije Gvozdenih vrata, kao retko gde u Evropi, u toponimu Misija za najlepši svoj rubni predeo, čuva uspomenu na boravište antičkog velikog plemena  čije je pripadnike, po Homeru,  Dionisov otac Zevs, skrećući pogled sa Troje udostojio svoje pažnje : ”Kada Hektora Div i Trojce dovede do lađa,/ on u besprekidnoj muci i bedi ostavi borce,/ a sam blistave oči on obrne natrag i stane/ motriti kraj, u kojem konjodržni Tračani žive,/ Mišani, borci izbliza, i ponosni još Hipemolzi,/ svi mlekopije, i još Abiji pravedni vrlo;/ a na Troju više ne okrene očiju sjajnih…”.

Kako Strabon nalazi, upravo ti- trački, odnosno u našem slučaju ”tekijski” Mizi činili su mnoštvo od kojeg se izdavaja istoimeni deo i naseljava ”između Lidijaca, Frigijaca i Trojanaca”.

Dovodeći u vezu značenje prideva ”kallistos”- ”najlepši” sa izrazom ”svetlosno božanstvo”, Anica Savić-Rebac izgradila je tezu koju je Tomas Man u ”Josifu i njegovoj braći” dodelio faraonu Amenhotepu/Enhatonu kao komentar na odnos lepote i mudrosti: ”Lepota ima veze s mudrošću, i to posredstvom svetlosti.

Jer svetlost je sredstvo i središte, od kojeg zrači srodstvo na tri strane: ka lepoti, ka ljubavi i ka saznanju istine. Ovo troje sjedinjeno je u njoj i svetlost je njihovo trojedinstvo. Stranci su mi doneli učenje o jednom prvobitnom bogu, rođenom iz plamena, jednom lepom bogu svetlosti i ljubavi, i njegovo ime bilo je  ‘Prvorođeni sjaj’.

A svetlost je lepota kao i istina i znanje, a ako hoćete da znate sredstvo istine, znajte da je to ljubav”. Upravo takve atribute ima  i antička  Dijana, te ne čudi pronalazak u njenom podunavskom svetilištu, rimske opeke sa urezanim kukastim krstom, što danas krasi postavku Arheološkog muzeja Đerdapa u Kladovu.

Božanstvu Meseca i vodenih vila, Dijani posvećena su ritualna noćna kupanja po mesečini u vodama Dunava, o čemu  su sačuvane bogate  uspomene među meštanima Tekije.

Pošto se oslobode odeće i prinesu žrtvu Mesečevoj moći, raspletenih kosa i sa strukovima bosiljka u rukama, one upućuju molitvu posredstvom srebrnastog svetlosnog luka, da se njime zlo vrati svojim izvorima a dobro udene u belilo njihovih mlečnih puti, izatkanih od prediva sa Suđajinih preslica.

Ovi rituali na području Tekije upražnjavani su desetinama vekova. U prilog tome ide i nalaz   svetiljke iz rimske ere, sa urezanim natpisom u slavu  rečnih nimfi, Artemidinih ili Dijaninih pratilja. Istorodnom svetlosnom božanstvu posvećeno je ime staništa, kastela Luna, smešteno deset kilometara zapadno od Egete, kod današnjeg izvora Zapatura .

I hiljadama godina posle Lepenskog Vira simboli svastike upotrebljavani su na đerdapskoj obali i zaleđu. Sublimirajući borbu dobra i zla, oni čine spoj sa  učenjem mazdaizma, široko rasprostranjenog u prvim vekovima nove ere u podunavskim naseobinama, počev od Tekije do Brze Palanke na desnoj dunavskoj obali, odnosno u reonu Drobete sa leve strane velike reke, odakle potiču fascinantne fibule sa ornamentima svastike.

Ovdašnje prisutvo Ahura Mazde, gospodara svetlosti među Persijancima, iz čijeg jezika nesporno je utvrđeno potiče i reč Đerdap, ogleda se između ostalog  u imenu Šistab, kakvim  su Turci zatekli naziv mesta potonjeg austrijskog utvrđenja Elizabet na desnoj obali reke, povezanog podvodnim kanalom sa ostrvom Ada Kale.  

Histasp, ili Vištaspa bio  je veliki knez, prvi vladar koji je prihvatio Zaratustrino učenje. On je po predanju i sastavljač dva primerka svetih knjiga- Zakona/ Avesta, od kojih je jedan uništen prilikom  spaljivanja palate u Persepolisu od strane Aleksandra Velikog, dok su drugi osvajači odneli  u svoju postojbinu i izradili prevod na grčki jezik.

Ova knjiga znanja i mudrosti, ispisana zlatnim slovima na volujskoj koži, baština naroda koji je prezirao trgovinu prepuštajući je Jevrejima i Feničanima- čija je flota zajedno s grčkom bila angažovana za persijske plovidbene poduhvate, izraz je nezadovoljstva Tvorca svojim delom, pretočenog u odluku da velikim potopom uništi veći deo života na Zemlji. Zaratustra nam slika Ahura Mazdu zaodenutog čvrstim nebeskim svodom, sa telom od svetlosti u najvećem sjaju, a oči su mu Sunce i Mesec.


Preporuka:  Čovek koji je sahranjen 64 milijarde kilometara od Zemlje


Njegov prethodnik među Egipćanima Ra, stvorio je sva živa bića  iz sopstvenih očiju. Aristotel je prihvatao da nauk proroka Ahura Mazde počiva na moralu utemeljenom šest hiljada godina pre Platona, a Heraklid iz Ponta, Platonov učenik, smatra da je Zaratustra potomak Atlantiđana.

Učenje Persijanaca preuzeto od Platona, upravo je negacija teze o etičkoj indiferentnosti bogova i stava da su u svim elementima univerzuma zlo i dobro tako izmešani da ne postoji ništa savršeno čisto.  Histasp-Šistab deo je imena velikog vladara Darija Prvog /521-485./, koji je u kaznenoj ekspediciji protiv Skita svoju vojsku vodio kroz južnu Rusiju, preko Bosfora, Volge i Dunava.

U njegovo vreme  Persijanci su vladali Egiptom, Palestinom, Sirijom, Fenikijom, Vavilonom, Lidijom, Kapadokijom, Frigijom, Jonijom… Histaps-Vištaspa je na svom dvoru omogućio Zaratustri obrazovanje grupe ”Siromaha” sa zadatkom da propovedaju njegovo učenje. Njihovo ime poticalo je od  dryu- siromašan, odakle  izvire i novopersijska reč derviš, nagoveštavajući, kako Pol di Brej smatra, islamske derviše .

Znajući da su imali svoje bogomolje na području Kladova, u okviru 1524. godine sazidanog utvrđenja Fetislam, i uz Mitrino svetilište-Tekija na Dunavu, nije teško da i u nazivu gorostasne stene  usred Dunava na ulazu u Đerdap, prepoznamo, ako ne persijsku reč za kamen, onda  dervišku titulu ”baba” u kombinaciji sa imenom polulegendarne istočnoiranske dinastije Kajanida, čiji rodoslov doseže do 900. godine pre Nove ere.

”Kayi” je i sinonim za vladara, te se i tako daju analizirati slovne oznake impresivnog dunavskog kamenog stuba, pre izgradnje hidroelektrane Đerdap izdignutog iznad nemirnih voda do visine od 18 metara. Na kraju, Šistab/ Histap, grčki oblik imena Vištaspe pripisuje se autoru apokaliptičkih tekstova na grčkom, zbornika proročanstava iz kojih provejava animozitet Parćana prema Rimljanima.

Histapov tekst predviđa dolazak Velikog Kralja usred katastrofalnih događaja na kraju sveta-Vremena. Kroz osobiti vid  iranskog učenja- zervantijski determinizam, hrišćanstvo i judaizam, specijalno Eseni, prihvatili su predanja o kraju sveta i dolasku spasitelja, u parćansko-zoroastrejskoj ideologiji imenovanog kao Saošjanta.

Tik uz Šistab, na mestu mineralnih sumporovitih izvora uz levu dunavsku obalu situirano je mesto Đevrin u kome je pronađen divan   mermerni  reljef Mitre- prvobitno iranskog stvoritelja sveta, boga Sunca, potonjeg posrednika između Svetlosti i Tame: Ahura Mazde i Ahrimana- a čije ime asocira na Zervan, prema persijskom predanju božanstvo ”Vreme bez granica”- silinu stihijnog delovanja, ravnodušnu kako prema Dobru, tako i prema Zlu.

Po Polu di Breju, pošto je tmina poništenje života i svetlosti, to ona postaje delatna  sopstvenu senku bacajući na živo počelo-  jedino sposobno da tminu oživi, i to tako što će joj dopustiti da negativno i ubitačno deluje u njegovom okružju. Zbog toga Zervan nalikuje konjima koji galopiraju punom brzinom, ne  da bi činili dobro ili zlo, nego zato što im je to priroda.


Preporuka:  Čovek koji je sahranjen 64 milijarde kilometara od Zemlje


Prirodni fenomeni svojstveni baš đerdapskom Podunavlju  mogli su opredeliti mnjenje o pogodnom tlu za bitisanje svetlosne božanske energije. U Kladovu ”leti, u vedra mirna povečerja, sunčeva kugla postaje ogromna i vatreno užarena.

Tada kao kroz veliku staklenu prizmu dolazi do prelamanja sunčevih zraka, štp stvara dugu iznad vode. I dugine boje nakratko obasjaju sav predeo i mesto, drveće, fasade kuća, ljude. Te nerealne fantastične šarene dugine boje titraju po svima kao da su učesnici u nekoj divotnoj scenografiji sa raznobojnim reflektorima” .

Zašto i koliko je baš u regiji današnje istočne Srbije i za  vreme rimske vlasti poštovanje božanske svetlosti imalo izuzetno jako uporište, odgovor daju dva važna detalja iz biografija rimskih careva. Jedan panegirik imperatoru Konstantinu, prinesenom sa ”neba” solarnim kolima 310. godine sadrži mnjenje: ”Bogovi su dodelili Konstantinu ulogu spasioca imperije i vrlinom njegovog porekla- rođen ”najbliže bogovima”, na severnim granicama zemlje; na krajnjem severu ”Sunce ne zalazi”, tu se nalaze svetija mesta od mediteranskih zemalja jer su ”bliža nebu”.

Aurelijan, rođen u Pribrežnoj Dakiji, stupajući na presto 275. godine uzdigao je kult Sunca do te mere da je gotovo polovina oznaka rimskih legija poticala od indoevropske tradicije solarnog simbolizma. Ovaj rimski vladar pripadao je po majčinoj liniji lozi čiji su predstavnici  dugo godina bili sveštenici hrama Sunca .

Smatrajući da stanovnici Srbije potiču iz Indije,  etnolog Radovan Kazimirović, povodom šara na pirotskim ćilimovima, izatkanih  rukama srpskih tkalja, zapaža: ”Iz Indije smo možda doneli i šaru koja se zove svastika. Ona se  nanosi u vidu krsta sa kukastim kracima H i označava nepresušno blagostanje, t.j. svako dobro, sreću i uživanje.

Ona se nalazi u sanskrtskom jeziku i tamo se zove takođe svastika, inače indijski religiozni simbol. Otkopavajući Troju, dr. Hajnrih Šliman našao je mnogo predmeta, pečata, štapova, nakita, pa i ženskih kipova sa ovom šarom. Istu viđamo i u Tebi; kod Rusa i na ćilimovima iz Male Azije. Dr. N. Đorić stavlja znak svastike kao ”izvor slasti, dobroslutni točak sreće”, a po pojmovima našeg naroda krst sa izvijenim kracima /svastika/ simbolički predstavlja vezu našu sa večnošću i zagrobnim životom.

Osim toga, i kolutovi /točkovi/ koji se viđaju na dolamskim šarama u Zvezdanu, oblast timočka, možda su, takođe, preneti iz Indije. Jer, Indijci i danas predstavljaju Boga u obliku točka.” .

Nadgrobni spomenici izgrađeni najverovatnije tokom poznog srednjeg veka u okolini današnjeg Negotina takođe skrivaju tajnu solarnih simbola i ugraviranih kukastih krstova, a do danas je   očuvan običaj da u vreme  uskršnjeg ciklusa, stanovništvo područja obuhvaćenog srednjim slivom  zlatonosne reke Pek, sa obronaka Homoljskih i Kučajskih planina, za dan utorak priprema  obredni hleb u obliku svastike,  posebne kolače namenjujući Suncu i Mesecu.

Jedan specifičan pristup božanskim silama u ovim krajevima, kao i uopšte na Balkanu, predmet je umetničkih istraživanja Marine Abramović, predstavljenih evropskoj javnosti početkom 2006.godine na izložbi u Milanu  pod imenom ”Balkanski erotski ep”.

Autorka naglašava da se u našem folkloru žena udaje za sunce a muškarac se venčava kako bi otkrili  i sačuvali tajnu kreativne energije i kako bi, uz pomoć erotskog principa, došli u dodir sa neuništivim kosmičkim energijama.

Ljubinka Babović uspela je da  na Lepenskom viru, u ostacima kulture starim 9.000 godina identifikuje svetilište sa pet skulpturalnih predstava bogova, kao mesto ”svete svadbe”, ovekovečene ženskom i muškom skulpturom na istočnoj strani ognjišta.

Kao što slikovito zapaža P.Vlahović, mitološke verske pesme sa ovog podneblja udahnule su u nebeska tela čista ljudska osećanja: sunce se razboli kad putujući ugleda na zemlji devojke lepotice, zvezde pate od ljubomore, a mesečeva ženidba u stvari je patrijarhalna seoska svadba koja je krenula Mlečnim putem.

Veliki rumunski pesnik ”srpske krvi” Mihaj Eminesku spevao je stihove o spoznaji junakove sudbine kroz susret sa Lunom:  ”Sultan neki, od onakvih što jezikom jednim vlada/ I što carstvo svoje širi predvodeći svoja stada,/ Sa desnicom ispod glave na ledini leži sneno,/ A oko mu zaklopljeno unutra je otvoreno./ Sniva kako sa nebesa luna klizi i silazi/ U devicu pretvorena dohodi mu i prilazi./ Sva se staza rascvetala od prolećnog njenog soka,/ Ali senki tajnog bola puna su joj oba oka…/”.

U narodnom predanju  kod stanovnika Timočke krajine postoji sećanje  o ljubavi zmaja i devojke; nakon devet godina  provedneih sa zmajem kćer  dolazi u posetu majci dovodeći svog ljubavnika preobraženog u pojas koji se opasuje oko suknje u visini kukova /”litar”/: ”Ko te ćerko, kod mene dovede?”/ – A ona je litar pokazala./Uze majka od ćerke litara,/ Pa ga vrlji u vodu kipelu,/ Kad je puklo, do neba se čulo,/ I zemlja je unakrs prepukla”/ .

Vezano za negotinske kamene ploče sa znakom svastike, našu pažnju zaokuplja, još od XIII veka uvreženo, na delovima Balkanskog poluostrva gravitirajućih Bosni i Trakiji, delovanje bogomila, počivajuće na temeljima Platonovog učenja o preegzistenciji duše, manifestovano kroz verovanje u boga svetlosti i boga tame – dobra i zla.

Međutim, za oba ova učenja postoje pretpostavke o znatnim persijskim uticajima, na Platona posredstvom njegovog prihvatanja Zaratustrinog nauka, a na bogomile putem prihvatanja tekovina filozofije Persijanca Manesa iz  III veka, oslonjenih na nauk o Zervanu,  ”Ocu Veličina”.

Zervan je imao ulogu organizovanja univerzuma u divovski stroj za oslobađanje svetlosnih elemenata preko njihovog duhovnog buđenja, odakle i slika o spasenju duše uspinjanjem na Nebo kroz blistavi svetlosni stub, sličan Mlečnom putu.

Zajednički imenitelj  za  navedene poglede o odnosu boga i čoveka jeste teza da savršeni pojedinci, pročišćeni kroz patnje i podvižništvo ne umiru, već sa sebe kao u snu skidaju materijalno telo, prelazeći u carstvo nebesko u nekom  obliku transformisane svetlosne energije, čiji simboli u formi kukastih krstova milenijumima služe stanovnicima đerdapskog podneblja za izražavanje privrženosti ideji  o večnom trajanju ljudskih duša.

Bogumili su smatrali da Bog ima ljudski lik, da su Sin i Duh proisteklli iz oca kao zraci iz njegovog oka 5.500 godina posle stvaranja sveta.

Strašno zlo- ”mračnu pretnju koja sa svih strana baca senku na život ljudi i stalno na najstrašniji način ugrožava spas njihove duše” delo je  Boga tame, čiji je posed  zemaljski svet sa svojom prolaznošću; njegov opozit- moć oličena u dobrom Bogu svetlosti, ”tvorcu nevidljivog i uzvišenog svetskog poretka, čisti je duh u kome nema ničeg lošeg i čija je suština ljubav” .

Na tragovima orfičkih učenja i pravoslavno hrišćanstvo kroz mistički pravac isihazam na ovim prostorima pridavalo je asketskim pustinjacima, istinotražiteljima, moć viđenja  svetlosti kojom je Hrist obliven na Tavorskoj gori.

Isusova umna molitva odnosno molitveno tihovanje praktikovani su od strane Prepodobnog Nikodima, osnivača manastira  Manastirica, Vodice, na obalama Dunava u blizini Kladova odnosno Turnu Severina, koncem XIV stoleća.

Osnov takvih teoloških shvatanja sadržan  je u  propovedi  velikog hrišćanskog filozofa, svetitelja Grigorija Palame da veliko viđenje Svetlosti Gospodnjeg preobraženja pripada tajni Osmog dana, tj.budućeg veka koji će se pojaviti posle završetka ovog sveta, da budućem veku života nije svojstvena smrt, već besmrtnost, niti vreme, već večnost.

Zato će Sergej Horužij učiti: ”u celokupnoj bogoljudskoj ikonomiji koja obuhvata i tvarno i netvarno biće, samo su dva elementa slobodna  i aktivna- Bog i čovek.


Preporuka:  Čovek koji je sahranjen 64 milijarde kilometara od Zemlje


Vezom ovih dvaju praelemenata i polova bića, dinamikom koja postoji između njih, određena je celokupna sudbina sveta, celokupno domoustrojstvo spasenja, a sva ostala načela i sile koje učestvuju u ovom domoustrojstvu, igraju u njemu samo potčinjenu ulogu, i samo su pomoćne i sekundarne, ne samo u odnosu na Boga, već i u odnosu na čoveka” .

Kraj.

Photo source: pixabay.com / Autor teksta Ranko Jakovljević

ZAPRATI ME NA:
loading...

Povezane vesti